Yule – početak zime

 
 U revoluciji Zemlje oko Sunca, naša planeta zauzima četiri glavne tačke na svojoj putanji, svakog trećeg meseca u godini. To su dve ravnodnevice i dva suncostaja. Ove tačke označavaju početke godišnjih doba na Zemljinoj površini. Jedna od tih četiri tačaka je i zimski solsticij koji se dešava svake godine između 20. i 23. decembra. To je period kada Sunce ulazi u tropski znak Jarca. Reč solsticij potiče od latinskog “Sol”, što znači Sunce i  “sistere” (stajati), jer Sunce, posmatrano sa Zemlje, prividno zastane – da bi promenilo pravac kretanja. U tom trenutku Sunce je, gledano sa Zemlje, na najnižoj putanji u odnosu na horizont, prelazi najkaći luk preko neba i dodiruje Jarčevu obratnicu koja je jedna od pet najvažnijih paralela koja se nalazi 23° 26′ 22″ južno od ekvatora. Ona povezuje najjužnije tačke na Zemlji na kojima Sunce dolazi u zenit, odnosno, gde Sunčevo svetlo pada tačno pod pravim uglom na Zemljinu površinu. Kao posledicu ovoga, dobijamo najdužu noć i nakraći dan. Severni pol je otklonjen od Sunca 23,44° i tog dana sva mesta iznad severnog polarnika su u potpunom mraku, dok su sva mesta ispod južnog polarnika neprekidno osvetljena Suncem.

Simbolično značenje zimskog solsticija je završetak i ponovni početak ciklusa svetlosti. Sunčeva svetlost je najslabija jer je ovog dana Sunce na najnižem luku u odnosu na horizont i dan traje najkraće. S druge strane, mrak je na vrhuncu, što predstavlja pobedu sila mraka nad svetlošću. Takođe, predstavlja gašenje vatre od koje ostaje žar koja predstavlja iskru od koje će se razgoreti nova vatra u narednom ciklusu. Ovaj dan je ujedno i početak godišnjeg doba zime, kada su temperature najniže i kada priroda kao da stoji. Dominira tama i hladnoća, jer je Zemlja ušla u Saturnov period, pošto Saturn vlada zimskim mesecima Jarcem i Vodolijom, kada je najhladnije i kada je i Sunčeva toplota najslabija. Na taj način možemo objasniti i simboliku Saturna kao najdalje planete koju možemo videti golim okom zahvaljujući refleksiji sunčeve svetlosti. Zima je godišnje doba kada su niske temperature i kada se voda uglavnom nalazi u čvrstom stanju, u ledu i kada umesto kiše pada sneg koji svojom belinom prekriva površinu zemlje. Sneg je prirodni čistač elemenata prirode – vazduha, vode i zemlje, pa tako i vatre koja se simbolički pročišćava u ovom periodu. Pročišćenje Sunca se predstavlja njegovim “zastajanjem i gašenjem”, a zatim uranjanjem u snežnu belinu iz koje izlazi pročišćeno i preporođeno kako bi započelo nov ciklus. Tako sledećeg dana nakon zimskog solsticija započinje nov ciklus svetlosti, jer svetlost počinje da “raste”, tj. dani postaju duži. Ovo simbolizuje svetlost koja je u svom početku tek jedna mala, slaba iskra, ali koja se vremenom sve više i više širi i postaje svetlija i toplija. Zapravo, ovo predstavlja Sunce koje se “puni” svetlošću. Sam početak novog Sunčevog ciklusa je važan, jer određuje kakav će biti u celosti, koliko će biti toplo u narednih godinu dana, koliko će godina biti rodna u pogledu poljoprivrednog prinosa i ciklusa prirode uopšte. To možemo videti postavljanjem horoskopa događaja za taj trenutak.


