Sada se zna da je ona tih noći, u kojima sam joj mahao sa dvorišne terase, već odavno bila mrtva
Ovih dana svi su govorili i pisali o Gagarinu, a ja se prisećam Lajke, prvog živog stvora koji je kružio oko Zemlje i, naravno, prve žrtve u svemiru. Svi smo tada, čini mi se, bili zaljubljeni u tog psa, mešanca, kojeg su šinteri uhvatili na ulici u Moskvi, a sovjetski naučnici prihvatili kao ozbiljnog kandidata za let u svemir. Naime, rekli su oni, pas koji je u stanju da preživi moskovsku zimu na ulici sigurno će izdržati i napor kosmičkog putovanja. Ne zna se pravo Lajkino ime, kao ni ko je bio njen originalni vlasnik. Kada je doneta u svemirski centar, dobila je nekoliko imena, uključujući Kudrjavka i Limončik, ali je na kraju ostalo ime Lajka (koje je zapravo naziv za nekoliko vrsta pasa srodnih haskiju). Sama Lajka je najverovatnije bila mešavina haskija i terijera.
Kada su stigle vesti o lansiranju Sputnjika 2 sa Lajkom, trećeg novembra 1957, moj život se pretvorio u gledanje u nebo, pogotovo ono noćno. Piljio sam u nebo u potrazi za svetlom tačkom koja je, za razliku od nepokretnih zvezda, klizila preko neba. Oči su mi suzile od napora i kada bi mi se učinilo da kroz prizmu suza vidim tu tačku, mahao sam joj kao da Lajka može da me vidi iz svog novog svemirskog doma.
Sada se zna da je ona tih noći, u kojima sam joj mahao sa dvorišne terase, već odavno bila mrtva. Sovjetske vlasti su dugo tvrdile da je Lajka bila uspavana ili otrovana, ali sada se zna da je uginula u mukama zbog pregrejavanja njene kabine. Lajka je verovatno uginula već prilikom četvrte orbite, tako da je Sputnjik 2, moglo bi se reći, bio mali leteći grob. Taj grob je leteo pet meseci i napravio 2.570 orbita, da bi se polovinom aprila 1958. godine potpuno raspao i izgoreo prilikom povratka na zemlju.
Ništa od svega toga nisam tada znao. Dovoljno mi je bilo moje verovanje da nam Lajka nagoveštava dolazak veličanstvene budućnosti. Gradnja svemirskih baza i flotila kosmičkih brodova, verovao sam, tek što nije počela i ozbiljno sam razmišljao u kojoj bi koloniji bilo najbolje živeti. Baza na Marsu nije dolazila u obzir zbog strašnih Marsovaca; Mesec je bio odviše blizu Zemlje; Venera je zvučala primamljivo, što je razumljivo, a Saturn je obećavao najviše avantura. Od same pomisli da ću doživeti 21. vek tresla me je groznica, jer je tada, u tom veku, sve trebalo da bude drugačije, pogotovo sam život. U toj budućnosti, uveravali su nas prognozeri ljudskih sudbina, čovek neće morati više da radi, jer će sve poslove u kući i na poslu preuzeti poslušni roboti. Pisci naučne fantastike utrkivali su se ko će uverljivije da prikaže tu sjajnu budućnost, iako se mora priznati da su najveći među njima – kao što su Isak Asimov, Stanislav Lem, Artur Klark, Ursula Legvin i Filip Dik – koristili svaku priliku da upozore na to da oni nisu proroci već samo pisci koji beru plodove svoje imaginacije i inspiracije.
Ali šta je mogao da zna devetogodišnji dečak za koga je svemir bio ono što je Elin Pelin, bugarski pisac za decu, napisao u knjizi „Jan Bibijan na Mesecu”? Tu bih, na Mesecu, dakle, šetao sa Lajkom, bacao joj neki štap i milovao je po glavi kada bi mi ga, sva zadihana, donela i spustila ispred mojih nogu. Na skafander uopšte nisam pomišljao jer mi je bilo normalnije da zamislim da čovek svugde jednostavno diše, isto onako kako diše na Zemlji. (Pa i u seriji filmova „Ratovi zvezda” niko ne nosi zaštitna odela, pogotovo ne skafandre, iz prostog razloga što bi oni usporavali radnju i odvlačili pažnju gledalaca.) I zato smo Lajka i ja bili isti onakvi kakvi smo bili na Zemlji i zajedno smo odlazili na spavanje, da bismo se narednog dana zatekli u nekoj novoj avanturi.
Sve sam to šaputao Lajki dok je Sputnjik 2 nehajno preletao preko mene a malo Lajkino telo odavno prestalo da šalje podatke. Neznajući to, ja sam i dalje stajao na toj dvorišnoj terasi i sanjao svet koji će jednog dana sigurno biti bolji. Nije li zbog toga Lajka letela preko neba, kao uostalom i Gagarin i svi oni drugi kosmonauti?
Naravno da nisu. Leteli su zbog propagande koja im je bila potrebna u vreme „hladnog rata”; leteli su da bi proverili podatke za usavršavanje raznog oružja i svemirskih štitova, leteli su da bi uverili svet da su oni bolji od svih ostalih, pogotovo od onih drugih koji su takođe leteli i kružili oko naše planete. Niko, naravno, nije leteo zbog jednog devetogodišnjeg dečaka, zbog hiljada i hiljada devetogodišnjih dečaka i devojčica koji su širom sveta gledali u nebo i mahali Lajki, uvereni da ona predstavlja početak ostvarenja njihovih snova, početak novog sveta.
Ništa, avaj, nije ostalo od naših snova, kao što ništa nije ostalo od male Lajke. Međutim, laž ideologije koja nam je tada ponuđena i dalje je ista, i svet, zapravo, nikada nije bio gori, nikada nije nudio tako malo nade kao danas. Laž o Lajki samo je bio uvod u svet načinjen od laži, svet koji se, na svu našu sreću, srušio pod teretom vlastite težine. Ali ideologije lako ustaju iz mrtvih i, kao svi vampiri, postaju sve otpornije, sve sposobnije da prežive, puštajući svoje nezasite pipke prema nama.
Ponekad noću, pogotovo kada je nebo vedro, odem u neki mračniji deo dvorišta, zabacim glavu i čekam. Čekam da se negde pojavi mala svetla tačka, neka nova Lajka, iako dobro znam da život ne može da počne is početka. Čekam kao da sam devetogodišnjak koji i dalje veruje u čuda. Čekam, jer ako prestanem da čekam, priznaću da sam sve izgubio, čak i snove.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.