Данас, 23. гроздобера (септембра) је јесења равнодневница или Радгостов
дан по источнословенским родноверним изворима. Пошто на нашем
јужнословенском поднебљу није сачуван податак о слављењу бога Радгоста
прихватили смо дан када га славе Словени са истока Европе. Јесења и
пролећна равнодневница, као и зимска краткодневница и летња
дугодневница, јесу четири најбитнија дана у старом словенском календару и
битни оријентири за почетак или завршетак разних послова. 21.
гроздобера (септембра) на хришћански празник Мала госпојина завршава се
период познат у народу као Међудневице. Верујемо да се и пре примања
хришћанства обележао тај период и да се некада завршавао управо на
јесењу равнодневницу, односно, на данашњи дан. Међудневница се завршава у
време када су последње жетве, брања воћа и поврћа завршени или
приведени су крају. Почиње орање и сетва озимих усева. Народ је
обележавао крај једног периода и почетак другог, новог, разним
свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и
да је крај Међудневица одличан период за свадбе и веридбе. Позивани су
гости на весеља, одржаване су велике свадбе, можда је и због тога јесења
равнодневница позната као Радгостов дан?
Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари (Rhetarii) су били словенски народ који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће, очигледно по богу Радгосту.
О овом божанству остало је неколико записа који сведоче о изгледу кипова, светилишта и обичаја који су се вршили у светилишту. Такође, остале су сачуване фигуре из Ретре по којима знамо како је Радгост изгледао. Имао је лављу главу, на глави му је била птица (патка), у рукама је држао копље или штап, а на грудима је имао воловску главу као симбол или је држао у руци наслоњену на груди. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су последњи лавови нестали из Европе пре око 2000 година. И поред тога што је Радгост имао ратничке атрибуте, он је био бог гостопримства. Треба нагласити да су Словени увек били гостољубиви и да је сваки гост био веома поштован и уважаван. Постоји веровање да је Радгост у једној руци држао хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин ако треба оружјем бранити свог госта.
Титмар, Адам Бремански и Хелмолд описују (са дозом омаловажавања свега нехришћанског и словенског) обичаје и изглед Радгостовог светилишта из 11. века пре него што су га 1066. године уништили хришћани:
„У унутрашњости стоје кипови богова вешто руком израђени; на свакоме је урезано име његово; на глави су им шлемови, покривени су оклопима те изгледају страшни.“ /Титмар/
...
„Ради чувања овога блага и храма постављени су нарочити жреци, који, кад се народ скупи у храм да жртвује идолима, и ублажи њихов гнев, једини имају права да седе, док остали народ стоји; жреци редом нешто за се гунђају и у страну раскопавају прстом земљу, да би тако испитали судбину и прорекли неизвесност. Кад то сврше, онда зеленом травом покрију једнога коња, који се сматра као највећи у целој земљи, и са пијететом и молитвом га воде да пређе лагано између двају за земљу утврђених копаља; тим богом надахнутим, коњем поново би гатали оно што су први пут већ били изгатали; и ако би се и по други пут прорекло оно исто што и први пут, тада испуњавају наумљено дело; у противном случају ожалошћени народ одриче се свога предузећа. Они од најранијих старина проповедаху још и ову заблуду: вероваху, да ако им прети каква дуга и страшна побуна, тада изађе из мора један вепар, који има два дуга зуба као браниче и ваља се по таласима, крећући их уз једно страховито шуштање. Колико год срезова има у овом крају, толико има и жреца и храмова.“ /Титмар/
...
„Ну град, о коме сада говорих, заузима прво место. Полазећи у рат њега поздрављају, а и кад се кући враћају са срећног похода, њему доносе сву пљачку. Ждребом или помоћу коњског гатања, они се брижљиво извештавају и о најуљуднијој жртви, коју свештеници морају поднети боговима.“ /Титмар/
...
„Од словенских народа, који станују између Лабе и Одре, најсилнији су Ретаријани. Њихов најмногољуднији град јесте Ретра, који је у исто доба и седиште идолопоклонства. У њему има један храм сатани(?!) посвећен, чији је кнез Радигост. Његов је идол од злата, а постеља од пурпура. Град има девет вратница; од свуда је опкољен дубоким језером; прелази се преко једног дрвеног моста, који је допуштен само онима, који долазе ради принашања жртве, или да питају пророштво за савет. Од овога храма до Хамбурга има, веле, четири дана хода.“ /А.Бремански/
Како Бремански даље тврди, богу Радгосту принет је на жртву владика Јован када није хтео да се одрекне своје вере. Ово може бити истинита тврдња - одговор старославних Словена на насилно покрштавање од стране немачког свештенства али може бити и пропаганда како би се у тадашњој јавности изазвала што већа мржња према нехришћаском словенском становништву.
...
Хелмолд описујући борбу између Ретара и Љутића спомиње Радгоста:
„...који услед старине свога града и гласовитога храма, где се показује Радгостов идол, тврђаху, да су они најплеменитији, јер их походе сва остала словенска племена због питања пророштва, и ради приношења годишњих жртава.“ /Хелмолд/
...
