Земаљски и небески путеви нејаког
На
ветрометини предања и историје, и тамо и овамо, цар Стефан Урош V и
даље је загонетна личност наше средњовековне повести а посебно његова
смрт
Желео бих да сазнам више о Урошу
Нејаком, последњем владару из лозе Немањића. Конкретно ме интересује
узрок његове смрти и где се налазе његове мошти.
Унапред захвалан, Владимир из Ужица
Унапред захвалан, Владимир из Ужица
Илустровао Горан Горски
|
„...Баш
због историје, Учитељице живота, ја сам понављао разред и то са једне
доста чудне околности. Пао сам на испиту што сам збркао године смрти
цара Уроша, тако да је по мени изашло као да се то десило после Маричке
битке. Можете мислити како се шчепао за косе професор који нам је бар
седам пута прочитао песму ‘Марко казује на коме је царство’ и који је у
својим лекцијама бацао тешка проклетства на Вукашина.
- А је л’ теби познато да је Вукашин убио Уроша?
- Јесте!
- Е, па, како је он могао потегнути мртав с Марице где је погинуо и доћи па убити Уроша?
- Не знам!
- Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да положиш испит.
И
читао сам одиста, а када је дошао накнадни испит, ја сам не само казао
да је Вукашин убио Уроша, но сам ишао корак даље, те сам тврдио да га је
двапут убио: једанпут пре, а други пут после Маричке битке. Ја сам ишао
још и даље у концесијама; пристајао сам уз Панту Срећковића ‘да је и по
трећи пут краљ Вукашин убио цара Уроша’. Али изгледа да ми сва та моја
помирљивост није помогла ништа и морао сам понављати разред.
Доцније,
кад сам ја већ изашао из школе, историјски се утврдило и данас се то
сматра као несумњив факат, да Вукашин није убио Уроша, већ да је овај
умро после Маричке битке. То сам ја и тврдио на испиту и због тога сам
понављао разред и изгубио годину дана. Сад настаје дакле питање: ко је
надлежан да мени надокнади тај губитак од годину дана који ми је нанет
тиме што држава, у своје време, није знала сопствену историју?”
Овако
је својевремено, између две светске војне, у својој „Аутобиографији”
писао Бранислав Нушић. Шалоозбиљно, онако како је само он то умео.
Озбиљно је, међутим, што би и данас неки могли да понављају разред
покушавајући да одговоре на бар два питања везана за цара Стефана Уроша
V: да ли га је уистину убио краљ Вукашин Мрњавчевић пре него је, је л’, и
сам страдао у бици на Марици или је пострадао након погибије свог
савладара и где се налазе мошти нејаког сина Душана Силног. Но, пођимо
неким редом.
Ћивот Светог цара смештен је испред олтара цркве фрушкогорског манастира Нови Јазак
|
Како је краљ јурио краљевића
На
општепознатој слици, огромном уљу на платну Паје Јовановића „Крунисање
цара Душана”, с десне стране владара налази се његов тек проглашени
деветогодишњи савладар, наследник и „краљ Србљем” кога благосиља први
српски патријарх Јоаникије. Јединац цара Душана и царице Јелене није био
инспирација потоњим сликарима да обележе и његово крунисање за цара
које је, такође у Скопљу, обављено до краја 1355. године, непосредно
након смрти најмоћнијег од свих владара из династије Немањића, али и
јединог кога црква није прогласила за свеца. Цар Стефан Урош V имао је
тада деветнаест година, мало мање него његов отац кад је у бици на
Велбужду, 28. јула 1330. године, до ногу потукао бугарског цара.
Обележио
га је зато народни певач, једини хроничар многих (и важних) збивања из
прошлости. Мада владари нису пречесто бродили десетерачким галијама
нашег средњовековног памћења, судбина последњег, седмог по реду,
законитог господара немањићке Србије дотакла је струне и измамила сузу
гуслара. Посебно у песми „Марко казује на коме је царство”.
Неприкосновени
јунак наше епике, с мноштвом мана и неколико страхова, Марко Краљевић
добио је од народног певача задатак да на Косову (а и где би па
другде?!), одлучи „на коме је царство”. Мајка Јевросима га је на
„жирирање” отпратила молбом: „Немој, сине, говорити криво/ Ни по бабу ни
по стричевима/ Већ по правди Бога истинога...” I ту, на Косову, „код
бијеле Самодреже цркве”, умало да гласовити син краља Вукашина
Мрњавчевића прерано заврши с (ручним) радовима по народним песмама.
