Св.муч. Вера, Нада, Љубав и мајка им Софија

 

NE ČEKAM TE VIŠE – Trenutak kad je na ljubav stavljena tačka

Ne čekam te više. Zbog svih dana ustajalih u čekanju, zbog sporih kazaljki na satu i propuštenih prilika.

Ne čekam te više.
Zbog predalekih iluzija, koje ljubav nije mogla da ukroti, a ti nisi mogao da ostvariš. Zbog straha, koji sam imala, od života bez tebe. I zbog toga što je taj strah pobegao u opsesiju i uvukao me u svoj mrak. Predugo sam te čekala. U tišini. Zbog prazne stolice, tanjira, čaše, pepeljare, jastuka, tuš kabine u kojoj smo se gurali samo kako bismo se zajedno tuširali, kutije Marlbora, koju još uvek čuvam. Kao i upaljač. I četkicu za zube u kupatilu. I tvoj peškir. I potkošulju iz koje ne izlazim. Zbog toga što nemam više na koga da vičem kada okrene televizor ka krevetu, kada ne obriše mrvice za sobom, kada me zasmejava dok pričam na telefon sa ozbiljnim ljudima. Zbog tvoje omiljene pesme, koja odzvanja uzalud, kao da svakog trena treba da se pojaviš, da se nasmeješ, da počneš polako da mašeš glavom s jedne strane na drugu, u ritmu, i da mi razvlačiš ruke u plesne pokrete, dok kolutam očima, jer ne podnosim muziku koju slušaš.
Ne čekam te više.
Jer si zaboravio ljubav koju smo dozirali kako se ne bismo previše predavali, a zatim njenu eksploziju pri kojoj se pomešalo sve tvoje i moje, te kada je prestalo da bude važno šta kome pripada, jer – sve smo bili mi i sve je bilo naše. Zajedničke jecaje i toliko kapi duše koje smo tada ostavili jedno drugom. I, zbog toga što si zaboravio kako mi spokojno spavaš na stomaku dok putujemo na neko bolje mesto. I sve moje brige, nerviranja, osipe na vratu, dekoncentraciju. Zore koje smo dočekivali zajedno. Kako mi sušiš kosu i češljaš me pre spavanja. Kako te, tek probuđena, posle napornog izleta na moru, tražim očima na palubi broda. Naš kafić na plaži. Sve zajedničke kupovine i šetnje. Ukusnu hranu koju smo otkrivali jedno drugom. I još bezbroj sitnica kojim si me obeležio.
Zaboravio si – da sam ti bila i prijatelj, i ’’burazer’’, i sestra, i majka, i ljubavnica. I da sam svakoj od tih uloga davala sebe čitavu.
Zagrljaj za laku noć.
I kako me ujutru gnjaviš još uvek nerasanjenu.
I kako nam je nekad najveća rasprava bila ko će sada da ode po ručak.
Zaboravio si. Na život sa mnom. Na život koji je podrazumevao naše isprepletene delove, davane bezrezervno, nepromišljeno, potpuno.
Ne čekam te više.
Predugo sam te nalazila u svojim rečima, žargonu, psovkama. Stavovima koje si mi promenio. Inatu koji si mi izoštrio. Realnijim pogledima na svet.
Ne čekam te više.
Zbog savesti koja me je grizla, i za tebe, i za mene, što ostavljamo ljubav napuklu, izrezbarenu, raspadnutu, nemoćnu i samu. Zbog toga što si mi je oduzeo i što je tražim bezuspešno, uzaludno, i predajem se tom mazohizmu u kome uništavam sebe idući za njenim kricima, osećajući njene bolove, rane, zarastanja i ponovna skidanja krastica, i tako uvek iznova, dok ti ne dosadi.
Ne čekam te više.
Zbog dana ispunjenih samoćom, zbog noći u kojima sam gušila svoj jecaj, zaustavljajući dah svaki put kada me suze uhvate nespremnu. Jer su me toliko dugo boleli trenuci kada si me izdao, kada si ljubio drugu, pa uvrede, omalovažavanje, fotografije na kojima stojiš pored mene kao olovni vojnik, bezobzirnost, odlazak…
I jer sam toliko puta sebe lažno uveravala da sam prebolela. Zbog toga što sam se predugo vraćala nazad, uplovljavajući u razgovore, poglede, detalje, gubeći se u tom lavirintu, tražeći potencijalne uzroke, pogrešne reči, postupke, razlog zašto si me ostavio. I zbog toga što ga ni danas ne znam.
I zbog toga što danas imam veći strah od onih koji preko noći prestanu da vole, nego od onih koji me nikad nisu ni voleli.
Ne čekam te više.
Jer, predugo sam čekala.
Pričala, mislila, pisala o tebi.
I govorila ti: ’’Biće kasno kad se pokaješ.’’
Nisi verovao, a sad si opet tu i kaješ se.
Sad kad više ništa nismo mi i ništa nije naše.
Izgubila sam se u nijansama tvoje ličnosti i tvoje ljubavi, koje su se menjale iz krajnosti u krajnost. Naša je ljubav potonula u spektru, udavljena u nijansama, raspukla i prelivena iz malih dimenzija kojim si je okovao.
I ne ljubavi, ne čekam te više.
Jer, bilo je ljubavi i biće je u svim drugim oblicima i bićima, u lepšim nijansama, u kojim ću sijati i blistati, i koje će me oslobađati.
Izvoru inspiracije, da bih ponovo počela da verujem u ljubav, moram da prestanem da verujem u tebe.
I ja to činim od ovog trenutka.
Jer, ne čekam te više.
I ovo su poslednji redovi koje sam ti posvetila.

autor: INSP.

Izvor  011 vodic. com  

 

Osam sati sedenja je pogubno za celo telo

Naučnici su izneli nove argumente zašto i koliko sedeći način života povećava rizik od mnogih teških bolesti. Ni svakodnevne vežbe ne mogu da pomognu ako se puno radno vreme provede u stolici

   

DUGO se verovalo da je preterano sedenje štetno samo za kičmu, ali nova naučna saznanja potvrđuju da je ono pogubno za ceo organizam. Nekoliko studija je ukazalo na postojanje veze između dugotrajnog sedenja i opasnosti od teških bolesti, pa čak i prevremene smrti kod one trećine ljudi koji, kako pokazuju statistike, za radnim stolom provode duže od 10 sati dnevno.

Svakodnevno sedenje na poslu uzrokuje niz bolesti, od kojih su najopasnije dijabetes i srčani problemi, zaključili su naučnici Univerziteta u Lesteru, na osnovu analiza u kojima je učestvovalo 800.000 ljudi. Prema rečima dr Eme Vilmot, ni svakodnevne vežbe ne mogu da pomognu ako se osam sati u toku dana provede na stolici. Oni koji mnogo sede imaju dva puta veći rizik da obole od dijabetesa, bolesti srca i bubrega.
- Ako sedite po četiri sata u stolici pet dana u nedelji, a kičma se ne kreće, kolena i kukovi su savijeni, telo postaje ukočeno. Mišići slabe i organizam počinje da oboleva - kaže Tim Alardis, osteopata i fizioterapeut iz Velike Britanije.
Iako su medicinski zvaničnici izdali preporuke koji je minimum potrebne fizičke aktivnosti, oni nisu predložili da se ograniči vreme provedeno u sedećem položaju.
- Posle četiri sata sedenja, telo počinje da šalje signale da mu je loše - kaže Elin Eklbom-Bak iz švedske Škole za sport i medicinske nauke.
Čak i za one koji vežbaju sedenje je loše. Prvo što strada jesu leđa: zbog lošeg držanja tela, javljaju se jaki bolovi u ramenima, vratu i leđima. Usled ograničenog kretanja većina velikih mišićnih grupa prolazi kroz duge faze nepokretnosti pa mišići postaju slabi i javljaju se grčevi.

MEKANE KOSTI

 

Šetanje i trčanje stimuliše rad kukova i kosti čini tvrđim i debljim. Naučnici su dokazali da manjak aktivnosti doprinosi bržem razvoju osteoporoze.

