Dragi prijatelju,

ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se vise nikad necu oporaviti. Pre svega moras znati da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu. Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onoga sto sam rekao! Zivim u uzasnom strahu. Bojim se da govorim, da pisem. Svaka me rec moze ubiti. Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj.onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj sto se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne moze biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove nesrece. Secas li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim i dalje, mada sam vise mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim, ne ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.

Zeli ti sve najbolje
Branko

Branko Miljkovic, "Pesme", izbor i predgovor Petar Dzadzic, Prosveta, Beograd 1965