Кад
је Марко пресудио речима: „Књига каже, на Урошу царство/ Од оца је
остануло сину/ Ђетету је од кољена царство/ Њему царство царе наручио/
На самрти, кад је починуо...”, његов лаконоги отац толико се
разгоропадио да су врховног судију од сјактавог сечива ханџара спасле
само, очигледно наслеђене, брзе ноге. Марко је отутњао даље да, са све
Шарцем и топузином, брани народ од зулума и да дели правду, док се
Вукашин, у немоћном бесу што није успео да постане „калиф уместо
калифа”, заплео у господске хаљине издајства, па чак и цареубиства.
Тако је то народни певач чуо и видео.
Заједно:
цар Урош (лево) са краљем Вукашином на живопису цркве манастира Псача –
1365. година (репродукција из Галерије фресака у београдској Улици цара
Уроша која сече Улицу цара Душана).
|
На ломачу, него шта!?
А
имао је од кога и да чује и да види. Пре свега од оних ретких писмених
који су успели да ишчитају „Житије цара Уроша” које је, 1642. године,
исписао Пајсије Јањевац, српски патријарх од 1614. до 1647. године.
Позивајући се на летописе, родослове, пећке хрисовуље али и предања, он
је најдиректније оптужио Вукашина Мрњавчевића да је покушао да преотме
власт млађаном цару Урошу, да је одлучујуће допринео распарчавању
големог царства и, поврх свега, организовао убиство сина Душана Силног. И
онда је Вукашина стигао „гнев Господњи” и казнио страшном погибијом на
Марици.
Гнев је, потом, сишао у народ, па је
несрећни цар, зависно од певача или приповедача, негде убијен у лову а
другде отрован. И то све захваљујући „вероломном” Вукашину.
Повест,
ова и оваква, дуго је сматрана за једину истину све док је, почетком
20. столећа, научно није оповргао први српски школовани историчар
Иларион Руварац, потоњи архимандрит манастира Гргетег и ректор
Карловачке богословије. И док Бранислав Нушић није понављао разред. Као
што је својевремено изазвао јавну саблазан тврдњом да не постоје
поуздани подаци о издаји Вука Бранковића (и не само то), тако је
закључио да ни цара Стефана Уроша V није могао да убије краљ Вукашин
Мрњавчевић, кога је Душанов јединац, као најмоћнију личност на свом
двору, и именовао за савладара 1365. године. Једноставно, јер је Вукашин
с братом Угљешом страдао у бици на реци Марици код Черномена, данашња
Бугарска, 26. септембра 1371. године, а цар је умро 2. или 4. децембра,
више од два месеца након погибије браће Мрњавчевић. Историја ни до данас
није објаснила његову смрт.
Нешто слично, али на
уметнички начин, још двадесетих година 19. века, покушао је да у свом
једином делу прикаже и писац Стефан Стефановић. Ова „ужасно-жалосна
игра” насловљена као „Смерт Уроша Петаго, последњег цара српског” младог
писца (умро 1827, у двадесет првој години) толико је, по једној причи
дотеклој до наших времена, разгневила митрополита Стефана Стратимировића
да је све покушао да се докопа свих објављених примерака текста и да их
спали. Пре шест година, у продукцији београдског Центра за културну
деконтаминацију, на сцену га је поставила Мира Ерцег, насловну улогу
тумачио је Слободан Бештић, а с ликом краља Вукашина борио се Миодраг
Кривокапић.
Али, народно предање или такозвана
родољубива историја никад се није лако и посве предавала. Тако је и у
овој причи. На пригодном паноу пред портом фрушкогорског манастира
Јазак, али и у пригодној књижици која може да се купи у цркви посвећеној
Силаску Светог духа на апостоле, и данас стоји запис: „Крв моја као
Авељова, на братоубицу Каина, вапије на Вукашина злохитрог вероломца и
отимача мојега царства, наиме он је убио тело моје, али је Господ примио
дух мој.” Мошти светог цара Уроша, кога је црква прогласила за свеца
још крајем 16. века, налазе се у цркви, с леве стране олтара. Ћутљиво
многозначне. Као и повест о њиховој судбини.