 
U početku je Sunce slabo da bi grejalo, ali je zato u kombinaciji sa snežnim pokrivačem čisto, belo, bezazleno, poput deteta. Kako dani prolaze, postaje sve jače. Razlog zašto su najvažnije tačke u horoskopu upravo ascendent – izlazeći znak i Medium Coeli ili vrh neba je što je to onaj deo gde Sunce razvija svoju pravu snagu i kvalitet, što je vremenski period koji određuje kakav će biti istinski kvalitet određene pojave ili osobe. Na taj način možemo prognozirati kakav će uticaj imati taj događaj u narednom periodu – od dostizanja zrelosti, do svog zalaska, gašenja, tj. završetka ciklusa.


 
Veliki praznik svetlosti na dan zimskog solsticija je kod keltskih plemena bio poznat pod nazivom Yule (izgovara se – Jule). Poreklo ovog praznika potiče iz Skandinavskih zemalja, gde su se u davna vremena održavale zimske svetkovine, koje su počinjale u vreme od kraja današnjeg meseca decembra do početka januara. Praznik se slavio tako što su se palila posebno pripremljena stabla drveta za potpalu u čast Toru, bogu groma. Skandinavci su verovali da će svaka iskra iz vatre predstavljati novorođenu svinju ili tele u godini koja dolazi, što će obezbediti da ne bude gladi. Slavlje bi trajalo tokom noći dok stablo ne bi izgorelo. Yule se još uvek naziva novogodišnja svečanost u Skandinavskim zemljama. Simbol ovog praznika je jarac koga povezujemo sa prvim mesecom zime u horoskopu, a to je mesec Jarca.

Po starom običaju, za ovaj praznik su ljudi, koji su većinom bili poljoprivrednici, donosili   hranu u hram. Svako bi sa sobom poneo određenu količinu hrane kojom bi se svi gostili za vreme trajanja slavlja. Od ovog običaja potiče današnji meni u restoranima poznat kao Švedski sto, gde se na stolu nalazi veliki broj različitih jela u većoj količini. Za vreme ovog praznika, ispijalo se pivo i žrtvovala se stoka. Životinje su se žrtvovale ritualno pored oltara. Njihova krv je sakupljana u posebnu posudu u koju su se zamakale borove ili hrastove grančice, pa se krvlju prskalo podnožje oltara i zidovi hrama. Takođe se svako ko bi ušao u hram da položi žrtvu prskao krvlju iz vrča. Meso žrtvovanih životinja se kuvalo i posluživalo na gozbi. Iz tog običaja imamo današnje gozbe za novogodišnje praznike. Skandinavci su imali i tri zdravice za vreme gozbe. Prva je bila za vrhovnog boga Odina da učvrsti njegovu moć kao vrhovnog boga. Druga je bila za Odinovu ženu Freju kako bi obezbedila plodnu godinu i mir, a treća zdravica je bila za kralja na zemlji, tj. za poglavicu plemena. Takođe su kasnije imali četvrtu zdravicu za pomen na poginulu ili preminulu braću, tj. članove plemena.


 
Na tlu današnje Nemačke, kod germanskih plemena, zimske svačanosti su se slavile tako što su učesnici slavlja tokom svečane večere delili poklone jedni drugima. Važan deo ovog praznika je bio u poklonima koji su imali simboliku obezbeđivanja bogate žetve u godini koja sledi. Kod njih se praznik zime slavio 12 dana, sa početkom od zimskog solsticija. Po današnjkem kalendaru, to je između 20. decembra i 1. januara.
U mitologiji raznih naroda zimski solsticij ima važno mesto. U mitologiji starih Slovena pominje se vrhovni bog Svarog čije ime potiče iz sanskrita i označava Sunce (Svar). Svarog je poštovan kao bog Sunca, čuvar vatre i zaštitnik kovača. Međutim, uloge boga Sunca i boga vatre preuzimaju njegovi sinovi. Daždbog postaje bog Sunca, a Svarožić bog vatre i ognjšta. Sloveni su verovali da se u vreme zimskog solsticija rađa mlado Sunce, koje je trebalo ojačati. Ritualno se bakljom potpaljuje lišće hrasta ili šljive, što predstavlja mlado Sunce čime se traži od njega da donese plodnost u sledećoj godini.
Stari rimljani su imali praznik koji se zvao Saturnalije, koji je bio posvećen bogu Saturnu i koji se slavio u vreme zimskog solsticija. U rimskoj mitologiji, Saturn je bio bog poljoprivrede i kao takav je bio veoma cenjen. Tokom ovog praznika su se prinosile životinjske žrtve u Saturnovom hramu. Održavale su se javne gozbe na kojima su se razmenjivali pokloni, zabava je trajana neprestano nedelju dana i ignorisane su društvene norme – kockanje je bilo dozvoljeno, a gospodari su služili svoje robove. Nakon zimskog solsticija (24-25. decembar) Rimljani su u okviru Saturnalija slavili praznik posvećen nepobedivom Suncu. Tada se simbolički rađa mali bog. Kasnije je hrišćanstvo preuzelo taj termin da bi time označilo praznik posvećen rađanju Isusa, koji je sin Božji.