Posledica sedentarnog načina života je i nagomilavanje kilograma. Naučna istraživanja pokazala su da nedostatak fizičke aktivnosti smanjuje proizvodnju enzima koji se bori protiv gomilanja masti u organizmu i do čak do 50 odsto. Preterano sedenje usporava metabolizam i izaziva promene telesnih funkcija, što dovodi do povećanja telesne težine.
Sedenje podiže i nivo holesterola u krvi: posle nekoliko sati dobar (zdrav) holesterol pada za 20 odsto, a enzimske aktivnosti za 90 odsto.
Studija koja je nedavno sprovedena u Kanadi dokazala je da postoji čvrsta veza između višesatnog sedenja i učestalosti kardiovaskularnih bolesti, koje nekad imaju i fatalan ishod.
Osobe koje ispred računara i televizora dnevno provode više od 11 sati, povećavaju rizik od srčanog udara za 67 odsto, a svaki sat proveden u sedećem položaju povećava šanse za nastanak srčanih oboljenja.
Za ljude koji svakodnevno vežbaju ali, ipak, dosta sede, bolje da vežbanje podele u više delova u toku dana. Sedeći način života povećava i šanse za pojavu dijabetesa za čak sedam odsto. Usporene telesne funkcije dovode do povećanja nivoa šećera u krvi jer telu nije potrebna energija, pa šećer ostaje u krvi. U studiji objavljenoj u "Britanskom žurnalu" navodi se da nakon četiri sata sedenja telo počinje da prekida produkciju lipaze, enzima koji apsorbuje masti.

Osobe koje obavljaju kancelarijski posao ili posao koji zahteva sate sedenja, trebalo bi da, dok rade, stoje barem dva sata kako bi bili zdraviji i duže živeli, otkriva najnovije britansko istraživanje. U studiji, objavljenoj u časopisu British Journal of Sports Medecine, navodi se da bi idealno bilo raditi stojeći četiri sata, ali da je za početak dovoljno i samo dva. Savetuje se zaposlenima da uvek stoje kada razgovaraju telefonom i da protegnu malo noge, makar i po kancelariji.

OŠTEĆENjE ORGANA

Srčani problemi 
 
Mišići sagorevaju manje masti i krv protiče sporije kroz organizam tokom sedenja, dozvoljavajući tako masnim kiselinama da lakše zapuše srčane arterije. Predugo sedenje povezano je sa povećanjem krvnog pritiska i povišenim holesterolom pa oni koji sede imaju duplo veće šanse da obole od kardiovaskularnih bolesti. 

Prekomeran rad pankreasa 
 
Pankreas proizvodi insulin, hormon koji šalje glukozu ćelijama kako bi stvarale energiju. Ali, ćelije u besposlenim mišićima ne dočekuju spremno insulin, pa ga pankreas sve više i više proizvodi, što dovodi do nastanka dijabetesa i drugih bolesti.

Kancer debelog creva 
 
Studije su našle vezu između dugog sedenja i raka debelog creva, kancera dojke i raka endometrijuma. Uzroci nisu dovoljno jasni, ali po jednoj teoriji višak insulina ubrzava rast kancerogenih ćelija. S druge strane, redovno vežbanje i dovoljno kretanja oslobađaju prirodne antioksidanse koji ubijaju loše ćelije, potencijalne uzroke nastanka raka.

DEGENERACIJA MIŠIĆA

Mekani trbušnjaci 
 
Kad se krećete, stojite ili sedite pravilno, mišići stomaka drže vaše telo uspravnim. Ali, kad se uvalite u stolicu, oni postaju neupotrebljivi. Slabi leđni i trbušni mišići dozvoljavaju kičmi da se krivi do stanja koje se zove lordoza.

Opušteni gluteus 
 
Tokom sedenja mišići gluteusa ne rade gotovo ništa, pa se lako navikavaju na to stanje. Kada su ovi mišići mekani, slabe i onemogućavaju normalan hod i korak.

PROBLEMI SA NOGAMA 
 
Slaba cirkulacija: Dugo sedenje usporava cirkulaciju pa se krv zadržava u nogama. Problemi koju mogu da nastanu su otečeni zglobovi, proširene vene i nastanak tromboze.

BOLOVI U GORNjEM DELU TELA    "Zamućenost" u mozgu: Pokretanjem mišića pumpa se sveža krv i kiseonik u mozak i oslobađa se niz moždanih i hemikalija odgovornih za raspoloženje. Kada dugo sedimo sve se usporava pa i rad mozga. Ukrućen vrat: Tokom dugog sedenja za računarom ili u položaju prilikom kuckanja poruka i pregledanja internet sadržaja na telefonu vrat postaje ukočen i prenapregnut. Bolna ramena: Vrat nije izlovan od ostalog dela kičme. Kada smo dugo povijeni napred, mišić trapezijusa(deo koji povezuje lopatice, vrat i gornji deo kičme) trpi, pa zbog toga postaje bolan ceo rameni pojas.

SLABA LEĐA 
 
Nesavitljiva kičma: Kičma koja se slabo pokreće postaje nesavitljiva i podložnija povređivanju u svakodnevnim aktivnostima. Kada se krećemo, mekani diskovi između pršljenova istežu se i skupljaju, dovodeći u telo svežu krv i nutrijente. Kada dugo sedimo diskovi su zgnječeni i gube elastičnost.
Oštećenje diska: Osobe koje provode previše vremena u sedalnom položaju češće obolevaju od diskus hernije. Bočno-slabinski mišić (lat. iliopsoas) koji se proteže od pršljenova kičmenog stuba do butne kosti preko zgloba kuka, kada je zategnut gura lumbalni deo leđa ka napred. Tako je ceo donji deo leđa oslonjen na sedalne kosti, zbog čeka nastaju nesnosni bolovi u lumbalnom delu leđa i karlici.

SMRTNOST USLED PREDUGOG SEDENjA 
 
Nedavno istraživanje pokazalo je da su oni koji su tokom osmogodišnje studije više od sedam sati dnevno provodili u sedenju gledajući televizuju imali za 61 odsto veći rizik od smrti, od onih koji su ispred TV ekrana bili samo jedan sat dnevno.
(Vreme provedeno u gledanju TV)
1-2 sata 4 odsto
3-4 sata 14 odsto
5-6 sati 31 odsto
više od 7 sati 61 odsto

KAKO SE PRAVILNO SEDI 
 
- Glavu ne naginjati napred
- Ramena treba da budu opuštena
- Laktovi pod uglom od 90 stepeni
- Ruke blizu tela
- Donji deo leđa treba da ima podršku
- Stopala da stoje ravno na podlozi

 Izvor Novosti. rs

 

Goran Bregovic - Mesecina [High Quality Sound]

Lajka i snovi

Sada se zna da je ona tih noći, u kojima sam joj mahao sa dvorišne terase, već odavno bila mrtva

