Stefan Simic

Setim je se često
Prošli smo toliko toga da bi tek tako nestalo
Setim je se posebno oko Nove godine
Mnoge od njih smo dočekali zajedno

Sada je sve to davno, daleko
Toliko da ni ne znam da li sam sve to izmislio
Ili je stvarno postojalo

Nisam bio najbolji prema njoj
Priznajem
Govorio sam joj kakva treba da bude
Menjao sam je i prilagođavao sebi
Umesto poljubaca, brojao sam joj mane
A trebalo je samo da je volim

Kada smo se rastajali
Mislio sam da je svaka lepša, zanimljivija, bolja
Hteo sam samo da odem od nje
Uveren da će mi se sva vrata sveta otvoriti

I hoće
Ali ne više njena, nikad

Onda sam tek u odrazu drugih
Počeo da shvatam njenu pravu vrednost.

Što su me više lagale
Sećao sam se one koja nije nijednom

Što su me više povređivale
Sećao sam se one koja nije nijednom

Što su me više ostavljale
Sećao sam se one koja nije nijednom

I bilo je možda lepših. Jeste.

I bilo je možda zanimljivijih. Sigurno jeste.

Ali ne i boljih. To sigurno ne.

Ne znam ni gde je, ni šta je sa njom
Ne znam ko je danas menja i prilagođava sebi,
Znam samo da mi tako ponekad svrati u samoću
I podseti me kako se ljubi, miluje i voli

Posebno oko Nove godine
Kada ću umesto sa njom završiti ko zna gde i sa kim
U nadi da će bar da zaliči na ono što smo živeli nekad
Nas dvoje

Godine su prošle i prolaze
Ništa više nije isto
Život sve promeni, mnogo šta izda i tera po svom

Verovatno ni ona više nije ista
Sigurno je i ona počela da laže, povređuje i ostavlja

A ni ja više nisam isti

Ista je samo moja mladalačka potreba da se voli do kraja
A ista je i potreba za njom
nakon svega

Posebno sada
Oko praznika
Kada sve slavi, luduje i voli
A ja bih da ponovimo, bar još jednom, ono naše sve