Ikona
Svete Petke, donedavno potpuno nepoznato remek-delo Dimitrija
Avramovića, vodećeg srpskog umetnika 19. veka, čudnim putevima je stigla
u Srbiju
Od nedavno u Crkvu Ružicu na Beogradskoj tvrđavi dolazi sve više vernika i ljubitelja umetnosti da bi videli nežni lik svetiteljke, koje je Avramović naslikao uoči svoje prerane smrti.
Potomak ljutih srpskih graničara iz Šajkaša, umro je silovito kao što je i živeo. Vatreni utemeljivač srpskog nacionalnog romantizma i slovenofil je u martu 1855. na vest o smrti ruskog imperatora Aleksandra bacio besno šešir na pod, a zatim pao kraj njega pokošen infarktom.
Umetnik renesansnog dara
Otkriće Avramovićeve Svete Petke tako se podudarilo s godišnjicom smrti, ali i dva veka od rođenja “univerzalnog umetnika” renesansnog dara.
– Još dok se slika sušila posle restauracije i konzervacije ljudi koji su zastajali kraj nje i krstili se – kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac, zahvaljujući kome se Sveta Petka vratila u krug svog beogradskog svetilišta koje je utemeljio Despot Stefan. – Lepota ove ikone nikog ne ostavlja ravnodušnim. Osetio sam to i sam čim sam dobio njenu fotografiju iz jedne od zemalja takozvanog regiona u kojoj Srbi nisu rado viđeni.
Istoričar umetnosti kaže da je fotografija bila loša, a Avramovićevo remek-delo urađeno u tehnici ulja na platnu tamno od patine. Ipak, lik najomiljenije srpske svetice je blistao neodoljivim unutrašnjim sjajem.
– Cena je bila ozbiljna, veća od moje cele ušteđevine, ali osećao sam da moram da je vratim ikonu Srbima – priznaje Kusovac. – Nekoliko dobrih ljudi mi je pozajmilo novac i dao sam tu veliku sumu čoveku koji je obećao da će doneti sliku. Posle izvesnog vremena on se pojavio noseći veliku trubu jeftine tkanine! Rekao je: “To je to” i počeo da je razmotava. Mislio sam da je poludeo, a i ja s njim, čim sam se zadužio do guše da bih dobio brdo krpe s drečavim dezenom.
Iskusni stručnjak je klonulo posmatrao “poverljivog čoveka” koji je odmotavao tkaninu, dok se negde oko šezdesetog metra nije pojavio pojavilo slikarsko platno s likom svetiteljke.
– Čovek mi je objasnio da bi slika verovatno bila zadržana, oštećena ili čak uništena kad bi se saznalo da ide u Srbiju, pa je morao da pribegne lukavstvu – otkriva Kusovac. – Od ostatka novca platili smo restauraciju ikone koja je blesnula punom lepotom i veličinom.
Avramovićeva ikona visoka oko dve metra i široka oko metar postala je problem za sagovornika “Novosti”, jer jednostavno nije znao gde da je čuva. Odneo ju je na nekoliko dana u predvorje poslovne zgrade “Mone” dok ne smisli kuda dalje.
– Tek je tamo Sveta Petka izazvala pravu pometnju, jer su sve žene zastajale i krstile se, a poslovni parneri su ostajali pred njom diveći se, potpuno je promenila atmosferu – kaže Kusovac. – Kad ju je video naš poslovni čovek iz Amerike upitao je za koliko je novca otkupljena i restaurisana. Kad je čuo sumu, samo je izbrojao je novac tačno u cent i tražio da odnesemo remek-delo u kapelu Svete Petke na Beogradskoj tvrđavi, gde se čuva deo moštiju svetice.
Ikona je, međutim, zbog veličine i uslova čuvanja izložena u obližnjoj Crkvi Ružici, gde izaziva ogromnu pažnju. Vernici i ljubitelji umetnosti dolaze da se dive remek-delu srpskog majstora koji je od za samo četiri godine, od 1841-1845, oslikao kompletan ikonostas i freske Saborne crkve u Beogradu: Poređenja radi, one su u naše vreme restaurisane gotovo dve decenije. Avramović je živopisao i ikonostase manastira u Vrdniku i Karađorđeve crkve u Topoli.