Ovih dana svi su govorili i pisali o Gagarinu, a ja se prisećam Lajke, prvog živog stvora koji je kružio oko Zemlje i, naravno, prve žrtve u svemiru. Svi smo tada, čini mi se, bili zaljubljeni u tog psa, mešanca, kojeg su šinteri uhvatili na ulici u Moskvi, a sovjetski naučnici prihvatili kao ozbiljnog kandidata za let u svemir. Naime, rekli su oni, pas koji je u stanju da preživi moskovsku zimu na ulici sigurno će izdržati i napor kosmičkog putovanja. Ne zna se pravo Lajkino ime, kao ni ko je bio njen originalni vlasnik. Kada je doneta u svemirski centar, dobila je nekoliko imena, uključujući Kudrjavka i Limončik, ali je na kraju ostalo ime Lajka (koje je zapravo naziv za nekoliko vrsta pasa srodnih haskiju). Sama Lajka je najverovatnije bila mešavina haskija i terijera.
Kada su stigle vesti o lansiranju Sputnjika 2 sa Lajkom, trećeg novembra 1957, moj život se pretvorio u gledanje u nebo, pogotovo ono noćno. Piljio sam u nebo u potrazi za svetlom tačkom koja je, za razliku od nepokretnih zvezda, klizila preko neba. Oči su mi suzile od napora i kada bi mi se učinilo da kroz prizmu suza vidim tu tačku, mahao sam joj kao da Lajka može da me vidi iz svog novog svemirskog doma.
Sada se zna da je ona tih noći, u kojima sam joj mahao sa dvorišne terase, već odavno bila mrtva. Sovjetske vlasti su dugo tvrdile da je Lajka bila uspavana ili otrovana, ali sada se zna da je uginula u mukama zbog pregrejavanja njene kabine. Lajka je verovatno uginula već prilikom četvrte orbite, tako da je Sputnjik 2, moglo bi se reći, bio mali leteći grob. Taj grob je leteo pet meseci i napravio 2.570 orbita, da bi se polovinom aprila 1958. godine potpuno raspao i izgoreo prilikom povratka na zemlju.
Ništa od svega toga nisam tada znao. Dovoljno mi je bilo moje verovanje da nam Lajka nagoveštava dolazak veličanstvene budućnosti. Gradnja svemirskih baza i flotila kosmičkih brodova, verovao sam, tek što nije počela i ozbiljno sam razmišljao u kojoj bi koloniji bilo najbolje živeti. Baza na Marsu nije dolazila u obzir zbog strašnih Marsovaca; Mesec je bio odviše blizu Zemlje; Venera je zvučala primamljivo, što je razumljivo, a Saturn je obećavao najviše avantura. Od same pomisli da ću doživeti 21. vek tresla me je groznica, jer je tada, u tom veku, sve trebalo da bude drugačije, pogotovo sam život. U toj budućnosti, uveravali su nas prognozeri ljudskih sudbina, čovek neće morati više da radi, jer će sve poslove u kući i na poslu preuzeti poslušni roboti. Pisci naučne fantastike utrkivali su se ko će uverljivije da prikaže tu sjajnu budućnost, iako se mora priznati da su najveći među njima – kao što su Isak Asimov, Stanislav Lem, Artur Klark, Ursula Legvin i Filip Dik – koristili svaku priliku da upozore na to da oni nisu proroci već samo pisci koji beru plodove svoje imaginacije i inspiracije.
Ali šta je mogao da zna devetogodišnji dečak za koga je svemir bio ono što je Elin Pelin, bugarski pisac za decu, napisao u knjizi „Jan Bibijan na Mesecu”? Tu bih, na Mesecu, dakle, šetao sa Lajkom, bacao joj neki štap i milovao je po glavi kada bi mi ga, sva zadihana, donela i spustila ispred mojih nogu. Na skafander uopšte nisam pomišljao jer mi je bilo normalnije da zamislim da čovek svugde jednostavno diše, isto onako kako diše na Zemlji. (Pa i u seriji filmova „Ratovi zvezda” niko ne nosi zaštitna odela, pogotovo ne skafandre, iz prostog razloga što bi oni usporavali radnju i odvlačili pažnju gledalaca.) I zato smo Lajka i ja bili isti onakvi kakvi smo bili na Zemlji i zajedno smo odlazili na spavanje, da bismo se narednog dana zatekli u nekoj novoj avanturi.
Sve sam to šaputao Lajki dok je Sputnjik 2 nehajno preletao preko mene a malo Lajkino telo odavno prestalo da šalje podatke. Neznajući to, ja sam i dalje stajao na toj dvorišnoj terasi i sanjao svet koji će jednog dana sigurno biti bolji. Nije li zbog toga Lajka letela preko neba, kao uostalom i Gagarin i svi oni drugi kosmonauti?
Naravno da nisu. Leteli su zbog propagande koja im je bila potrebna u vreme „hladnog rata”; leteli su da bi proverili podatke za usavršavanje raznog oružja i svemirskih štitova, leteli su da bi uverili svet da su oni bolji od svih ostalih, pogotovo od onih drugih koji su takođe leteli i kružili oko naše planete. Niko, naravno, nije leteo zbog jednog devetogodišnjeg dečaka, zbog hiljada i hiljada devetogodišnjih dečaka i devojčica koji su širom sveta gledali u nebo i mahali Lajki, uvereni da ona predstavlja početak ostvarenja njihovih snova, početak novog sveta.
Ništa, avaj, nije ostalo od naših snova, kao što ništa nije ostalo od male Lajke. Međutim, laž ideologije koja nam je tada ponuđena i dalje je ista, i svet, zapravo, nikada nije bio gori, nikada nije nudio tako malo nade kao danas. Laž o Lajki samo je bio uvod u svet načinjen od laži, svet koji se, na svu našu sreću, srušio pod teretom vlastite težine. Ali ideologije lako ustaju iz mrtvih i, kao svi vampiri, postaju sve otpornije, sve sposobnije da prežive, puštajući svoje nezasite pipke prema nama.
Ponekad noću, pogotovo kada je nebo vedro, odem u neki mračniji deo dvorišta, zabacim glavu i čekam. Čekam da se negde pojavi mala svetla tačka, neka nova Lajka, iako dobro znam da život ne može da počne is početka. Čekam kao da sam devetogodišnjak koji i dalje veruje u čuda. Čekam, jer ako prestanem da čekam, priznaću da sam sve izgubio, čak i snove.

David Albahari

 

Izvor Politika/ rs

Jesenje misli

David Albahari

Šekspir je lepo zapisao: Bednici nemaju nikakav drugi lek osim nade

Kako godine odmiču, sve lepši i sve čudesniji postaje mi svet. Imam na umu, recimo, savršenu strukturu ruže i tajanstveni lavirint presečenog nara. Satima bih mogao da uživam u njihovom savršenstvu. Ili u kompaktnosti orahove ljuske, u navojima glavice luka. Kako jadno, u poređenju s njima, deluju „buka i bes“ ljudske egzistencije! Da, Šekspir je bio u pravu: život jeste jedno „veličanstveno ništa“, „priča koju idiot priča“ i od koje mi čujemo samo njegove neartikulisane glasove. Zaključak se sam nameće: Čovek je uljez u svetu koji nas okružuje, on je novopridošlica, došljak koji ne namerava da se prilagođava drugima, ali koji je rad da druge prilagodi sebi. Jedno pitanje i dalje ostaje: Ko je, onda, idiot koji priča životnu priču?
Pogledajmo ovako: na sceni su, da tako kažemo, čovek kao simbol ljudskog roda, svet kao simbol nekog nejasnog ali genijalnog nadahnuća, pesnik koji savršeno pretvara stvarnost u reči (i, dakako, reči u stvarnost) i, na kraju, idiot. Da je Šekspir svoju dramu (a reč je o „Magbetu“) pisao danas, politička korektnost ne bi mu dozvolila ni da pomene idiota a kamoli da ga uvede na scenu. Istini za volju, idiot se i ne pojavljuje na sceni jer u tom trenutku nije bio potreban autoru, ali nema sumnje da bi ga on brzo uveo u radnju samo da mu je bio potreban. A lako mogu da zamislim da bi Šekspirov izbor zapravo bila idiotkinja, odnosno, neko od dečaka sedefastih obraza koji su igrali ženske uloge u pozorištu tog vremena.
Dakle, na sceni koja je zapravo gola, te tako neodoljivo podseća na opustošene scene iz Beketovih drama, sedi idiotkinja, jedri dečak koji je izazovno odigao svoju haljinu, tako da mu butina zasija svaki put kada se pomeri. Malo kasnije, na scenu stiže Život, koji toliko pilji u dečakovu butinu kao da nikada nije video nešto slično. Pesnik, koji sedi u jednoj od loža, okružen ženama, pomišlja kako bi sve to trebalo preraditi i napisati novu verziju u kojoj bi život dobio mnogo veću ulogu. On je čak spreman da krene istog trena da se baci na posao, ali dospeva samo do vrata, odakle ga vraćaju nazad dve gole ženske ruke.
Možda bi, da je bard uspeo da se iskobelja, i taj čuveni citat zvučao drugačije i ne bi smetao onim čistuncima koji navodno žele da očiste jezik od svih nepravdi, ali ja sam ipak srećan da se to nije desilo. Jer, kada se osvrnem, vidim da su naši životi doista sastavljeni od blebetanja raznih spodoba, kojekakvih navodnih lidera, političara i bankara, kraljeva i generala, koji su se prosto nadmetali u tome ko će pre da nam pojede dušu. Pri tom se pravdajući da to rade samo zato da bi sprečili druge da nam urade isto. A za to vreme život se i dalje odigravao na onoj praznoj sceni na kojoj svi i dalje čekamo Godoa, iako ne znamo šta će se tada desiti. Ali zato uvereni da se u nadi nalazi bar neki spas.
Neki Beketovi junaci kasnije nalaze utočište u kantama za đubre, ali čovek ipak ne bi smeo da dopusti da neko od njega pravi otpadak. Dovoljno lepote postoji u svetu za sve nas. Pogledajte ružu ili pomirišite tek ubranu krušku, i pomislite: Ovo je moj svet i niko mi ga ne može oduzeti. Već su nam oduzeli sve što su hteli; već su nas pretvorili u poslušnike koji trčkaraju okolo kao zbunjeni mravi; već su nas ubedili da verujemo da život bez mobilnog telefona nije moguć (kao da pre izuma te sprave nije bilo života!) i tako nam omogućili da im omogućimo da, ako to požele, znaju sve o nama; već su nas naučili da bez pogovora prihvatamo svako spuštanje granice dostojanstvenog ljudskog života.
Sve to je zamenjeno nadom, nadom u bolji život, nadom u bolje sutra, bolje juče, bolje danas. Šekspir je lepo zapisao: Bednici nemaju nikakav drugi lek osim nade. Pitanje je samo dokle može da traje ta krhka struktura nade, koliki teret može da izdrži kada nas, kao most, jednom povede u tu obećanu zemlju u kojoj će svima nama biti bolje.
A ako ne bude? Ne sekirajte se, uvek nam ostaju kante za đubre.