 
 
Kada se hrišćanstvo nametnulo kao dominantna religija na tlu današnje Evrope, uvedeno je bdenje ili večernica jer se tokom zimskog solsticija čekalo Isusovo rođenje. Uvedene su i sveće koje su sastavni deo današnje božićne svečanosti. Tada nije postojala električna struja, pa su se prostorije osvetljavale svećama koje su postale simboli novog života i nade. Na sam božić, tj. zimski solsticij se, po hrišćanskom običaju posti. Jede se riba, koja je simbol hrišćanske religije, nastale u doba Riba. Od starih vremena je preostalo paljenje ritualno pripremljenih drvenih cepanica na centralnom trgu naselja i u ognjištu svakog domaćistva. Iz njihova vatre su paljene sveće. U hrišćanstvu se pale tri velike cepanice koje simbolizuju sveto trojstvo. Iznad ulaznih vrata domaćistva se postavlja badnjak, što je jedna grana zimzelenog drveta (kod katoličkih hrišćana) ili hrasta (kod pravoslavnih hrišćana). Na pod domaćistva se postavlja slama koja simbolizuje rođenje Isusa u slami.
Još jedna zanimljivost je vezana za praznik zimskog solsticija. To je Deda Mraz. Brojne sličnosti postoje između današnjeg Deda Mraza i glavnog božanstva skansinavskih naroda Odina. Odin je spominjan na nekim mestima u skandinavskoj mitologiji kako predvodi veliku grupu lovaca kroz nebo tokom praznika Jule. Dve knjige sa Islanda, Poetska Eda, sastavljena u 13. veku iz prethodnih izvora, i Prozna Eda, koju je u 13. veku napisao Snori Sturluson, opisuju Odina kako jašnje osmonogog konja po imenu Sleipnir koji može da preskoči velike razdaljine, što se poredi sa Deda Mrazovim irvasima. Takođe, Odin je za vreme zimskih svečanosti oslikavan kao ljudska personifikacija mitskog drveta života, pa izgleda kao starac čija su kosa i brada od grana zimzelenog i hrastovog drveta. Po legendi su deca ostavljala svoje čizme napunjene šargarepama, slamom ili šećerom kao hranu za Odinovog osmonogog konja. Odin bi ih nagradio tako što bi im u čizme ostavljao slatkiše. Taj običaj je opstao do današnjeg vremena. U hrišćanstvu je lik Deda Mraza preuzeo Sveti Nikola koji se slavi 19. decembra, pred zimski solsticij. Sveti Nikola je bio najpoznatiji po svojim poklonima siromašnima, a naročito davanjem miraza siromašnim ćerkama pobožnog hrišćanina da ne bi postale robinje i prostitutke. Nikola im je ubacio kroz prozor vreću sa zlatnicima. Ovaj svetac je umro u starosti od bolesti 6. decembra 343. godine. Sveti Nikola se i slavi toga dana, što je ustvari 19. decembar po novom kalendaru.

Astrosymbolica.net