Danas je gotovo zaboravljeno da je on napisao i prve moderne knjige o Hilandaru: “Opisanije drevnosti srbski u Svetoj (Atonskoj) Gori s 13 litografnih tablica” i “Sveta gora sa strane vere, hudožestva i povesnice opisana Dimitriem Avramovićem živopiscem.”
U ovim izuzetnim putopisima da obiljem istorijskih, geografskih i etnografskih podatka prikupljenih tokom boravka na Hilandaru 1846. dat je prvi celovit i iscrpan pregled istorije Svete Gore na srpskom jeziku. Avramović otkriva i publikuje Nemanjinu hilandarsku povelju, pečat Svetog Save, ratnu zastavu Cara Dušana i druge predmete, čime u carsku lavru Hilandar vraća ne samo srpsko nacionalno sećanje, već i evropsku kulturu. Njegova dela su zainteresovala mnoge zapadne istoričare umetnosti za baštinu srednjovekovne Srbije.
Kratak život, veliki opus
– Za samo 40 godina, koliko je poživeo, Avramović je naslikao remek-dela, bio je putopisac, književnik i prevodilac, nacrtao je prve srpske karikature i utemeljio izučavanje istorije umetnosti – kaže Kusovac. – Iako je otkriće njegove Svete Petke veliki događaj on nosi i dozu gorčine, jer se ove godine navršava dva veka od rođenja i 160 godina od smrti Dimitrija Avramovića, a naša javnost i ne zna čime nas je zadužio.
To podseća na vreme kad univerzalni umetnik Avramović oslikava najvažniji prestonički hram, sakuplja istorijsku građu putujući po srpskim manastirima, ali ne uspeva da reši egzistencijalne probleme. Manje talentovani i hrabri, ali snishodljiviji prema vlastima, dobijaju zaposlenje i državnu platu. Genijalni patriota bez posla i narudžbina 1852. mora da napusti Srbiju kojom vladaju knez Aleksandar Karađorđević i Ustavobranitelji. Sledeće tri godine do prerane smrti velikog umetnika su tajna za istoričare.
– Iz te tajne sinula je Avramovićeva Sveta Petka. Kao što je Dimitrije sinuo u umetnosti bez prethodnika. U dečaku iz graničarskog Šajkaša gde su tema vekovima bile sablje i kubure iz zapretene iskre buknuo je plamen genija. Dimitrije Avramović je simbol neverovatne stvaralačke moći srpskog naroda, kome neprestano sve ruše, a on uvek daje nove genije sposobne da obnove iz temelja – kaže Kusovac.
Od Šajkaša do Beča
Dimitrije Avramović je rođen u Šajkašu, koji je tokom nekoliko vekova bio centar autonomne srpske oblasti habsburške Vojne granice i matična luka rečne flotile koja je zadavala velike muke Osmanlijama. O istoriji njegove porodice nema mnogo podataka jer su celokupnu arhivu Šajkaške republike ciljano uništili austrogarski vojnici u Prvom svetskom ratu.
Dimitrija je praktični otac upisao u trgovačku školu, ali je on napušta i odlazi da uči “živopisanije” kod Dimitrija Jovanovića, a zatim kod drugih slikara u Novom Sadu. Avramović 1833. dolazi u Beč, gde kao suviše mlad za Carsku slikarsku akademiju uči i radi u ateljeu čuvenog slikara i profesora Fridriha Amerlinga, kopirajući dela starih majstora. Srpski imućni građani od mladog umetnika naručuju ikone i portrete, a bački episkop Stefan Stanković mu dodeljuje stipendiju koja mu je omogućila da studira.
Freske kao televizija
Dimitrije Avramović je prvi srpski slikar koji je završio celokupan kurs na Carskoj slikarskoj akademiji u Beču (1836-1840). Od kneza Mihaila Obrenovića 1841. dobija posao živopisanja beogradske Saborne crkve, što je bio prvorazredni umetnički i nacionalni zadatak.
Srpska pravoslavna crkva je u tek oslobođenoj Srbiji nastavila misiju kojom je očuvala ideju državnosti u zemljama izgnastva: okupljala je elitu sa zadatkom širi prosvetu i vrati u nacionalnu svest veliku srpsku prošlost iz doba svete vladarske loze Nemanjića.
Danas, u informatičkom dobu, teško je pojmiti ogromnu ulogu koju su u tome imale freske i ikone nacionalnih svetitelja koje su Srbi dolazili da vide kao “televizijski prenos” prošlosti.