David Albahari

 

Izvor Politika

Vratimo nedelju, dan kada su u podne složno zveckale kašike za supu

Krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti

Piše: David Albahari
Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

“Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi.”

„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

“Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili.”

„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.

“Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima.”

Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

 Izvor: Politika

Tekst preuzet sa Detinjarije. com

Sutra je Krstovdan

Srpska pravoslavna crkva i vernici  slave Krstovdan, uspomenu na dan kada je carica Jelena, majka cara Konstantina, obilazeći Svetu zemlju, u ruševinama Venerinog hrama pronašla Časni krst na kome je raspet Isus Hristos na Golgoti.

Vozviždenje Časnog krsta - Krstovdan, ikona XV vek

Srpska pravoslavna crkva slavi Vozviždenje časnog krsta - Krstovdan, uspomenu na dan kada je carica Jelena, majka cara Konstantina, obilazeći Svetu zemlju, u ruševinama Venerinog hrama pronašla Časni krst na kome je raspet Isus Hristos na Golgoti.
Ovaj hrišćanski praznik, koji u pravoslavnom kalendaru slovi i kao Vozviždenje Časnog krsta, slavi se još od prvih godina zvanične hrišćanske propovedi.
Ustanovljen je godinu dana posle Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, održanog 326. godine, u vreme cara Konstantina, koji je Milanskim ediktom (313. godine) priznao hrišćanstvo kao zvaničnu veroispovest.
Prema predanju, patrijarh Makarije je, posle otkrića carice Jelene, pred okupljenim narodom uzdigao Krst koji je Hristos nosio do Golgote, pa otuda i naziv Vozviždenje u bogoslužbenom kalendaru SPC gde je praznik obeležen crvenim slovom kao zavetni praznik.
Narod je kako kaže hrišćansko predanje odgovorio patrijarhu molitvom - Gospode pomiluj, koja se i do danas na isti način peva na pravoslavnim liturgijama.
Na ovaj praznik istovremeno se slavi uspomena na povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.
Krst je čuvan u srebrnom sanduku u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja do 614. godine, kada su Persijanci zauzeli Jerusalim.
"Kada je car Hozroj osvojio Jerusalim i mnogi narod odveo u ropstvo, Krst bi prebačen u Persiju", odakle ga je na Golgotu, "hodeći bosonog i u bednoj odeći, izneo car Iraklije", zapisano je u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.
"Tada Časni krst bi polozzen u hram Vaskrsenja, na radost i utehu celog hrišćanskog sveta", napisao je episkop Nikolaj. 

Na Krstovdan se drži strogi post, a mnogi vernici tog dana jedu samo hleb i grožđe. 

Narodni običaji

Najveći krstovdanski vašar u Gornjoj Pčinji priređuje se u Radovnici, ispod crkve pored reke Pčinje, gde je podignuto nekoliko senika koji se koriste za vašar. Ljudi rano dolaze da prodaju i kupuju stoku, sve do podne, a od podne dolaze oni koji žele da se vide, da budu viđeni. Ostaje dokle ko može.
U svim selima isplaćuju poljake, koji čuvaju polja od Đurđevdana do Krstovdana i koji teraju ptice i naplaćuju globe od onih čija stoka pravi štete na tuđim njivama. Isplaćuje se onoliko koliko je dogovoreno ο Đurđevdanu.
Na jesenji Krstovdan prema drevnim običajima bere i posvećuje bosiljak. 
 Na zimski Krstovdan, koji je uoči Bogojavljenja 18. januara, po predanju se ukrštaju vetrovi.
U crkvi se tog dana krst stavlja u vodu, i ako se voda smrzne očekuje se dolazak rodne godine, a ako se voda ne smrzne, veruje se da će sledeća godina biti "oskudna i bolešljiva".

Izvor  

  

Тужна и (не)вероватна судбина последњег Немањића

Земаљски и небески путеви нејаког

На ветрометини предања и историје, и тамо и овамо, цар Стефан Урош V и даље је загонетна личност наше средњовековне повести а посебно његова смрт

Желео бих да сазнам више о Урошу Нејаком, последњем владару из лозе Немањића. Конкретно ме интересује узрок његове смрти и где се налазе његове мошти.

Унапред захвалан, Владимир из Ужица

Илустровао Горан Горски

„...Баш због историје, Учитељице живота, ја сам понављао разред и то са једне доста чудне околности. Пао сам на испиту што сам збркао године смрти цара Уроша, тако да је по мени изашло као да се то десило после Маричке битке. Можете мислити како се шчепао за косе професор који нам је бар седам пута прочитао песму ‘Марко казује на коме је царство’ и који је у својим лекцијама бацао тешка проклетства на Вукашина.

- А је л’ теби познато да је Вукашин убио Уроша?

- Јесте!

- Е, па, како је он могао потегнути мртав с Марице где је погинуо и доћи па убити Уроша?

- Не знам!

- Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да положиш испит.

И читао сам одиста, а када је дошао накнадни испит, ја сам не само казао да је Вукашин убио Уроша, но сам ишао корак даље, те сам тврдио да га је двапут убио: једанпут пре, а други пут после Маричке битке. Ја сам ишао још и даље у концесијама; пристајао сам уз Панту Срећковића ‘да је и по трећи пут краљ Вукашин убио цара Уроша’. Али изгледа да ми сва та моја помирљивост није помогла ништа и морао сам понављати разред.

Доцније, кад сам ја већ изашао из школе, историјски се утврдило и данас се то сматра као несумњив факат, да Вукашин није убио Уроша, већ да је овај умро после Маричке битке. То сам ја и тврдио на испиту и због тога сам понављао разред и изгубио годину дана. Сад настаје дакле питање: ко је надлежан да мени надокнади тај губитак од годину дана који ми је нанет тиме што држава, у своје време, није знала сопствену историју?”

Овако је својевремено, између две светске војне, у својој „Аутобиографији” писао Бранислав Нушић. Шалоозбиљно, онако како је само он то умео. Озбиљно је, међутим, што би и данас неки могли да понављају разред покушавајући да одговоре на бар два питања везана за цара Стефана Уроша V: да ли га је уистину убио краљ Вукашин Мрњавчевић пре него је, је л’, и сам страдао у бици на Марици или је пострадао након погибије свог савладара и где се налазе мошти нејаког сина Душана Силног. Но, пођимо неким редом.

