(Завештање Цркава)

Кад човек зида кућу не зида је за себе, него за своју децу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство. Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз векове походити. Тако се ствара држава. Кућа је оно што остаје после човека. Црква је оно што остаје после владара. Кућа остаје деци, црква народу. А црква је, чедо моје, велика лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год век доплови довешће и нас и показати нас - нашим још нерођеним потомцима.
Сретан сам и миран, чедо моје, што је сада моја Студеница запловила према вековима. У општем потопу времена само су такве лађе попут Нојеве, кадре да нас спасу највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве бити у њима времепловци на тим великим лађама. А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима врeмена. Све сам камен и мермер, најтврђе што постоји на свету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју веру и живописали своје ликове у њима. Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници. Знаће ко смо и какви смо.
И, чедо моје, биће поносни - што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе Немањићко.

Стефан Немања