Drevni Altaj i njegove tajne

                

U planinama Altaja otkriveni crteži na stenama, nastali 35.000 god. pne


Planinski lanac Altaj prostire se na području od približno 2.000 kilometara od pustinje Gobi do zapadnog Sibira i prolazi kineskom, mongolskom, ruskom i teritorijom Kazahstana.
Otkriveni crteži u planinama Altaj u autonomnoj pokrajini Ksinjiang, severno od Tibeta, „prikazuju ljude koji love dok skijaju, na osnovu čega areheolozi smatraju da je područje Altaja bilo mesto na kome se skijalo pre 200 do 300 vekova„.

Crteži lovaca na stenama u pokrajini na severozapadu Kine, mogli bi biti dokaz da su ljudi skijali još u starijem kamenom dobu ( 35.000 godina pre nove ere ), piše kineska štampa. Vang Bo, istaknuti istraživač iz Pokrajinskog muzeja Ksinjiang tvrdi da su na slici prikazane četiri osobe kako gone stoku i konje, od kojih troje na nogama imaju duge daske i motke u rukama, pa iz toga zaključuje da su to „skije i skijaški štapovi“.
„Stručnjaci smatraju da su crteži na stenama u Altaju najraniji arheološki dokaz koji pokazuje da su ljudi skijali u davnim danima i govori da je skijanje izmišljeno u Altaju„, piše štampa.

Altajska ledena princeza

                  

Planinski vijenac Altaj je izvorište mnogih rijeka i legendi. Prije više vijekova na obroncima i u nizijama slavnog Altaja, živjela su divlja ratnička plemena, bojovnici na konjima. Vječiti nomadi nemilosrdno su se borili za opstanak. Jedino ih je Altaj ujedinjavao – na njemu su pod kamenim humkama sahranjivali svoje mrtve, vjerujući da će im Altaj podariti novi život.

O ledenim planinskim mumijama znalo se i ranije, prije nego što je arheolog Natalija Polosmak 1993. godine na samoj granici između Rusije i Kine, pronašla jedinstvenu grobnicu. Otklanjajući kamen po kamen sa poveće humke, pažljivo kopajući, Natalija i njeni saradnici su pod muljem i ledom otkrili masivan drveni kovčeg u čijoj se blizini nalazilo šest žrtvenih konja – obilježja izuzetnog značaja pokojnika sahranjenog na padini Altaja.

Kovčeg je bio načinjen od Arša, „drveta života“, i poklopljen debelim drvenim poklopcem prikovanim velikim bakarnim ekserima. Pošto su istraživači sa krajnjom pažnjom uklonili poklopac, pred njima se ukazala neobična slika. Kovčeg je do vrha bio ispunjen neprozirnim ledom koji se presijavao na dnevnoj svjetlosti. Da bi došli do tajne skrivene u njemu, oni su zahvatili vodu iz obližnjeg jezera, zagrijali je i strpljivo, izlivajući čašu po čašu, uklanjali led koji je tu stajao vijekovima. U jedan čas na suncu zasijaše zlatne ljuspice ispod koji se prvo ukaza ljudska glava, uglavnom kosti, a zatim i tijelo sa dobro očuvanim tkivom. Bila je to žena!

Istraživači joj odmah nedjenuše ime „Altajska ledena princeza“. Pokrivač kojim je ledena djevojka bila obmotana izazivao je svojom ljepotom posebno iznenađenje, a još veće bilo ono kada su ga istraživači razgrnuli i uklonili odjeću sa mumificirane djevojke – na njenoj lijevoj ruci i ramenu, kao i na desnom palcu, ukazale su se neobične istetovirane figure. Fantastična stvorenja sa izukrštanim rogovima na čijim su se krajevima nalazili cvjetovi! Na crni filcani povez oko glave mumije bilo je prišiveno petnaest drvenih ptica. Oko vrata se nalazila ogrlica od više malih drvenih kamila.

Vični vještinama očuvanja mrtvih, stari ratnici su u očne duplje voljene osobe ubacili loptice od komadića krzna. „Ledenu djevojku“, njen pokrivač, odjeću i sve drugo što se nalazilo u kovčegu, a što je trebalo da prati u njenom drugom životu, Natalija Polosmak i njeni saradnici su sa velikom pažnjom u institut u Novosibirsku.