Ћивот Светог цара смештен је испред олтара цркве фрушкогорског манастира Нови Јазак

Како је краљ јурио краљевића

На општепознатој слици, огромном уљу на платну Паје Јовановића „Крунисање цара Душана”, с десне стране владара налази се његов тек проглашени деветогодишњи савладар, наследник и „краљ Србљем” кога благосиља први српски патријарх Јоаникије. Јединац цара Душана и царице Јелене није био инспирација потоњим сликарима да обележе и његово крунисање за цара које је, такође у Скопљу, обављено до краја 1355. године, непосредно након смрти најмоћнијег од свих владара из династије Немањића, али и јединог кога црква није прогласила за свеца. Цар Стефан Урош V имао је тада деветнаест година, мало мање него његов отац кад је у бици на Велбужду, 28. јула 1330. године, до ногу потукао бугарског цара.

Обележио га је зато народни певач, једини хроничар многих (и важних) збивања из прошлости. Мада владари нису пречесто бродили десетерачким галијама нашег средњовековног памћења, судбина последњег, седмог по реду, законитог господара немањићке Србије дотакла је струне и измамила сузу гуслара. Посебно у песми „Марко казује на коме је царство”.

Неприкосновени јунак наше епике, с мноштвом мана и неколико страхова, Марко Краљевић добио је од народног певача задатак да на Косову (а и где би па другде?!), одлучи „на коме је царство”. Мајка Јевросима га је на „жирирање” отпратила молбом: „Немој, сине, говорити криво/ Ни по бабу ни по стричевима/ Већ по правди Бога истинога...” I ту, на Косову, „код бијеле Самодреже цркве”, умало да гласовити син краља Вукашина Мрњавчевића прерано заврши с (ручним) радовима по народним песмама.

Кад је Марко пресудио речима: „Књига каже, на Урошу царство/ Од оца је остануло сину/ Ђетету је од кољена царство/ Њему царство царе наручио/ На самрти, кад је починуо...”, његов лаконоги отац толико се разгоропадио да су врховног судију од сјактавог сечива ханџара спасле само, очигледно наслеђене, брзе ноге. Марко је отутњао даље да, са све Шарцем и топузином, брани народ од зулума и да дели правду, док се Вукашин, у немоћном бесу што није успео да постане „калиф уместо калифа”, заплео у господске хаљине издајства, па чак и цареубиства.

Тако је то народни певач чуо и видео.

Заједно: цар Урош (лево) са краљем Вукашином на живопису цркве манастира Псача – 1365. година (репродукција из Галерије фресака у београдској Улици цара Уроша која сече Улицу цара Душана).

На ломачу, него шта!?

А имао је од кога и да чује и да види. Пре свега од оних ретких писмених који су успели да ишчитају „Житије цара Уроша” које је, 1642. године, исписао Пајсије Јањевац, српски патријарх од 1614. до 1647. године. Позивајући се на летописе, родослове, пећке хрисовуље али и предања, он је најдиректније оптужио Вукашина Мрњавчевића да је покушао да преотме власт млађаном цару Урошу, да је одлучујуће допринео распарчавању големог царства и, поврх свега, организовао убиство сина Душана Силног. И онда је Вукашина стигао „гнев Господњи” и казнио страшном погибијом на Марици.

Гнев је, потом, сишао у народ, па је несрећни цар, зависно од певача или приповедача, негде убијен у лову а другде отрован. И то све захваљујући „вероломном” Вукашину.

Повест, ова и оваква, дуго је сматрана за једину истину све док је, почетком 20. столећа, научно није оповргао први српски школовани историчар Иларион Руварац, потоњи архимандрит манастира Гргетег и ректор Карловачке богословије. И док Бранислав Нушић није понављао разред. Као што је својевремено изазвао јавну саблазан тврдњом да не постоје поуздани подаци о издаји Вука Бранковића (и не само то), тако је закључио да ни цара Стефана Уроша V није могао да убије краљ Вукашин Мрњавчевић, кога је Душанов јединац, као најмоћнију личност на свом двору, и именовао за савладара 1365. године. Једноставно, јер је Вукашин с братом Угљешом страдао у бици на реци Марици код Черномена, данашња Бугарска, 26. септембра 1371. године, а цар је умро 2. или 4. децембра, више од два месеца након погибије браће Мрњавчевић. Историја ни до данас није објаснила његову смрт.

Нешто слично, али на уметнички начин, још двадесетих година 19. века, покушао је да у свом једином делу прикаже и писац Стефан Стефановић. Ова „ужасно-жалосна игра” насловљена као „Смерт Уроша Петаго, последњег цара српског” младог писца (умро 1827, у двадесет првој години) толико је, по једној причи дотеклој до наших времена, разгневила митрополита Стефана Стратимировића да је све покушао да се докопа свих објављених примерака текста и да их спали. Пре шест година, у продукцији београдског Центра за културну деконтаминацију, на сцену га је поставила Мира Ерцег, насловну улогу тумачио је Слободан Бештић, а с ликом краља Вукашина борио се Миодраг Кривокапић.

Али, народно предање или такозвана родољубива историја никад се није лако и посве предавала. Тако је и у овој причи. На пригодном паноу пред портом фрушкогорског манастира Јазак, али и у пригодној књижици која може да се купи у цркви посвећеној Силаску Светог духа на апостоле, и данас стоји запис: „Крв моја као Авељова, на братоубицу Каина, вапије на Вукашина злохитрог вероломца и отимача мојега царства, наиме он је убио тело моје, али је Господ примио дух мој.” Мошти светог цара Уроша, кога је црква прогласила за свеца још крајем 16. века, налазе се у цркви, с леве стране олтара. Ћутљиво многозначне. Као и повест о њиховој судбини.

До Метеора и натраг

Све до Велике сеобе Срба 1690. године, мошти владара, чије је „нетрулежно тело 211 година после смрти у запустелом манастиру код Шареника пронашао један чобанин”, налазиле су се у Неродимљу, недалеко од Урошевца на Косову, места које је управо по њему добило име. А онда су, по свој прилици, делиле судбину избеглиштва, попут моштију кнеза Лазара и других светаца важних за памћење једног народа.

Поуздано се зна да су мошти цара Уроша Нејаког у манастир Јазак, на обронцима Фрушке горе, стигле 1705. године, у ковчежићу који је донео монах Христифор. Одатле су их преносили и до Врдника и Крушедола, да би се, након двадесетак година, коначно смириле у Јаску. И то је био почетак неговања култа Светог цара.

Исправљајте, а не куните... Пајсије Јањевац, писац „Житија цара Уроша”, на крају тог последњег дела старе српске биографске књижевности исписао је ове редове: „...Оно што је тескобно и недомишљено, од језика мојега је... Не знам ја грешни и непотребни да ли ће ово бити угодно пророку и светом. Сам Господ зна. Молим вас и убеђујем, оци и браћо и чеда, ако шта буде погрешно, било у којој стихири или у којем реду, или у којој речи, исправљајте, а не куните, Господа ради. Јер не писа Дух Свети, нити муж свети, већ рука грешна и дух малаксао, у последња времена, невољна и насилна од безбожника”.

Народ је поред његових моштију тражио, а овдашњи списи кажу и налазио, не само утеху него и исцељење. Тако је забележен пример извесног Мустафе из Сарајева који је 1710. године излечен управо поред кивота, а у знак захвалности манастиру је даривао икону цара Уроша, као и ногу, такође у сребру. Турчин је вероватно имао проблема с ходањем.

Управо од тада и почиње градња новог манастира, Новог Јаска, освећеног 1758. године. С монасима су пресељене и Урошеве мошти, и ту биле све до 1942. године. Било је то време погрома кад су фрушкогорски манастири предати на „бригу” властима такозване Независне Државе Хрватске, а драгоцености однете у Загреб, „на реверс”. Одмах на почетку Другог светског рата Виктор Томић, директор загребачког Музеја за умјетност и обрт, однео је из манастирске ризнице Јаска део ствари и око 150 књига из библиотеке, док су преостале старине и вредне ствари разнели војска и мештани. Неки списи тврде да је тада с Фрушке горе однето „13 вагона блага”.