Boris Subašić
Izvor
Od nedavno u Crkvu Ružicu na Beogradskoj tvrđavi dolazi sve više vernika i ljubitelja umetnosti da bi videli nežni lik svetiteljke, koje je Avramović naslikao uoči svoje prerane smrti.
Potomak ljutih srpskih graničara iz Šajkaša, umro je silovito kao što je i živeo. Vatreni utemeljivač srpskog nacionalnog romantizma i slovenofil je u martu 1855. na vest o smrti ruskog imperatora Aleksandra bacio besno šešir na pod, a zatim pao kraj njega pokošen infarktom.
Umetnik renesansnog dara
Otkriće Avramovićeve Svete Petke tako se podudarilo s godišnjicom smrti, ali i dva veka od rođenja “univerzalnog umetnika” renesansnog dara.
– Još dok se slika sušila posle restauracije i konzervacije ljudi koji su zastajali kraj nje i krstili se – kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac, zahvaljujući kome se Sveta Petka vratila u krug svog beogradskog svetilišta koje je utemeljio Despot Stefan. – Lepota ove ikone nikog ne ostavlja ravnodušnim. Osetio sam to i sam čim sam dobio njenu fotografiju iz jedne od zemalja takozvanog regiona u kojoj Srbi nisu rado viđeni.
Istoričar umetnosti kaže da je fotografija bila loša, a Avramovićevo remek-delo urađeno u tehnici ulja na platnu tamno od patine. Ipak, lik najomiljenije srpske svetice je blistao neodoljivim unutrašnjim sjajem.
– Cena je bila ozbiljna, veća od moje cele ušteđevine, ali osećao sam da moram da je vratim ikonu Srbima – priznaje Kusovac. – Nekoliko dobrih ljudi mi je pozajmilo novac i dao sam tu veliku sumu čoveku koji je obećao da će doneti sliku. Posle izvesnog vremena on se pojavio noseći veliku trubu jeftine tkanine! Rekao je: “To je to” i počeo da je razmotava. Mislio sam da je poludeo, a i ja s njim, čim sam se zadužio do guše da bih dobio brdo krpe s drečavim dezenom.
Iskusni stručnjak je klonulo posmatrao “poverljivog čoveka” koji je odmotavao tkaninu, dok se negde oko šezdesetog metra nije pojavio pojavilo slikarsko platno s likom svetiteljke.
– Čovek mi je objasnio da bi slika verovatno bila zadržana, oštećena ili čak uništena kad bi se saznalo da ide u Srbiju, pa je morao da pribegne lukavstvu – otkriva Kusovac. – Od ostatka novca platili smo restauraciju ikone koja je blesnula punom lepotom i veličinom.
Avramovićeva ikona visoka oko dve metra i široka oko metar postala je problem za sagovornika “Novosti”, jer jednostavno nije znao gde da je čuva. Odneo ju je na nekoliko dana u predvorje poslovne zgrade “Mone” dok ne smisli kuda dalje.
– Tek je tamo Sveta Petka izazvala pravu pometnju, jer su sve žene zastajale i krstile se, a poslovni parneri su ostajali pred njom diveći se, potpuno je promenila atmosferu – kaže Kusovac. – Kad ju je video naš poslovni čovek iz Amerike upitao je za koliko je novca otkupljena i restaurisana. Kad je čuo sumu, samo je izbrojao je novac tačno u cent i tražio da odnesemo remek-delo u kapelu Svete Petke na Beogradskoj tvrđavi, gde se čuva deo moštiju svetice.
Ikona je, međutim, zbog veličine i uslova čuvanja izložena u obližnjoj Crkvi Ružici, gde izaziva ogromnu pažnju. Vernici i ljubitelji umetnosti dolaze da se dive remek-delu srpskog majstora koji je od za samo četiri godine, od 1841-1845, oslikao kompletan ikonostas i freske Saborne crkve u Beogradu: Poređenja radi, one su u naše vreme restaurisane gotovo dve decenije. Avramović je živopisao i ikonostase manastira u Vrdniku i Karađorđeve crkve u Topoli.
Danas je gotovo zaboravljeno da je on napisao i prve moderne knjige o Hilandaru: “Opisanije drevnosti srbski u Svetoj (Atonskoj) Gori s 13 litografnih tablica” i “Sveta gora sa strane vere, hudožestva i povesnice opisana Dimitriem Avramovićem živopiscem.”
