” Znas sinko, nisam se nikada zenio, sluzio sam Bogu iako nisam
monah. Jedne davne tridesete, sluzio sam u manastiru Ovcar, kao neko ko
se brinuo o zgradama, sobama, dvoristu, neko kao crkvenjak. Jedne noci,
pojavi se na vratima, mladic, student bogoslovije, u prolazu, rece, s
naramkom knjiga i upita me da li ima jedna postelja da prespava bar tu
noc. Zvao se Gojko. Bas u to vreme, sve sobe i kreveti, puni, nemam gde
nikoga primiti. I pored dobre volje,
mislio sam kako da mu kazem. “Nema nigde prazne postelje za konaciste,
veruj mi.” -rekoh sav skrusen. “Mogu li makar ovde na klupi da ostanem,
pored vas.” A meni tesko, ima jedna soba, uvek spremna i namestena za
patrijarha ili vladike kad dodju ali ne mogu mu dati a ne smem cak ni
pitati igumana, pa kako bi, znam da ne bi mozda dozvolio, gluvo doba
noci, a ujutru je jutrenje. Sta da radim? “Hajde samnom, imam jednu
postelju za tebe!” Odvedoh ga u sobu, namestenu za patrijarhe, a on,
nece, kaze, “neka, ja cu na klupi, ne mojte molim vas.” “Samo se ti
odmori, mozda je to Bozja promisao!” Ujutro, kad se iguman probudio i
kad sam mu doneo vode, zatrazih mu epitimiju, kaznu, da mi odredi, jer
sam sinoc postupio tako, nesto u meni mi je govorilo da postupim pa
makar imao kaznu godinu dana. Kad me iguman saslusao, pomilova me po
glavi, “Neka dete, cudni su putevi Gospodnji, nemas epitimiju, dosta je
sto nosis svoj zivot na ramenima, a On ce vec znati, da ja ne bi sudio!”
– rece iguman i ode. I tako i bi… Gost kojeg sam primio, koji se zvao
Gojko, postao je patrijarh Pavle, Njegova Svetost!
Eto, i posle sedamnaest godina, kako mi rece starac, po Bozijem
promislu, i ja vama samo prenosim ovu pricu, prvi put, da bi i ja rekao,
CUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI!
Izvor O. Gavrilo
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.