На удару су биле и мошти тројице светаца чуване у овдашњим манастирима: поред цара Уроша, овде су се налазили и посмртни остаци кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. У потрази за „скривеним благом” усташе су детаљно испретурале кивот с моштима цара Уроша, изломиле их, избациле из сандука и, на крају, однеле скупоцени прекривач. Према неким изворима, велику улогу у спасавању моштију имао је Ханс Мозер, градоначелник Земуна и доктор права из породице винарских велетрговаца, који је знао шта Србима значе тројица светитеља. Успео је да организује да немачке окупационе власти у Београду дозволе да се мошти цара Уроша, кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића, под њиховом заштитом, пренесу у главни град.

Универзитетски професор и историчар Радослав Грујић, изасланик Светог архијерејског синода Српске православне цркве, по договору с немачком управом и заједно с њеним представником Фон Рајсвицем, 13. и 14. априла 1942. године боравио је у Срему и мошти светаца допремљене су у Београд. Забележено је да им је, уз пут, и окупациона војска одавала почаст, као владарима. Смештене су у Саборној цркви.

Мошти кнеза Лазара враћене су 1989. године, шестсто лета након смрти, у Раваницу, његову задужбину. Одлуком Синода, посмртни остаци Уроша Нејаког стигли су у Јазак скоро шездесет година после одласка, 22. септембра 2001. године, где се и данас налазе. Иначе, сваког 2. децембра, на дан његовог упокојења, Црква прославља „блаженог, младога цара и мученика”, заједно с његовом мајком Јеленом, у монаштву Јелисаветом-Евгенијом.

Мати Параскева, игуманија манастира Јазак, данас вели да је „царскога корена плод” пример страдалништва за Христа и у Христу, да он може у народној песми да буде Нејаки, али да је његова вера била јака и, ево, надживела векове. Да је, непоуздано и привремено, земаљско царство заменио небеским. Небо, до даљњег, ћути.

***

У браку с влашком принцезом Аном цар Стефан Урош V није имао порода и није последњи изданак Немањића. Последњи је Јован, син епирског „цара” Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана и Урошевог најозбиљнијег противника у борби за право на престо. По очевој смрти, одрекао се власти и замонашио. Заједно с оцем, углавном је упамћен као ктитор у свету чувених тесалијских манастира Метеори, подигнутих на неприступачним вратоломним стенама код грчког града Стагој. Као монах Јоасаф, кога црква празнује 3. маја, умро је на Метеорима 1422/23. године.

Петар Милатовић

Извор Политикин забавник

 

''А Бог мира да вас испуни сваком радошћу и миром у вери, да ИЗОБИЛУЈЕТЕ У НАДИ силом Духа Светога.''
( посланица Римљанима 15, 13)

Радост, мира, вера, нада - то су Божији духовни дарови.
Кад осећамо безразложан страх, немир, пометњу, можемо бити сигурни да то није од Бога, већ непријатељ, ђаво, хоће да нам узме животну радост и захвалност Богу - он ужива у томе да нас поремети, да будемо очајни и депресивни....

Парохија Свете Тројице, Ротердам

 

TEOREMA

Kad god primetim tvoje odsustvo
To znači da si prisutan.
To znači da si došao
da si tu,
iza mene.
Ili ispred.
Okačen na zid
pored slike one dve žene
koje poziraju za uspomenu iz Biarica
a tužni su im pogledi i lica.
Ili si
na sofi,
nalakćen,
kao onda
kad si pričao kako izgleda
anakonda
koju si video u prašumi
Amazona
i pravio se da ne čuješ
zvono
muzike sa tvog telefona.
Ili si
među flašama
vodke, orahovače i viskija
dole , ispod stočića sa malim Budom od žada
igraš se zanesen
kao onda kad je sledeća nedelja
ili godina
bila bliskija
od svega što je bilo tada.
Ili si
u knjizi koju čitam
treptaj na kraju poglavlja:
olovno nebo iznad grada
pred kišu i druga slavlja
Ispod drveta nezrelih mandarina
umesto kišobrana
U luci, između dva krana
veliki beli brod isplovljava
i sasvim jasno se čuje
zaglušujuća rika sirene
a ti strpljivo spasavaš peščanu kulu
od morske pene

Ponekad si u pesmi sa radija
u omiljenom refrenu.
Ponekad si u satima
ponekad, samo u trenu

Čim primetim da te nema
slike se same dese:
Tu si
Iza odškrinute zavese,
Ili dole, na travi
među maslačcima
izgledaš kao da tražiš hlad.
Ponekad zuriš kroz zgradu
zamišljen i tih
kao kad si bio mlad.
Kad god primetim da te nema
Tu si.
Kakav paradoks odsutnosti!
Dolaziš
Kao nezvani gosti
Ti si misao o tebi
Dokaz da kvantna fizika radi
Ti si glad, i misao o gladi.
Kad god primetim da te nema
Tu si.
U prozoru automobila
mali kadar:
Na primer, kod Univerzitetske biblioteke
zamičeš iza drvoreda
u gužvi Bulevara
između truba, buke i jeke
neko se dere
A ti izranjaš ponovo
na pešačkom, preko puta Madere.

Ili, na nekoj večeri u restoranu
nečiji poluprofil
il ’ ukus poznatog vina
oblačić nečijeg parfema
i odmah primetim da te nema.
Ponekad te nema iz čistog mira
U lepoti običnog dana
Među percima mladog luka
Među krpama za sudove,
u šarama jastuka
ničim izazvano to nemanje
dok pred dolazak prijatelja
pravim veliko spremanje.

Kad god primetim tvoje odsustvo
znači da si prisutan
Tu si.
I, pošto su sve stvari povezane
pod kapom nebeskom
kao drveće i grane
kao talas sa peskom
kao oseka i plima
I, pošto ne može da te nema kada te ima
i pošto smo nas dvoje od iste vrste
ubeđena sam da si i ti
u ovo umešao prste.
Kad god primetim tvoje odsustvo
znači da baš u tom trenutku
gde god da si,
šta god radio
mislio, govorio, maštao, gradio
ma s kim da sediš
u sobi, restoranu, avionu
na sastanku
Ili se opuštaš ispod nekog trema
I ti primećuješ da mene nema.
I to je ta
jedina, Teorema.

Mirjana Bobic Mojsilovic

Jesenski plan vitalnosti

Na prijelazu godišnjih doba priroda se mijenja, a shodno tome, i naše tijelo i um željni su promjena. Pozitivno razmišljanje, odmor i opuštanje, pravilno disanje, prehrana i tjelovježba pravi su način da otvorite put novom poimanju sebe

Disanje je život

Prema prirodnoj medicini, kisik je jedan od glavnih liječnika. Ako koristimo većinu svojega plućnoga kapaciteta, velika je vjerojatnost da ćemo biti optimalnog zdravlja.
Zbog užurbanog i stresnog načina življenja dišemo plitko, čime tijelu uskraćujemo prijeko potrebnu količinu kisika. Posljedično, možemo se osjećati umorno, imati slabu koncentraciju, učestale glavobolje i slično.
S obzirom na to da se tijekom svakodnevnih obaveza ne uspijevamo usredotočiti na disanje, bilo bi dobro ujutro i navečer posvetiti petnaestak minuta vježbama disanja. Pranajame (jogijske tehnike disanja) pomoći će smiriti i pročistiti um te uravnotežiti mentalno i tjelesno zdravlje. Tehnike disanja usklađene s vježbama koncentracije daju nam samouvjerenost i snagu. Upravo su nam te kvalitete potrebne kako bismo mogli napraviti odmak od ljudi ili situacija koje nas kronično iscrpljuju.
Dovoljno je desetak minuta
Životne obveze mogu nas jako iscrpiti i učiniti napetima. Tijekom radnog vremena odvojite nekoliko minuta za lagana istezanja i usporeno duboko disanje. Neka vam cilj bude što polaganije i dublje udahnuti i što polaganije i dulje izdahnuti – sve istog trajanja. Odmah ćete osjetiti da imate bolju koncentraciju i veći radni elan. Dan obavezno započnite i završite s desetak minuta dubokog disanja uz širom otvoren prozor. To će vam ujutro dati polet za često ubrzan dnevni ritam, a navečer vas opustiti i pripremiti za dubok počinak.