U ovim izuzetnim putopisima da obiljem istorijskih, geografskih i etnografskih podatka prikupljenih tokom boravka na Hilandaru 1846. dat je prvi celovit i iscrpan pregled istorije Svete Gore na srpskom jeziku. Avramović otkriva i publikuje Nemanjinu hilandarsku povelju, pečat Svetog Save, ratnu zastavu Cara Dušana i druge predmete, čime u carsku lavru Hilandar vraća ne samo srpsko nacionalno sećanje, već i evropsku kulturu. Njegova dela su zainteresovala mnoge zapadne istoričare umetnosti za baštinu srednjovekovne Srbije.
Kratak život, veliki opus
– Za samo 40 godina, koliko je poživeo, Avramović je naslikao remek-dela, bio je putopisac, književnik i prevodilac, nacrtao je prve srpske karikature i utemeljio izučavanje istorije umetnosti – kaže Kusovac. – Iako je otkriće njegove Svete Petke veliki događaj on nosi i dozu gorčine, jer se ove godine navršava dva veka od rođenja i 160 godina od smrti Dimitrija Avramovića, a naša javnost i ne zna čime nas je zadužio.
To podseća na vreme kad univerzalni umetnik Avramović oslikava najvažniji prestonički hram, sakuplja istorijsku građu putujući po srpskim manastirima, ali ne uspeva da reši egzistencijalne probleme. Manje talentovani i hrabri, ali snishodljiviji prema vlastima, dobijaju zaposlenje i državnu platu. Genijalni patriota bez posla i narudžbina 1852. mora da napusti Srbiju kojom vladaju knez Aleksandar Karađorđević i Ustavobranitelji. Sledeće tri godine do prerane smrti velikog umetnika su tajna za istoričare.
– Iz te tajne sinula je Avramovićeva Sveta Petka. Kao što je Dimitrije sinuo u umetnosti bez prethodnika. U dečaku iz graničarskog Šajkaša gde su tema vekovima bile sablje i kubure iz zapretene iskre buknuo je plamen genija. Dimitrije Avramović je simbol neverovatne stvaralačke moći srpskog naroda, kome neprestano sve ruše, a on uvek daje nove genije sposobne da obnove iz temelja – kaže Kusovac.
Od Šajkaša do Beča
Dimitrije Avramović je rođen u Šajkašu, koji je tokom nekoliko vekova bio centar autonomne srpske oblasti habsburške Vojne granice i matična luka rečne flotile koja je zadavala velike muke Osmanlijama. O istoriji njegove porodice nema mnogo podataka jer su celokupnu arhivu Šajkaške republike ciljano uništili austrogarski vojnici u Prvom svetskom ratu.
Dimitrija je praktični otac upisao u trgovačku školu, ali je on napušta i odlazi da uči “živopisanije” kod Dimitrija Jovanovića, a zatim kod drugih slikara u Novom Sadu. Avramović 1833. dolazi u Beč, gde kao suviše mlad za Carsku slikarsku akademiju uči i radi u ateljeu čuvenog slikara i profesora Fridriha Amerlinga, kopirajući dela starih majstora. Srpski imućni građani od mladog umetnika naručuju ikone i portrete, a bački episkop Stefan Stanković mu dodeljuje stipendiju koja mu je omogućila da studira.
Freske kao televizija
Dimitrije Avramović je prvi srpski slikar koji je završio celokupan kurs na Carskoj slikarskoj akademiji u Beču (1836-1840). Od kneza Mihaila Obrenovića 1841. dobija posao živopisanja beogradske Saborne crkve, što je bio prvorazredni umetnički i nacionalni zadatak.
Srpska pravoslavna crkva je u tek oslobođenoj Srbiji nastavila misiju kojom je očuvala ideju državnosti u zemljama izgnastva: okupljala je elitu sa zadatkom širi prosvetu i vrati u nacionalnu svest veliku srpsku prošlost iz doba svete vladarske loze Nemanjića.
Danas, u informatičkom dobu, teško je pojmiti ogromnu ulogu koju su u tome imale freske i ikone nacionalnih svetitelja koje su Srbi dolazili da vide kao “televizijski prenos” prošlosti.
Boris Subašić
Izvor
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.