Икона Св .Арх. Михаила коју је израдио искушеник Гаврило
Крајем Х, почетком ХI века, када је византијска империја била на врхунцу свог процвата, слава сараценских пирата је такође била највећа. Не бојећи се ничега, пирати су пристајали на острва у Егејском мору, пљачкали насеља, палили куће и заробљавали људе, које су затим продавали као робље.
Острво Лезбос, богато и велико, постало је омиљено место напада немилосрдних пирата. У рејону Лесвадос, недалеко од насеља Мандамадос, некада се узвишавао величанствени манастир Светих Небеских Сила Бестелесних, који је основан пре много векова. О његовој историји се може сазнати из живог предања у том месту, које се сачувало до наших дана. Споља је тај манастир личио на замак и био ограђен тврђавским зидом и стражарским торњем. Пирати никако нису успевали да савладају ту тврђаву, и заветна жеља већине од њих је одавно била да виде разрушен манастир.
Једног пролећа је предводник пирата Серхан, јак, тамнокос, крупан човек са секиром и кривим мачем за појасом, позвао своје вазале и рекао: "Овога пута ћемо ући у манастир, без обзира чега нас то стајало! Све што тамо нађете - задржите. Ја за себе хоћу само златну часу из Цркве. Из ње ћу да пијем вино.
Сам Серхан није имао намеру да учествује у нападу. То је за њега био превише ситан посао. Пирати су узели курс према острву Лесбос. До поноћи су стигли до манастирских зидина и сакрили се међу дрвећем. Монаси, живећи безбрижно после зимске тишине, нису чували манастир како треба и нису чак ни слутили надолазећу опасност. У једном тренутку се чуо ударац у металну плочу, позивајуци монахе на јутарњу службу. Кораци монаха који су силазили у Цркву, су се ритмично проносили дрвеним балконом. Ускоро је све постало тихо, и вођа разбојника је дао знак. Један од пирата је бацио куку са привезаним узетом, попео се на зид и убрзо отворио манастирска врата. Са страшним крицима, пирати су упали у Цркву. Пре него што су монаси успели да се освесте шта се дашава, сви су били убијени. Послушник Гаврило, једини кога се пиратски нож није дотакао, се налазио у олтару. Видећи неизлазност ситуације, храбри младић се у магновењу попео на кров Цркве. Крвожедне убице су почеле да га прате. Али се одједном одозго зачуо страшан крик, и кров се на чудотворан начин претворио у побеснело море! На пенушавим таласима, појавио се огроман, љут војник, који је извадио пламени мач и кренуо на пирате. Несрећнике је спопао надљудски страх, и бацивши оружје и оно сто су украли, у паници су почели да беже из Цркве.
Гаврило, задивљен чудом које је учинио Архангел, сишао је и клекнуо пред иконостас. Дошавши себи од узбуђења, искушеник је погледао на икону. Али га је посматрао један Лик! Препун живота, он је зрачио божанственом сладошћу. Искушеник је пожелео да наслика тај лик.
- Архагеле, - помолио се - замоли Господа да упокоји душе моје браће, а мени помози да насликам твој дивни Лик!
Гаврило, надахнут Светим Архангелом, узео је сунђер, са страхопостовањем скупио крв пострадалих монаха у чанак, помешао је с белом глином и поцео да налепљује Лик небеског заступника. Од самог почетка, Гаврило је осетио присуство и помоћ небеског Архистратига. Руке искушеника, вођене невидљивом силом, брзо су насликале Лик Архангела Михаила. Било је то лице, које је Гаврил видео на крову Цркве - страшно, али благодатно.
Када се у манастиру Архистратига Михаила дешавала ова драма, живот у најближим селима се одвијао својим нормалним током. Само је један пастир, посматрајући море које се огледало у зрацима залазецег сунца, с врха планине угледао пиратске бродове привезане за обалу. Младић је скочио на коња и одјахао у манастир, журеци да упозори монахе. Од призора који је потом угледао је изгубо свест.