Једно спомињање бога Радгоста имамо и из мало новијег периода, тачније из 18. века. Историчар Стредовски каже да брдо Радхост у Моравској дугује име богу Радгосту. На том брду староверци су некада славили празник посвећен свом богу. Тврдио је да на то брдо и даље у великом броју долазе верни из околних парохија, па чак и Словаци из удаљеније Угарске „и по једном врло старом обичају, не мешајући у осталом никакву сујеверицу, они се ту одају задовољству пића и игре".
23.9. Радгостов дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.
Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари (Rhetarii) су били словенски народ који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће, очигледно по богу Радгосту.
О овом божанству остало је неколико записа који сведоче о изгледу кипова, светилишта и обичаја који су се вршили у светилишту. Такође, остале су сачуване фигуре из Ретре по којима знамо како је Радгост изгледао. Имао је лављу главу, на глави му је била птица (патка), у рукама је држао копље или штап, а на грудима је имао воловску главу као симбол или је држао у руци наслоњену на груди. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су последњи лавови нестали из Европе пре око 2000 година. И поред тога што је Радгост имао ратничке атрибуте, он је био бог гостопримства. Треба нагласити да су Словени увек били гостољубиви и да је сваки гост био веома поштован и уважаван. Постоји веровање да је Радгост у једној руци држао хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин ако треба оружјем бранити свог госта.
Титмар, Адам Бремански и Хелмолд описују (са дозом омаловажавања свега нехришћанског и словенског) обичаје и изглед Радгостовог светилишта из 11. века пре него што су га 1066. године уништили хришћани:
„У унутрашњости стоје кипови богова вешто руком израђени; на свакоме је урезано име његово; на глави су им шлемови, покривени су оклопима те изгледају страшни.“ /Титмар/
...
„Ради чувања овога блага и храма постављени су нарочити жреци, који, кад се народ скупи у храм да жртвује идолима, и ублажи њихов гнев, једини имају права да седе, док остали народ стоји; жреци редом нешто за се гунђају и у страну раскопавају прстом земљу, да би тако испитали судбину и прорекли неизвесност. Кад то сврше, онда зеленом травом покрију једнога коња, који се сматра као највећи у целој земљи, и са пијететом и молитвом га воде да пређе лагано између двају за земљу утврђених копаља; тим богом надахнутим, коњем поново би гатали оно што су први пут већ били изгатали; и ако би се и по други пут прорекло оно исто што и први пут, тада испуњавају наумљено дело; у противном случају ожалошћени народ одриче се свога предузећа. Они од најранијих старина проповедаху још и ову заблуду: вероваху, да ако им прети каква дуга и страшна побуна, тада изађе из мора један вепар, који има два дуга зуба као браниче и ваља се по таласима, крећући их уз једно страховито шуштање. Колико год срезова има у овом крају, толико има и жреца и храмова.“ /Титмар/
...
„Ну град, о коме сада говорих, заузима прво место. Полазећи у рат њега поздрављају, а и кад се кући враћају са срећног похода, њему доносе сву пљачку. Ждребом или помоћу коњског гатања, они се брижљиво извештавају и о најуљуднијој жртви, коју свештеници морају поднети боговима.“ /Титмар/
...
„Од словенских народа, који станују између Лабе и Одре, најсилнији су Ретаријани. Њихов најмногољуднији град јесте Ретра, који је у исто доба и седиште идолопоклонства. У њему има један храм сатани(?!) посвећен, чији је кнез Радигост. Његов је идол од злата, а постеља од пурпура. Град има девет вратница; од свуда је опкољен дубоким језером; прелази се преко једног дрвеног моста, који је допуштен само онима, који долазе ради принашања жртве, или да питају пророштво за савет. Од овога храма до Хамбурга има, веле, четири дана хода.“ /А.Бремански/
Како Бремански даље тврди, богу Радгосту принет је на жртву владика Јован када није хтео да се одрекне своје вере. Ово може бити истинита тврдња - одговор старославних Словена на насилно покрштавање од стране немачког свештенства али може бити и пропаганда како би се у тадашњој јавности изазвала што већа мржња према нехришћаском словенском становништву.
...
Хелмолд описујући борбу између Ретара и Љутића спомиње Радгоста:
„...који услед старине свога града и гласовитога храма, где се показује Радгостов идол, тврђаху, да су они најплеменитији, јер их походе сва остала словенска племена због питања пророштва, и ради приношења годишњих жртава.“ /Хелмолд/
...
Једно спомињање бога Радгоста имамо и из мало новијег периода, тачније из 18. века. Историчар Стредовски каже да брдо Радхост у Моравској дугује име богу Радгосту. На том брду староверци су некада славили празник посвећен свом богу. Тврдио је да на то брдо и даље у великом броју долазе верни из околних парохија, па чак и Словаци из удаљеније Угарске „и по једном врло старом обичају, не мешајући у осталом никакву сујеверицу, они се ту одају задовољству пића и игре".
23.9. Радгостов дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.