Za dalju detaljnu analizu uzeli su i uzorke drveta kovčega, njegovog poklopca, žrtvovanih konja – saputnika pokojnice, komade kamena sa humke, grumene zemlje i drugo.
Naučna analiza zasnovana na mjerenju sadržaja radioaktivnog ugljenika (¹S) pokazala je da mumija potiče iz 5. vijeka prije Hrista, tj. da je stara više od 2400 godina. To je najstarija ženska ledena mumija koja je ikada otkrivena. Procijenjeno je da je djevojka umrla približno u svojoj dvadeset petoj godini.

O nomadskim narodima, njihovom skitačkom životu (Skiti), ratničkim podvizima, surovosti i običajima pisao je slavni grčki istoričar Herodot, savremenik „ledene djevojke“. Na osnovu dokumenata oca istorije, kako je Ciceron nazvao Herodota, mogli bismo da povjerujemo da je djevojka ili žena, čije je ostatke pronašla Natalija Polosmak bila vrlo hrabar ratnik i da je, najvjerovatnije, ubila šest neprijatelja svog plemena i tako kao pratnju zaslužila šest žrtvenih konja. Ili je možda bila žena ili kći proslavljenog vođe, ratnika bez premca, koji je svojoj nomadskoj princezi odao veliku posmrtnu počast.

Tajnu o „ledenoj djevojci“ vijekovima je krio svemoćni Altaj na kome još postoje hiljade neotkrivenih humki. Iz jedne od njih u novi život, u život nauke, kročila je Altajska ledena princeza.


LEGENDA O KEDRU 


                                                 


O kedru postoji jedna prelepa altajska legenda…
 
…Žitelji Altaja imali su veoma poseban odnos prema kedru. To drvo smatrali su božanskim i čuvali su ga. A kada su se pod njim odmarali, ili noćili, trudili bi se da ga nikako ne povrede. To nimalo nije iznenađujuće. Kedar je drvo koje ih je hranilo, oblačilo, grejalo i pouzdano čuvalo od nepogoda. Kedar – je živo biće…

…Nekada davno, vraćajući se iz lova kroz tihu, kedrovu tajgu, umorni lovac se ispružio ispod starog razgranatog kedra i zaspao. Taj kedar je bio toliko star, da je sav bio u vijugama i izbočinama, prekriven mahovinom, i čvornovatih grana, a na zemlji, ispod krošnje, nalazile su se četine koje su otpadala godinama… Lovac je bio toliko umoran da nije čak ni razvukao šator, niti je spremao hranu. Legao je na predivnu postelju od četina i čvrsto zaspao.

Pre nego što je svanulo, probudi ga nečiji jecaj i tihi razgovor. Lovac se iznenadi, i poče da osluškuje. To je bio razgovor između starog kedra, i još jednog, ali mladog koji je rastao pored njega. Stari kedar je jecao, žaleći se mladom, kako ga je snaga napustila i kako ne može više da se drži.

Mladi kedar ga tobože zapanjeno upita: „Pa, što ne padaš, o tome si mi juče govorio?!“. „Da, – odgovori stari kedar, – juče sam se sasvim pripremio da padnem, ali ispod mene je legao da spava umorni čovek. Mogao bih da ga ubijem“.

Iznenađenom lovcu kome bi žao starog kedra, ustade, čvrsto zagrli nekada snažno stablo, zahvali mu za gostoprimstvo, i pomeri se u stranu.

Zaljulja se stari kedar i sa uzdahom olakšanja pade na zemlju. Još jednom mu se pokloni lovac i produži dalje…

Kedar – sveto drvo

Od davnih vremena priča se o Drvu Sveta, čije korenje učvršćuje zemlju i umiva se u svetim vodama podzemnog carstva, a čije stablo obavija zmija – simbol spiralnog kretanja energije, dok mu je krošnja usmerena ka Kosmosu…

Majka sveta reče Tvorcu: „Iskre Ognja Tvog Duha mogu da pruže spasenje, ali ko će ih sakupiti i omogućiti nam da ih upotrebimo?“ Tvorac odgovori: „Drveće i trave će sačuvati iskre moje, ali kad iskre otpadnu, neka Kedar i njegove sestre u toku cele godine čuvaju prijemnike Ognja“… 

Nikolas Rerih – Majka sveta

Kedar, kao Sveto Drvo Života – poštovala je najstarija, najzagonentnija i izgubljena u stolećima civilizacija, koja je dala život celom savremenom svetu – civilizacija Sumera.