Дошавши себи, он је отрчао и обавестио Алексеја о томе ста се десило, који је био вођа групе, која се налазила у близини манастира у селу Стенака. Он је повео са собом педесет коњаника и упутио се у манастир. Улазећи у Цркву, људи су се разбежали. Под је био прекривен мртвим телима и заливен крвљу монаха. Пред Светим Престолом је лежало тело мртвог игумана. Стиснувши зубе, Алексеј је изашао из Цркве, позвао све сељане да се освете убицама. Скочивши на коње, Алексејеви војници су јахали пратећи трагове пирата који су бежали. Трагови су их довели у равницу. Коњаници су се брзо зауставили. Призор који су угледали их је веома потресао: пирати су сви до једног били мртви, а њихова тела разбацана наоколо. Свако тело је било расечено мачем - од темена до стомака. Нико од коњаника није упитао: "Ко је то урадио? ? Сви су се сетили ко је казнио безаконике.
- Велика је Архангеле твоја Благодат и сила! - Прошапуташе коњаници, осенивши се крсним знаком.
Међутим, пирати, који су на обали мора чекали своје пријатеље су се узнемирили. Не знајући шта да раде, разбојници су се упутили према манастиру. Попевши се падином планине, изашли су на зараван, где их је очекивао страшан призор. Вратили су се као обезглављени на брод и испричали свом предводнику о ономе сто су видели. Чувши то, разбојник је ударио песницом од стол, заклевши се да ће се осветити.
Следеће године, крвожедни вођа је направио план напада на село Стенака. Ноћу су пирати нечујно сишли на морску обалу и сакрили се у заседи, како би зором могли напасти сељане који су мирно спавали, ништа не предосећајући. Али се у том критичном тренутку поново умешао небески Архистратиг, јавивши Стефану, сину кмета Алексеја. У одећи са звецкајућим златом, Архангел је изгледао величанствено. Светла коса му је падала на рамена, и белоснежним крилима давала златну нијансу. У десној руци Архистратиг је држао огњени мач, а лева рука му је била подигнута са испруженим у вис кажипрстом. Ангел се осмехнуо младићу и слатким гласом рекао: "Устани Стефане! Буди оца, и припремите се за одбрану села. Сарацени се спремају да вас нападну. Али не бојте се ништа, ја ћу бити поред вас непрекидно и твој Свети заступник. Ми ћемо вас чувати и усмеравати. Пирати су се сместили у заливу, мало ниже од вашег села. Неколико њих ће се попети на зидине, претући ће чуваре и отворити врата. Пирати ће вас напасти кад почне да свањива. Будите пажљиви на вратима!
Догађаји су се одвијали тако како је предсказао Архангел Михаил. Када су пирати напали, браниоци су били спремни и налазили су се у пушкарницама. Одред под Стефановим руководством се нечујно спустио до морске обале и запалио пиратске бродове. Угледавши црвенило од ватре, које је долазило с мора, пирати су се узнемирили. Панику која је после тога наступила међу њима била је немогуће описати. Разбојнике, који су бежали према мору, су пресретали житељи и убијали у ходу. Само мали део групе пирата, међу којима је био и крвожедни вођа, је успео да се сакрије у шуми. Међутим, тамо су наишли на Стефанов одред, који их је опколио. До краја дана сви пирати до једног су били убијени.
Прошли су векови. Због непрекидних напада неверника, манастир је опустео. У 18. веку, на месту старе Црквице, био је изграђен нови, велики храм. Чудотворна икона Архангела Михаила, направљена од крви и глине, сачувала се до наших дана онако, како ју је направио искушеник Гаврило. Икона је сачувала првобитни облик и уопште се није оштетила ни од времена, ни од хиљаде поклоника који је сваке године целивају. Људи прилажу новац, стављајући га на чело и образе Архангела, и остављајући трагове на Његовом лицу. Али сваки пут они нестају сами по себи. Некада се Архангелове очи напуне сузама, и хришћани их брижљиво бришу. Исто тако раде и када се на лицу Архистратига појаве капље зноја. Велика чуда твори Архангелова Благодат с онима, који прилазе икони с јаком вером.
