Гора вечите молитве

Епископ жички Николај  

Богом ћемо се хвалити сваки дан, и име Твоје славићемо до вијека. 

 (Псалам 44, 8).  

Само 15 сати далеко од наше границе налази се Света Гора, гора вечите молитве. Од Ђевђелије до Солуна путује се непуна три сата; у Солуну се седне у лађу увече и ујутру се осване пред вечнозеленом Светом Гором. Прво што задивљава путника, када ступи у Свету Гору, јесте неки особити и чудесни мир, што испуњава, рекао би, и земљу и ваздух, и биље и људе. Као да и земља и ваздух, и биље и камење, заједно са човеком стоје на даноноћној молитви! Све стоји, живи и дише у неком страхопоштовању и тишини као у храму. И заиста, цела Света Гора личи на један огромни, дивовски храм. Кубе тога храма, Атонски вис, диже се 2000 метара над морем. Бело кубе над плавим морем и зеленом гором! Лети се бели, јер је од камена, зими се бели, јер је покривено снегом. Ширина тога храма јесте, од прилике, три сата, од пристаништа Дафне до мора испод Кареје; а дужина - десет сати хода, од источне падине Атона па до иза Хиландара.


 Неколико стотина цркава, неколико хиљада монаха - све намењено и упућено молитви, и само молитви. Одмах после пола ноћи клепала и звона ударају по свима црквама, и хиљаде црноризаца хитају из својих келија кроз црну ноћ у осветљени храм на молитву. И хиљаде душа људских почињу свој нови дан с молитвом: „Приђите, поклонимо се цару нашем Богу“. 


Та прва јутарња молитва траје око шест сати, што значи - пола дана. Но по правилима светитеља, који су и засновали монаштво на Светој Гори, сваки монах треба да све будно време свога живота проводи у непрекидној молитви. Док је у цркви, има да се моли по црквеном пропису, а кад је ван цркве, на њиви, у башти, у малињаку, у риболову, у библиотеци или за витњом у ковачници, има дужност да се моли Богу у себи, ћутке, на свој начин, по своме сопственом пропису, тако да нико не примети осим Бога. Ти исти светитељи тврдили су, да кад се човек извежба да све своје будно време испуњава молитвом, тада душа његова продужује да се моли и за време спавања, у сну. Тако, да молитвеник никада не кида златну мрежу узвишених мисли и осећаја, која га везује са небом. Ухватити духовну везу са небесним светом, учврстити ту везу, и до смрти телесне одржавати је - то у ствари и јесте смисао и значај монашког живота у Светој Гори. То је трудно, но трудбенику благодат Божја излази у сусрет, као што је заблуделом сину при повратку дома отац изашао у сусрет. Као што у војску иду сви, мада сви нису добри војници, тако и у монаштво одлазе многи, који нису добри духовници. Но, они који одлазе по духовној жеђи и по Божјем признању, они достижу високи ступањ духовног просветитеља, који им доноси унутрашњи мир, добру вољу према људима и стварима, храброст, моћ, безграничну радост. Неки од њих постају прави духовни атлети, као што су били: Свети Атанасије Лавриски, Св. Петар Атонски, 




Св. Сава, Св. Антоније Кијево-Печарски, Козма Зографски, Дионисије, Леонтије Прозорљиви, Никита и др.  


Света Гора је намењена да буде истинско вежбалиште духовних атлета, највећи духовни мегдан са телом и крвљу и свима невидљивим злим силама. Она данас није оно што је негда била, но она може да буде још нешто нише него што је игда била. Она је данас богата духовном сиромаштином као и сав свет ван њених међа. Но она може да се опорави и духовно обогати лакше и брже него сав остали свет. Велики немачки научник, Харнак, рекао је, да ће из Свете Горе доћи препорођај православној цркви. Светитељи атонски изаснивали су светогорске манастире с прозорљивом намером, да они буду вечито отњиште новога огња вере за православље, а не да једном само засину и угасе се. Па кад један Немац, протестант, верује, да ће Православље поново се разгорети и препородити из Свете Горе, како онда да православни хришћани сумњају у то?


 Али да би Света Гора препородила православље, прво она сама треба да се препороди. За ово је пак потребно у првоме реду:

1 већи број монаха, који ће ићи у Свету Гору по духовној жеђи и Божјем призвању а не само да утекну од бура и мука светскога живота, (у самој ствари нигде већих мука нема него у Светој Гори) и  

2. велики број поклоника из свих православних држава и народа, који би одлазили да се поклоне светињама светогорским; да окрепе и одморе душу своју и да науче велики део прошлости своје. Јер сваки православни народ Истока и Севера има у својим светогорским манастирима много старих споменика сваке врсте, из којих се посетилац може поучити историји свога народа боље и сталније него читањем књига код куће. А и да не говорим о утеси душевној, коју многе душе ожалошћене и у црно завијене светским ратом, могу наћи у овоме месту вечите молитве.  

Већим бројем правих, духовних монаха и одлажењем поклоника у Свету Гору ова би поново оживела и оснажила се, тако, да би временом могла бити источник духовног живота и снаге за православну цркву и мисионарски центар хришћанске вере за она племена људска до којих благовест Новога Завета још није допрла.  

Све је у Божјој руци, па, наравно, и будућност светогорских светиња. Но има знакова, да је Божја воља, да се монаштво светогорско обнови, уздигне и стави себи нове, велике задатке личног пожртвовања и службе цркви и човечанству. Најјаснији знак овога је у незадовољству собом, које монаси у свима манастирима јако осећају и нескривено испољавају. То је начин Божјег дејствовања: кад Бог жели, да некога препороди, Он прво изазове у њему буру унутрашњег незадовољства и негодовања. 

Дух Свети силази увек у олуји. Јер олуја треба да одува нагомилани пепео са душа људских, да би се скривени жар засветлио. 


 ,,Православље”, Број 962, Рубрика Духовна ризница 1971. година, број 91, страна 7