Pozitivno razmišljanje i snaga volje

Svaka naša misao, svaki osjećaj koji počiva u srcu i svaka izgovorena riječ stvaraju snažnu vibraciju u svakoj stanici našeg tijela. Pozitivne vibracije, pune ljubavi i suosjećanja, podizat će energiju naših stanica, pridonoseći našem zdravlju. Negativne vibracije, stvorene mislima punima brige, straha, ljubomore i mržnje, čine upravo suprotno.
Ne možemo se prisiliti pozitivno razmišljati ako je um učmao i negativan. Za svoju i tuđu dobrobit možemo težiti njegovu postupnom reprogramiranju. Lako je reći, teže učiniti. U tome nam mogu pomoći pozitivna nadahnjujuća štiva, ali i afirmacije – kratke jesne rečenice u sadašnjem vremenu koje nama osobno nešto znače.
Pozitivne misli ujutro i navečer
Afirmacije možete sami skovati ili, pak, koristiti već dostupne. Neka uvijek budu usmjerene na ono što želite, a ne na ono što ne želite. Ciljevi koje si postavite neka budu ostvarivi. Jednostavan, a uspješan primjer su afirmacije poput: „Zdrava sam. Bogata sam. Sretna sam. Uspješna sam.“ Ili, primjerice: „Imam savršen posao koji me ispunjava“ te „U sretnoj sam vezi.“ Tipično pogrešno osmišljene afirmacije glase: „Imat ću zadovoljavajući posao“ ili „Bit ću u sretnoj vezi.“
Afirmacije ponavljajte dvadesetak puta u sebi ili naglas. Najbolje doba dana za to je ujutro, odmah nakon buđenja, te navečer prije spavanja jer ih tada najlakše upisujemo u podsvijest te se one tako brže ostvare. Za to vrijeme dubinski osjetite sve riječi afirmacije te želju da se to i ostvari. Prihvatite ih kao dio životnog stila – kada se jedna afirmacija ostvari, zamijenite je novom, usmjerenom na novi cilj.

San i spavanje

Mnogim zdravstvenim boljkama, ali i „običnim“ negativnim stanjima, možemo stati na kraj ako se dobro naspavamo. San često shvaćamo kao neaktivnost tijela i uma, ali nije baš tako.
San je potreban kako bi se tijelo i um odmorili i obnovili. Zanemarujemo potrebu za snom kako bismo uspjeli završiti manje ili više važne obaveze tijekom dana. Čineći tako, često nismo ni svjesni koliko štetimo vlastitom zdravlju. Jeste li primijetili kako se nakon neprospavane noći naša osobnost mijenja? Više prigovaramo, nismo dovoljno strpljivi, lakše se razljutimo.
Djelomično ili u potpunosti, neprospavane noći mogu dovesti do pada koncentracije, depresije, problema s prekomjernom težinom, do kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa. „Čak 36 posto života provedemo spavajući, što znači da, ako poživimo 90 godina, spavat ćemo pune 32 godine. Stoga san nipošto ne smijemo shvaćati kao usputno gubljenje vremena“, upozorava stručnjak za san dr. Russel Foster, cirkadijarni neuroznanstvenik sa Sveučilišta u Oxfordu. „Ako nedostatno spavate, izloženi ste 50 posto većem riziku da postanete pretili, ovisni o alkoloholu i drogama te da razvijete neki od psihičkih poremećaja.“

Savjeti za ljepši san

Ako se, unatoč ljetnom odmoru, i dalje osjećate umorno, trebali biste poraditi na kakvoći spavanja. Neka temperatura sobe u kojoj spavate bude nešto niža od one u kojoj boravite tijekom dana. Isto tako, prostor u kojem spavate trebalo bi što više zamračiti, tako da tijelo bude izloženo minimalnoj svjetlosti. Pola sata prije odlaska na počinak trebali biste smanjiti izloženost svjetlosti te ugasiti televizor, kompjutor i mobitel. S druge pak strane, izloženost jutarnjoj svjetlosti poželjna je zato što budi naš biološki sat.
Nekada se, pak, problem može skrivati u hormonalnim promjenama, promjenama životnih navika ili okoline, a katkad u navikama poput obilne večere u kasnim večernjim satima, koju bi trebalo izbjegavati. Kako bismo uspjeli tijelu i umu priuštiti dubok počinak, potrebno je lijegati i buditi se uvijek u isto vrijeme. Priprema za počinak može biti uživanje u laganom štivu, opuštajućoj glazbi, molitvi, meditaciji ili polaganom dubokom disanju.

Željka Ciganović, magistra joge i savjetnica za prirodnu medicinu

Fotografija: Marko Grubišić

 

Izvor  .sensaklub.hr

Sve je vibracija / energija

Sve je vibracija / energija

Istinska realnost nije materija, već je to vibracija/energija; to dokazuju istraživanja fizičara, posebno atomskih fizičara. Ova činjenica ima nesagledive posljedice po naš život.

         

Ako je sve energija, tada su i naše misli energija, a to znači: naše misli posjeduju potencijal, koji u izvanjskom svijetu može proizvesti neki učinak. Misli nisu nešto što se odvija samo u našim glavama. Posljedice ove spoznaje obraditi ćemo u poglavlju kojem je tema akcija = reakcija.

            

Ako je sve energija, tada je i čovjek energija, a to znači dvoje. Prvo je čovjek (kao što smo upravo vidjeli) sposoban razvijati se kako i koliko god želi, a drugo, čovjek je besmrtan. Energiju nije moguće uništiti.

            

Pogledajmo što se događa, ako nekom tijelu dovodimo energiju. Vibracija (frekvencija) tog tijela povećava se, a to znači: stanje tijela se mijenja. Iz komada leda nastaje voda. Ako i dalje dovodimo energiju, voda se pretvara u paru – i ako naše oči više ništa ne vide, ipak je još uvijek sve tu, ništa nije jednostavno nestalo.

            

Tu se radi o fizici. A ono što vrijedi za led i vodu, vrijedi, naravno, i za čovjeka. Ako nekom čovjeku uspije značajno povećati svoju vibraciju, logično je da će doći trenutak kada će postati nevidljiv. To nema ničeg zajedničkog s mistikom ili magijom, nego s fizikom. Ako je takav čovjek nevidljiv, tada to ne znači ništa drugo nego da je svoje grubomaterijalno tijelo preobrazio u finomaterijalno i da ne postoji smrt. Ideja da postoji smrt je krajnje materijalistični način gledanja na stvari, kojeg smo sami sebi priuštili, i s čijim posljedicama sada moramo živjeti. Prije 2000. godina je Isus pokušao pokazati, da smrt ne postoji. “Smrti, gdje je tvoj žalac?” Ali samo su rijetki shvatili, o čemu se radi. U te rijetke spada već spomenuti atomski fizičar J.E. Charon. Naslov jedne od njegovih knjiga je “Ja sam star 15 milijardi godina”. 15 milijardi godina zbog toga, što fizičari smatraju da je svemir toliko star. I za njega smrt ne postoji.

            

Ako je dakle čovjek vibracija, tada se te vibracije daju po volji mijenjati. Pitanje je samo, kako? Odgovor je jednostavan: kroz naše misli. Našim mišljenjem, mi mijenjamo vibracije tijela. To je lako isprobati. Mislite na ljubav. Mislite na mržnju. Učinak na tijelo je sasvim različit, zato što se vibracija mijenja. Mi se možemo do krajnosti unijeti u materiju – neki ljudi to obilno prakticiraju – ili se možemo “izdići u nebo”. Ovisi o nama. (Sjećate li se principa slobodne volje?).

            

Kako je sve vibracija, bolest nije ništa drugo do disharmonija vibracija. Zato je posve očito, da se na takvu disharmoniju može utjecati uz pomoć drugačijih vibracija. A to znači: kroz muziku, boje, mirise, a sasvim razumljivo i kroz naše mišljenje. Ova spoznaja uopće nije tako nova. Novalis, veliki pjesnik i mistik romantike, formulirao je to kratko i jasno: “Svaka bolest je muzikalni problem.” Dakle problem vibracija. Time nam već logika i fizika kažu, da se bolesti mogu liječiti pomoću misli. I to je Isus demonstrirao.