Изградња нове Цркве је почела и завршила се усред многих непрекидних чудеса. Комисија, која је образована ради изградње Цркве, је одлучила да изгради нову Цркву иза манастира. Радници су почели да копају темељ, али су га сутрадан ујутру нашли затрпаног земљом, а свој алат - у порти старе Цркве, која се налазила у манастиру Светог Архангела. Радници су поново започели радове на месту на којем им је речено. Када се смрачило, људи су намерно оставили свој алат на светлу, а неколико њих се сакрило у жбуње, да би видели шта ће да се деси. У поноћ се десило нешто невероватно! Из старе Цркве је изашла заслепљујуча светлост, направила круг и зауставила се над ископаном рупом. Оставши мало над њом, светлост се вратила у Цркву и расејала се. Људи, који су скривени то посматрали, су били задивљени. Свуда се осећао мирис свеже ископане земље. Приближивши се, радници су увидели да је опет затрпан земљом, а алат је нестао. Узнемирени и збуњени, упутили су се према старој Цркви. Почело је да свањава и чуло се манастирско звоно. Утихнувши за кратко, звоно је поново почело да удара тихо и ритмично. Како су касније сви сазнали - у звоно није ударала људска рука. Када су радници ушли у манастирско двориште, увидели су да је њихов алат, стајао поред зида, на истом месту где је остављен претходних дана. Сви су схватили, да је Архангел желео да се нова Црква изгради на месту старе.
Крајем Х, почетком ХI века, када је византијска империја била на врхунцу свог процвата, слава сараценских пирата је такође била највећа. Не бојећи се ничега, пирати су пристајали на острва у Егејском мору, пљачкали насеља, палили куће и заробљавали људе, које су затим продавали као робље.
Острво Лезбос, богато и велико, постало је омиљено место напада немилосрдних пирата. У рејону Лесвадос, недалеко од насеља Мандамадос, некада се узвишавао величанствени манастир Светих Небеских Сила Бестелесних, који је основан пре много векова. О његовој историји се може сазнати из живог предања у том месту, које се сачувало до наших дана. Споља је тај манастир личио на замак и био ограђен тврђавским зидом и стражарским торњем. Пирати никако нису успевали да савладају ту тврђаву, и заветна жеља већине од њих је одавно била да виде разрушен манастир.
Једног пролећа је предводник пирата Серхан, јак, тамнокос, крупан човек са секиром и кривим мачем за појасом, позвао своје вазале и рекао: "Овога пута ћемо ући у манастир, без обзира чега нас то стајало! Све што тамо нађете - задржите. Ја за себе хоћу само златну часу из Цркве. Из ње ћу да пијем вино.
Сам Серхан није имао намеру да учествује у нападу. То је за њега био превише ситан посао. Пирати су узели курс према острву Лесбос. До поноћи су стигли до манастирских зидина и сакрили се међу дрвећем. Монаси, живећи безбрижно после зимске тишине, нису чували манастир како треба и нису чак ни слутили надолазећу опасност. У једном тренутку се чуо ударац у металну плочу, позивајуци монахе на јутарњу службу. Кораци монаха који су силазили у Цркву, су се ритмично проносили дрвеним балконом. Ускоро је све постало тихо, и вођа разбојника је дао знак. Један од пирата је бацио куку са привезаним узетом, попео се на зид и убрзо отворио манастирска врата. Са страшним крицима, пирати су упали у Цркву. Пре него што су монаси успели да се освесте шта се дашава, сви су били убијени. Послушник Гаврило, једини кога се пиратски нож није дотакао, се налазио у олтару. Видећи неизлазност ситуације, храбри младић се у магновењу попео на кров Цркве. Крвожедне убице су почеле да га прате. Али се одједном одозго зачуо страшан крик, и кров се на чудотворан начин претворио у побеснело море! На пенушавим таласима, појавио се огроман, љут војник, који је извадио пламени мач и кренуо на пирате. Несрећнике је спопао надљудски страх, и бацивши оружје и оно сто су украли, у паници су почели да беже из Цркве.
Гаврило, задивљен чудом које је учинио Архангел, сишао је и клекнуо пред иконостас. Дошавши себи од узбуђења, искушеник је погледао на икону. Али га је посматрао један Лик! Препун живота, он је зрачио божанственом сладошћу. Искушеник је пожелео да наслика тај лик.
- Архагеле, - помолио се - замоли Господа да упокоји душе моје браће, а мени помози да насликам твој дивни Лик!
