Nisam ga video neko vreme. Nekada smo bili baš dobri, a onda smo se
nekako sve manje viđali i na kraju sasvim prestali. Obradovali smo se
ovom susretu. Zagrlismo se, i posle onih uobičajenih razmena
ljubaznosti, željni razgovora svratismo u prvu kafanu. Čekao nas je sto u
uglu. Pričali smo o svemu i svačemu, nakupilo se u međuvremenu bezbroj
tema, a onda je nekako neprimetno on počeo da priča, a ja da slušam:
• Znaš, Gorane, prošlo je dosta godina od kada se nismo videli. Ima nešto što ti još nisam pomenuo. Postojala je jedna žena u mom životu. Reći žena, malo je. Smejaćeš se, znam, ali pokušaj da zamisliš svoj ideal žene, trenutak u kome imaš moć da sve svoje snove otelotvoriš u jedno, u nju. A onda zamisli da nekim čudom ta kreacija bude još bolja, još lepša, još zgodnija, još pametnija, još inteligentija, još nežnija, i beskrajno tih još..
• Stani, stani, da ti malo ne preteruješ. Pijuckamo, to utiče...
• Ha, rekao sam ti, smejaćeš se, ali nemoj. Istina je sve.
• Izvini, slušam...
• I ona, takva, nestvarna, a ipak stvarna, bila je moja. A znaš da sam je čekao, da sam se nadao, da mi je san o njoj bio večernja molitva. I tu je. Dobio sam je.
• Ovo je za roman?!
• Više je to od romana, to je onaj pravi, sirovi, izvorni život, ali nije to ono zbog čega ti sve ovo pričam. Po prvi put u životu sam shvatio šta znači biti jedno sa nekim. Nisam znao gde prestajem ja a gde počinje ona. Jedno smo biće bili. A opet svako je bio i svoj, neograničeno i bez one uobičajene priče o pozitivnoj ljubomori. Beskrajno poverenje, to je bila slika našeg odnosa.
• Bila?
• Da... Jebiga. U ovakvim pričama izgleda mora doći i do onog dela gde psovka okreće tok radnje. Znam, mislićeš da smo se počeli svađati, da sam ja poželeo nešto pored nje, ili da je ona poželela, da su nam se stavovi počeli razmimoilaziti... Ne, prijatelju moj, ništa se od toga nije desilo, a nešto se ipak desilo. Šta? Ne znam. Ugasila se vatra u našem ognjištu. Zahladnilo je. Bez da smo se ikada posvađali.
• Uh!
• Razumem ja život. Čak i kad ga ne razumem. Zahvalan sam joj beskrajno. Dala mi je više nego iko ikada. Oprostio sam joj hladno ognjište. Želim joj sve, sve najbolje. I molim se se za nju. Važno mi je da bude dobro. I sve će to da dođe na svoje, samo me jedno pitanje muči, kako posle nje?
• Kako to misliš?
• Bolje i da ne mislim, jer ako razmišljam ne nalazim rešenje. To me ovo parče moga ograničenog ljudskog mozga sputava. Razmisli, prijatelju moj, čovek u životu traga za ljubavlju, za osobom sa kojom može to da oživi. Kad jednom nađeš nekoga ko lestvicu tvojih standarda podigne u tako velike visine, sve što očekuješ je da nađeš nekoga makar toliko dobrog. A to se čini nemogućim. Ali čak i ako se desi da nađeš nekoga takvog, uplašiš se kad shvatiš da ni to najbolje nije dovoljno dobro, jer da jeste ne bi se ugasilo?
Autor
• Znaš, Gorane, prošlo je dosta godina od kada se nismo videli. Ima nešto što ti još nisam pomenuo. Postojala je jedna žena u mom životu. Reći žena, malo je. Smejaćeš se, znam, ali pokušaj da zamisliš svoj ideal žene, trenutak u kome imaš moć da sve svoje snove otelotvoriš u jedno, u nju. A onda zamisli da nekim čudom ta kreacija bude još bolja, još lepša, još zgodnija, još pametnija, još inteligentija, još nežnija, i beskrajno tih još..
• Stani, stani, da ti malo ne preteruješ. Pijuckamo, to utiče...
• Ha, rekao sam ti, smejaćeš se, ali nemoj. Istina je sve.
• Izvini, slušam...
• I ona, takva, nestvarna, a ipak stvarna, bila je moja. A znaš da sam je čekao, da sam se nadao, da mi je san o njoj bio večernja molitva. I tu je. Dobio sam je.
• Ovo je za roman?!
• Više je to od romana, to je onaj pravi, sirovi, izvorni život, ali nije to ono zbog čega ti sve ovo pričam. Po prvi put u životu sam shvatio šta znači biti jedno sa nekim. Nisam znao gde prestajem ja a gde počinje ona. Jedno smo biće bili. A opet svako je bio i svoj, neograničeno i bez one uobičajene priče o pozitivnoj ljubomori. Beskrajno poverenje, to je bila slika našeg odnosa.
• Bila?
• Da... Jebiga. U ovakvim pričama izgleda mora doći i do onog dela gde psovka okreće tok radnje. Znam, mislićeš da smo se počeli svađati, da sam ja poželeo nešto pored nje, ili da je ona poželela, da su nam se stavovi počeli razmimoilaziti... Ne, prijatelju moj, ništa se od toga nije desilo, a nešto se ipak desilo. Šta? Ne znam. Ugasila se vatra u našem ognjištu. Zahladnilo je. Bez da smo se ikada posvađali.
• Uh!
• Razumem ja život. Čak i kad ga ne razumem. Zahvalan sam joj beskrajno. Dala mi je više nego iko ikada. Oprostio sam joj hladno ognjište. Želim joj sve, sve najbolje. I molim se se za nju. Važno mi je da bude dobro. I sve će to da dođe na svoje, samo me jedno pitanje muči, kako posle nje?
• Kako to misliš?
• Bolje i da ne mislim, jer ako razmišljam ne nalazim rešenje. To me ovo parče moga ograničenog ljudskog mozga sputava. Razmisli, prijatelju moj, čovek u životu traga za ljubavlju, za osobom sa kojom može to da oživi. Kad jednom nađeš nekoga ko lestvicu tvojih standarda podigne u tako velike visine, sve što očekuješ je da nađeš nekoga makar toliko dobrog. A to se čini nemogućim. Ali čak i ako se desi da nađeš nekoga takvog, uplašiš se kad shvatiš da ni to najbolje nije dovoljno dobro, jer da jeste ne bi se ugasilo?
Autor
Goran Janjić
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.