До Метеора и натраг
Све
до Велике сеобе Срба 1690. године, мошти владара, чије је „нетрулежно
тело 211 година после смрти у запустелом манастиру код Шареника пронашао
један чобанин”, налазиле су се у Неродимљу, недалеко од Урошевца на
Косову, места које је управо по њему добило име. А онда су, по свој
прилици, делиле судбину избеглиштва, попут моштију кнеза Лазара и других
светаца важних за памћење једног народа.
Поуздано
се зна да су мошти цара Уроша Нејаког у манастир Јазак, на обронцима
Фрушке горе, стигле 1705. године, у ковчежићу који је донео монах
Христифор. Одатле су их преносили и до Врдника и Крушедола, да би се,
након двадесетак година, коначно смириле у Јаску. И то је био почетак
неговања култа Светог цара.
|
Народ
је поред његових моштију тражио, а овдашњи списи кажу и налазио, не
само утеху него и исцељење. Тако је забележен пример извесног Мустафе из
Сарајева који је 1710. године излечен управо поред кивота, а у знак
захвалности манастиру је даривао икону цара Уроша, као и ногу, такође у
сребру. Турчин је вероватно имао проблема с ходањем.
Управо
од тада и почиње градња новог манастира, Новог Јаска, освећеног 1758.
године. С монасима су пресељене и Урошеве мошти, и ту биле све до 1942.
године. Било је то време погрома кад су фрушкогорски манастири предати
на „бригу” властима такозване Независне Државе Хрватске, а драгоцености
однете у Загреб, „на реверс”. Одмах на почетку Другог светског рата
Виктор Томић, директор загребачког Музеја за умјетност и обрт, однео је
из манастирске ризнице Јаска део ствари и око 150 књига из библиотеке,
док су преостале старине и вредне ствари разнели војска и мештани. Неки
списи тврде да је тада с Фрушке горе однето „13 вагона блага”.
На
удару су биле и мошти тројице светаца чуване у овдашњим манастирима:
поред цара Уроша, овде су се налазили и посмртни остаци кнеза Лазара и
деспота Стефана Штиљановића. У потрази за „скривеним благом” усташе су
детаљно испретурале кивот с моштима цара Уроша, изломиле их, избациле из
сандука и, на крају, однеле скупоцени прекривач. Према неким изворима,
велику улогу у спасавању моштију имао је Ханс Мозер, градоначелник
Земуна и доктор права из породице винарских велетрговаца, који је знао
шта Србима значе тројица светитеља. Успео је да организује да немачке
окупационе власти у Београду дозволе да се мошти цара Уроша, кнеза
Лазара и деспота Стефана Штиљановића, под њиховом заштитом, пренесу у
главни град.
Универзитетски професор и историчар
Радослав Грујић, изасланик Светог архијерејског синода Српске
православне цркве, по договору с немачком управом и заједно с њеним
представником Фон Рајсвицем, 13. и 14. априла 1942. године боравио је у
Срему и мошти светаца допремљене су у Београд. Забележено је да им је,
уз пут, и окупациона војска одавала почаст, као владарима. Смештене су у
Саборној цркви.
Мошти кнеза Лазара враћене су
1989. године, шестсто лета након смрти, у Раваницу, његову задужбину.
Одлуком Синода, посмртни остаци Уроша Нејаког стигли су у Јазак скоро
шездесет година после одласка, 22. септембра 2001. године, где се и
данас налазе. Иначе, сваког 2. децембра, на дан његовог упокојења, Црква
прославља „блаженог, младога цара и мученика”, заједно с његовом мајком
Јеленом, у монаштву Јелисаветом-Евгенијом.
Мати
Параскева, игуманија манастира Јазак, данас вели да је „царскога корена
плод” пример страдалништва за Христа и у Христу, да он може у народној
песми да буде Нејаки, али да је његова вера била јака и, ево, надживела
векове. Да је, непоуздано и привремено, земаљско царство заменио
небеским. Небо, до даљњег, ћути.
***
У
браку с влашком принцезом Аном цар Стефан Урош V није имао порода и
није последњи изданак Немањића. Последњи је Јован, син епирског „цара”
Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана и Урошевог најозбиљнијег
противника у борби за право на престо. По очевој смрти, одрекао се
власти и замонашио. Заједно с оцем, углавном је упамћен као ктитор у
свету чувених тесалијских манастира Метеори, подигнутих на
неприступачним вратоломним стенама код грчког града Стагој. Као монах
Јоасаф, кога црква празнује 3. маја, умро је на Метеорима 1422/23.
године.
Петар Милатовић
Извор Политикин забавник
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.