Гаврило, надахнут Светим Архангелом, узео је сунђер, са страхопостовањем скупио крв пострадалих монаха у чанак, помешао је с белом глином и поцео да налепљује Лик небеског заступника. Од самог почетка, Гаврило је осетио присуство и помоћ небеског Архистратига. Руке искушеника, вођене невидљивом силом, брзо су насликале Лик Архангела Михаила. Било је то лице, које је Гаврил видео на крову Цркве - страшно, али благодатно.
Када се у манастиру Архистратига Михаила дешавала ова драма, живот у најближим селима се одвијао својим нормалним током. Само је један пастир, посматрајући море које се огледало у зрацима залазецег сунца, с врха планине угледао пиратске бродове привезане за обалу. Младић је скочио на коња и одјахао у манастир, журеци да упозори монахе. Од призора који је потом угледао је изгубо свест.
Дошавши себи, он је отрчао и обавестио Алексеја о томе ста се десило, који је био вођа групе, која се налазила у близини манастира у селу Стенака. Он је повео са собом педесет коњаника и упутио се у манастир. Улазећи у Цркву, људи су се разбежали. Под је био прекривен мртвим телима и заливен крвљу монаха. Пред Светим Престолом је лежало тело мртвог игумана. Стиснувши зубе, Алексеј је изашао из Цркве, позвао све сељане да се освете убицама. Скочивши на коње, Алексејеви војници су јахали пратећи трагове пирата који су бежали. Трагови су их довели у равницу. Коњаници су се брзо зауставили. Призор који су угледали их је веома потресао: пирати су сви до једног били мртви, а њихова тела разбацана наоколо. Свако тело је било расечено мачем - од темена до стомака. Нико од коњаника није упитао: "Ко је то урадио? ? Сви су се сетили ко је казнио безаконике.
- Велика је Архангеле твоја Благодат и сила! - Прошапуташе коњаници, осенивши се крсним знаком.
Међутим, пирати, који су на обали мора чекали своје пријатеље су се узнемирили. Не знајући шта да раде, разбојници су се упутили према манастиру. Попевши се падином планине, изашли су на зараван, где их је очекивао страшан призор. Вратили су се као обезглављени на брод и испричали свом предводнику о ономе сто су видели. Чувши то, разбојник је ударио песницом од стол, заклевши се да ће се осветити.
Следеће године, крвожедни вођа је направио план напада на село Стенака. Ноћу су пирати нечујно сишли на морску обалу и сакрили се у заседи, како би зором могли напасти сељане који су мирно спавали, ништа не предосећајући. Али се у том критичном тренутку поново умешао небески Архистратиг, јавивши Стефану, сину кмета Алексеја. У одећи са звецкајућим златом, Архангел је изгледао величанствено. Светла коса му је падала на рамена, и белоснежним крилима давала златну нијансу. У десној руци Архистратиг је држао огњени мач, а лева рука му је била подигнута са испруженим у вис кажипрстом. Ангел се осмехнуо младићу и слатким гласом рекао: "Устани Стефане! Буди оца, и припремите се за одбрану села. Сарацени се спремају да вас нападну. Али не бојте се ништа, ја ћу бити поред вас непрекидно и твој Свети заступник. Ми ћемо вас чувати и усмеравати. Пирати су се сместили у заливу, мало ниже од вашег села. Неколико њих ће се попети на зидине, претући ће чуваре и отворити врата. Пирати ће вас напасти кад почне да свањива. Будите пажљиви на вратима!
Догађаји су се одвијали тако како је предсказао Архангел Михаил. Када су пирати напали, браниоци су били спремни и налазили су се у пушкарницама. Одред под Стефановим руководством се нечујно спустио до морске обале и запалио пиратске бродове. Угледавши црвенило од ватре, које је долазило с мора, пирати су се узнемирили. Панику која је после тога наступила међу њима била је немогуће описати. Разбојнике, који су бежали према мору, су пресретали житељи и убијали у ходу. Само мали део групе пирата, међу којима је био и крвожедни вођа, је успео да се сакрије у шуми. Међутим, тамо су наишли на Стефанов одред, који их је опколио. До краја дана сви пирати до једног су били убијени.