Nositelji tajnih sakralnih znanja Sumera, verovali su da je Bog stvorio kedar kao simbol moći, veličine i besmrtnosti koji bi služio kao sakupljač kosmičke energije na Zemlji. I zbog toga je on dobio sveto pravo da ima različita lična imena u zavisnosti od mesta na kom raste i od namene – religiozne, izleciteljske, građevinske, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji i od zlata. Sve to potvrđuju glinene tablice stare oko 7.000 godina koje su pronađene u arheološkim iskopinama starog sumerskog carstva.

Glava sumerskog panteona, Bog Ea, koji je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari dostojnom čoveku. A najvažnije što je darovao ljudima – bio je Život. Njemu su pripadali svi plemeniti metali, i njega su smatrali za pokrovitelja kovača, zanatlija, kulture, umetnosti i nauke. Takav je bio i Kedar – pored Ea, i on je označavao lepotu (voda je kod Sumera označavala nešto veličanstveno i prelepo), stabilnost, besmrtnost (neki Kedrovi mogu da žive i do 2000 godina), zdravlje (tj. život), snagu, procvat (razvoj kulture, umetnosti i nauke), božanski ponos i veličinu. Potražnja kedra u Starom svetu bila je tako velika, da se u najstarijem „Epu o Gilgamešu“, pominje čudovište, koje čuva kedrovu šumu od onostranih nasrtaja. Božansku kedrovu štafetu Sumeri su preneli i na druge narode.

Drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 – 1350 godina p.n.e.), a takođe i mnogobrojni predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra.
Iako su ta otkrića stara više od tri hiljade godina, iznenađujuće je da su ostali u odličnom stanju jer nije samo sačuvana struktura napravljena od drveta, nego i suptilni, nežni miris. U Starom Egiptu, kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Zahvaljujući kedrovom ulju, sve do danas su se sačuvali neprocenjivi egipatski papirusi.

Feničani su od kedra gradili galije, a i Asirci su ga takođe koristili. Flotu od kedra je izgradio i legendarni biblijski car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram i svoj ogromni carski dvorac napravio samo od kedra, a za taj dragoceni materijal je morao da da dvadeset gradova. Drvo gofer, od koga je Noje izgradio svoj kovčeg – u stvari je bio kedar sa Bahreinskih ostrva.
Neminovni atribut posvećivanja careva stare Iranske države, Horasane, bila je čaša kedrove smole. Kod druida, tajanstvenih šumskih keltskih paganskih sveštenika – čaša Kedrove smole – Živice, zvala se Čaša Života. Atlajski kedar je drvo koje može da izdrzi najveću koncentraciju ugljen dioksida i monoksida, i upravo zato se najvise sadi u velikim gradovima.
…
Nikolaj Rerih je boravio početkom 20. veka na Altaju.
Kažu da je ostavio preko 3.000 slika koje je usput slikao,  stanovnicima toga ogromnog prostranstva.
Kažu da iz omalenih kućica u kojima su na zidovima još uvek neke od tih njegovih slika, zrače takve energije, da svako ko bi došao samo donde, vratio bi se skroz promenjen.
Jedan moj prijatelj je ovog leta bio na Altaju i kada sam ga priupitao: KAKO JE STVARNO TAMO ?
odgovorio mi je veoma jednostavno:
U svakom njihovom selu ima najmanje 2-3 čoveka kao sto je bio Kastanedin Don Huan.

Znam da je Altaj mesto čistote i svetlosti, znam da se čuva za neka buduća vremena, za ljude koji će tek doći…
Reke su čiste, vazduh je čist, ljudi su oslikana Božija namera.
Mesto kakvog nema više nigde na svetu.
Mesto gde zajedno postoje sve religije, svi različiti putevi, a oni opet nisu različiti.
Mesto koje je predodređeno iz davnina da pokaže kako izgleda to – kada se ljudi UJEDINE…
Evo nekih slika Nikolasa Reriha , kao i link sa njegovim slikama - http://www.roerich.org/wwp.html


Nikolas Rerih – Svete planine

Nikolas Rerih – Planinsko jezero 

Nikolas Rerih – Pesma Šambale


                         



Tekst u celosti preuzet sa sajta Zavestanje predaka
_________________