            

Sve je pitanje energije – a time i vibracija. Čovjeka možemo, primjerice, promatrati kao muzički instrument. Muzika i tonovi su, kao što znamo, također vibracije. Ako neki instrument nije usklađen, on proizvodi disharmonične tonove. Čovjek je takav neusklađen instrument, koji neprestano proizvodi disharmonične tonove, a to znači: agresije, sukobe, nezadovoljstvo. Sigurno poznajete izraz “raštiman je”. Sada se radi o tome, da ovaj instrument imenom “čovjek”, uz pomoć našeg mišljenja ponovo uskladimo. Ali to nitko ne može napraviti za nas. Svaki je čovjek odgovoran za sebe samog i za svoje mišljenje – a time i za harmonične ili disharmonične vibracije koje stvara i odašilje od sebe.

            

Ja se uvijek iznova čudim velikoj mudrosti, koja se krije u govoru. Čovjek se naziva i personom. U riječi persona nalazi se latinska riječ personare. Sonare znači zvučati, per sonare dakle znači “zvučati kroz”. Čovjek je time onaj kroz kojega zvuk prolazi. I ovdje opet imamo ton, vibraciju. A na francuskom se kaže le son (Person), ton. Svaki je čovjek ton – a svaki se ton može po želji promijeniti, on je harmoničan ili disharmoničan.

            

Ako želite svoje probleme optimalno riješiti, ako želite svoje ciljeve doseći brzo i s malo truda, tada morate na umu uvijek imati ovu činjenicu: sve je vibracija – a time i promjenjivo. I beton je također vibracija – i on je promjenjiv. I nemoguć suradnik, gospodin Majer, i on je vibracija – i on se može promijeniti. I autističko dijete je vibracija – dakle promjenjiv (iako će školska medicina možda upotrijebiti riječ “neizlječiv”). Za materijalistički usmjerenu školsku medicinu je, naravno, mnogo toga neizlječivo. Ovo, međutim, na nikoji način ne odgovara iskustvima do kojih se stalno dolazi (što je i Isus demonstrirao), i nikako ne odgovara najnovijim spoznajama iz područja atomske fizike. Mi rasipamo naše vrijeme – i naš novac – ako se držimo materijalističkih pokušaja objašnjavanja. Puno je bolje da se držimo fundamentalnih, univerzalnih temeljnih principa. A takav temeljni princip glasi, kako je rečeno: sve je vibracija.

            To kazuje, usput rečeno, i naš govor. Uzmimo riječ realnost. Što ona znači? Ta se riječ sastoji od re i al. Re ili također Ra, na egipatskom jeziku se nazivao Bog Sunce.  A što je Sunce drugo, nego vječni simbol energije i vibracija? Sunce je toplina, svjetlo. Svjetlo je vibracija, energija u pravom smislu. A Al ukazuje na All (njem. univerzum) ili također i na Allah (Bog). Realnost je time božansko/univerzalno svjetlo, božanska vibracija – ne postoji ništa drugo!

OVO je realnost.

            

Imajte to na umu, kada se radi o vašem životu. Vi odlučujete o tome, da li ćete se svojim načinom mišljenja uživiti u tami misterije, ili ćete se uzdići u svjetlo. Vi o tome odlučujete – i nitko drugi. OVO je realnost. Sve drugo je ograničeno razmišljanje, neznanje, praznovjerje.

            

Ako mislite da je svijet dolina suza, svojim se mislima spuštate naniže. To je tako.

            

Ako mislite da je svijet radosna svečanost, svojim se mislima uzdižete. Sasvim sigurno.

            

To nije mistika, nije religija.

            

To je čista fizika.

(OTLA princip)

 

Izvor  

 

 

Evo, MARSA U DEVICI...

 

Evo, MARSA U DEVICI... slikovito i pojednostavljeno prikazano, na duhovit način ... evo kako Mars uči i prima specifičnu energiju od Device-Merkura, ali i ona-on od njega...Uđe brzi, impulsivni, strastveni Mars u dom Merkurov, dom Device...koja je oprezna, promišljena, brza ne toliko u akciji, koliko u mislima da, koja svaku svoju akciju prvo prorešeta "oružjem" logike i razuma...ali zato kad krene u akciju, potpuno i detaljno se posvećuje svom radu i nikad ne ostavlja nezavršeno ono što počne, što baš nije Marsova odlika...

Merkur učini dobrodošlicu Marsu: "Uđi prijatelju, ali uspori malo, moraš smiriti svoju impulsivnost, svoju oštrinu, malo utišaj svoj naredbodavni ton, moram prvo da promislim, da se priviknem na tvoje prisustvo... pre nego te ugostim u svom domu. Čekaj malo da te osmotrim...moraš malo da promeniš svoj izgled, da budeš malo uredniji, pazi kako hodaš, kao neki general, gaziš a ne gledaš kud ideš...pažljivo, odmeri svoje korake, da mi nešto ne oboriš, ne poremetiš red koji održavam u svojoj kući, kod mene ti je sve kao u apoteci, naročito kuhinja (mada su Ovnovi uglađeni, i vode itekako računa o sebi i svom izgledu, zbog opozitne Vage, ALI i zbog antiscije sa Devicom)...ali Devici, perfekcionisti, koja nađe dlaku i u jajetu...nikad dovoljno...) stavi svoje stvari tamo u "onaj plakar" da znaš gde ti se šta nalazi, neću ja da idem za tobom i sređujem, mada mi to nije teško,u stvari mi predstavlja zadovoljstvo (Device su znak služenja, između ostalog, vole da pomažu)..

Mars na to odgovara: "Prijateljice moja (Devica je ženski znak), hajde malo opusti se, što si uvek tako oprezna, što si takva "cepidlaka", previše razmišljaš, pa tako i umišljaš ponekad, preteruješ u izboru prijatelja, izboru hrane, jer strahuješ da te ne zakači neki virus...ma hajde, razgali malo svoju dušu, hajde da napravimo kakvu šalu, samo sediš i čekaš (Device su stare čekalice), hajde idemo u akciju bez ikakve pripreme, pa šta bude-bude..."

Ovo je sve rečeno kroz šalu, ali Mars prolaskom kroz Devicu, svojom neustrašivom prirodom, koja se baš ničega i nikoga ne plaši, unosi joj svoj entuzijazam, predaje svoje samopouzdanje, ali znatno smiruje svoje impulse, nekad i sa mukom, jer ga Devica prilično ograničava svojom zatvorenom prirodom, rešetanjem oružjem svog jakog razuma, koja jeste strastvena u priličnoj meri, ali izuzetno oprezna i kontrolisana u ispoljavanju svojih osećanja, svoje prirode, te Marsu nije lako, odnosno nije lako Ovnovima dok bude Mars u Devici, manje Škorpijama, jer oni su analitični i duboki u svojoj prirodi, jednim delom slični Devici.

Ljudima u znaku Device, ili podznaku, i onima koji imaju jaku Devicu u karti, kao i pojedinim Strelcima, Blizancima i Ribama (zavisi od dekada znakova na koje bude povremeno snažno delovao Mars), neće uvek biti lako, ali nekada i hoće, jer će im Mars povremeno dizati pritisak, terati ih na akciju na koju neće uvek biti spremne, i stvaraće im napetost, pa i blokade i deblokade, pojačavati energiju u probavnom traktu, koji pripada znaku Device. Oni koji budu otvoreni i spremni na delovanje, u datom času, imaće uspeha, konkretnih rezultata, jer Devica je znak ŽETVE (praktičan znak i traži konkretne i jasne rezultate), što su posejali, to će i požnjeti. Naravno, nije ništa crno i belo, jer delovanje Marsa zavisiće ipak od aspekata drugih planeta koje bude "sretao" na svom putu kroz Devicu... tu će više raditi na unutrašnjoj ravni, na unutrašnjem stimulansu, što, pak, otvorenoj, direktnoj prirodi Marsa, zaljubljenog u akciju, neće uvek biti lako...On prvo deluje, pa onda razmišlja o preduzetoj akciji. Dok prolazi kroz Devicu, trebalo bi da bude obrnuto, prvo razmisliti, napraviiti plan, pa onda delovati. 

PS. ovo je jedan od mojih najčitanijih, najpopularnijih tekstova na mom blogu, već godinama 

Olga Milošević