Прошли су векови. Због непрекидних напада неверника, манастир је опустео. У 18. веку, на месту старе Црквице, био је изграђен нови, велики храм. Чудотворна икона Архангела Михаила, направљена од крви и глине, сачувала се до наших дана онако, како ју је направио искушеник Гаврило. Икона је сачувала првобитни облик и уопште се није оштетила ни од времена, ни од хиљаде поклоника који је сваке године целивају. Људи прилажу новац, стављајући га на чело и образе Архангела, и остављајући трагове на Његовом лицу. Али сваки пут они нестају сами по себи. Некада се Архангелове очи напуне сузама, и хришћани их брижљиво бришу. Исто тако раде и када се на лицу Архистратига појаве капље зноја. Велика чуда твори Архангелова Благодат с онима, који прилазе икони с јаком вером.
Изградња нове Цркве је почела и завршила се усред многих непрекидних чудеса. Комисија, која је образована ради изградње Цркве, је одлучила да изгради нову Цркву иза манастира. Радници су почели да копају темељ, али су га сутрадан ујутру нашли затрпаног земљом, а свој алат - у порти старе Цркве, која се налазила у манастиру Светог Архангела. Радници су поново започели радове на месту на којем им је речено. Када се смрачило, људи су намерно оставили свој алат на светлу, а неколико њих се сакрило у жбуње, да би видели шта ће да се деси. У поноћ се десило нешто невероватно! Из старе Цркве је изашла заслепљујуча светлост, направила круг и зауставила се над ископаном рупом. Оставши мало над њом, светлост се вратила у Цркву и расејала се. Људи, који су скривени то посматрали, су били задивљени. Свуда се осећао мирис свеже ископане земље. Приближивши се, радници су увидели да је опет затрпан земљом, а алат је нестао. Узнемирени и збуњени, упутили су се према старој Цркви. Почело је да свањава и чуло се манастирско звоно. Утихнувши за кратко, звоно је поново почело да удара тихо и ритмично. Како су касније сви сазнали - у звоно није ударала људска рука. Када су радници ушли у манастирско двориште, увидели су да је њихов алат, стајао поред зида, на истом месту где је остављен претходних дана. Сви су схватили, да је Архангел желео да се нова Црква изгради на месту старе.
Почело се са изградњом. Сви су учествовали у грађевинским радовима, чак и Турци-муслимани. Они су се бојали Архангела и поштовали га од давнина. Дешавало се да су неки од њих смело осквернили Цркву, на пример, улазили би у манастирско двориште јасучи на коњима, али их је сваки пут Архангел кажњавао. Када је дошло време да се у нову Цркву пренесе икона налепљена од глине и монашке крви, Архистратиг је ометао сваки покушај. Он је желео да његова икона буде на оном месту, где ју је ставио онај који ју је и направио - искушеник Гаврило.
Грађевински радови су протицали брзо. Међутим, када је изградња храма била скоро завршена, благајна је била празна. Преостали новац није чак био довољан за исплату радничке дневнице. Комисија за изградњу Цркве се скупила у благајниковој куци. Она је до касне вечери покушавала да нађе неки излаз, али су се сви разишли, не нашавши никакво решење.
Била је скоро поноћ. Потиштен и замишљен благајник је сам седео у фотељи, када су се улазна врата неочекивано отворила. У кућу је ушао неко непознат и попео се степеницама у собу, где је чуван сандук са мало предодређеног новца за изградњу. Благајник је покушао да устане, али није могао ни прст да помери. Тело није "слушало?, Буквално као да га је неко прикуцао за фотељу. Поклопац на сандуку је двапут шкрипуо, и незнанац је отишао. Био је то младић тамне косе и буквално као муња, сјајног изгледа. Његов ход је био тежак и спор. Незнанац је имао сако ружичасте боје и високе црне чизме, које су му досезале до бедара. Осмехнувши се домаћину, он је рекао: Новац за завршетак изградње Цркве се налази у сандуку.
Манхувши руком на растанку, младић је изашао и нестао у мраку. Благајник је отишао до сандука, али је он био закључан. Скинувши резу, он је занемео од узбуђења: недавно скоро празан сандук је био напуњен дукатима, сребрним монетама и лирама послаганим у три реда. Да би се уверио да то није сан, благајник је саком заграбио новац и уз звекет их бацио у сандук. Новца, који је дао Архангел Михаил, је тачно толико било, колико је било потребно за изградњу Цркве.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.