23.
лажитраве (априла) слави се Јарилов дан. Ово је један од битнијих
родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер
деле годину на два једнака дела.
У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарило је симбол пролећног бујања природе, рађања, раста и плодности уопште. Симбол је људског сазревања и буђења сексуалне моћи. Пре примања хришћанства, у пролеће или почетком лета, у свим словенским земљама одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи:
„Ишао је Јарило по целом свету,
пољу жито родио,
људима децу плодио.
Где он ногом,
ту жито гомилом,
куд он погледа,
ту клас процвета“
Белоруска народна песма
Сведочанства из источнословенских земаља говоре нам о забавама с песмама и игром у част Јарила. Око ватра које су гореле на узвишењима окупљени су понекад славили и целу ноћ. Често се запажа да су те забаве, понегде зване „јарилкама“ имале „разуздан карактер". Еротски аспект култа Јарила пројављује се у обичају забележеном у неким руским местима, где се његова лутка сахрањује. Обично се то радило на брежуљку, на посебном месту, званом „Јарилова ћела“. Постоје сведочанства да су понегде правили фигуре Јарила и Јарилихе од глине, које су окупљени затим разбијали и бацали у воду уз речи: „Он, Ярила, любовь очень одобрял“ („Он, Јарило, љубав је врло одобравао“).
Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за слављење Јарила. Доласком хришћанства функције бога Јарила делимично преузима св. Ђорђе (Георгије). Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког са хришћанством. У њима видимо трагове старог култа плодности и некадашњег обележавања Јариловог празника. На овим светковинама често су прављене лутке Јарила. Кићене су венцима од зеленог грања и пољског цвећа, па су спуштане у реку у нади да ће се тако обезбедити успешна и плодна година. У исто време и људи су се купали у рекама и језерима. И ово купање имало је обредни карактер. После купања китили су се врбиним гранчицама и копривом па би тако окићени одлазили кућама.
Слично је и у словенским земама у окружењу. У северној Хрватској и јужној Словенији, у време празника светог Ђорђа, одржавани су фестивали по имену Јурјево, Зелени Јурај или Зелени Јуриј.
Јарила су посебно поштовали сточари. Јарилов празник био је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо. Једење јагњећег меса на Јарилов дан имало је обредни карактер и вероватно је, још од старих времена, представљало жртву овом божанству. Сточари, као и чобани, имали су посебне обреде којима су обезбеђивали здравље својих животиња као и већи плодност. Један од обичаја је и закоповање јајета у мравињак - да би стока била плоднија и да би се множила као мрави. Уз јаје закопаван је и грумен соли. То се радило вече пред празник. Сутра ујутру, на дан празника, иде се поново до места где је закопано јаје:
„Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ноћио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Биљани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.“
Саватије М.Грбић „Српски народни обичаји среза бољевачког“
Занимљиво је и „откључавање земље“ коју врши Јарило да би почела да рађа и била плоднија. Ово откључавање најчешће налазимо код источнословенских народа:
„Подај Јарилу кључеве и катанце,
откључаће красно пролеће,
красно пролеће,
топло лето,
топло лето,
зрело жито.“
Белоруска народна песма
Осим бога плодности Јарило је имао и ратнички карактер. Корен „јар“ у његовом имену означава ватру, жестину и гнев. Јарило се данас повезује са балтичко-словенским богом Јаровитом (Геровитом), али и са Рујевитом (Руђевидом). Код прибалтичких Словена Јаровит је био ратничко божанство. Имао је светилиште у граду Волгасту. Његов атрибут - штит са златним плочама, налазио се на зиду светилишта. Штит се није смео скидати са тог места осим у случају рата када је ношен испред војске. Атрибут Јаровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Претпоствља се да је фигура представа божанства.
Осим сличности у имену Јарила и Јаровита видимо сличност и у њиховим деловању. Према запису хроничара Херборда, жрец из Јариловог светилишта изговарао је речи:
„Ја сам онај који одевам и поља травом и шуме лишћем; плод поља и дрвећа; пород стоке и све шта год служи потребама људи, у мојој су власти“.
Јарило, као ратничко божанство, није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. У народним епским песмама Ђурђевдан (накад Јарилов дан) је период који означава почетак војних похода и ратова. О ратничком карактеру овог божанства сведоче и народне песме из 19. века:
Ој, Јарило, божило!
Наш престрашни (х)рабрило!
Војска ти се готови
у грмове, лугове,
у грмове, лугове,
у Драшкове ограње!
Силна војска велика,
обучена црвено,
обучена црвено,
светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
тврдом ветком дубовом,
тврдом граном и светом,
да побједи душмана.
Огрнута плаветно,
да му буде стасито,
тврдо, јако, стасито,
свето, красно и стално.
Пригрнуто, пребело,
да му буде невино.
Празник се некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле и прављена бука дувањем у разне народне иструменте. О овоме пише Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“. У опису народног обичаја добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила:
„Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“.
23.4. Јарилов дан славе следеће родноверне заједнице: „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, Удруга „Перунова светиња“ и др.
Слава Јарилу!!!
Аутор текста УРС "Старославци"
Више о Јарилу и словенским боговима можете прочитати у посебном издању часописа "Слава!"
https://www.facebook.com/
У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарило је симбол пролећног бујања природе, рађања, раста и плодности уопште. Симбол је људског сазревања и буђења сексуалне моћи. Пре примања хришћанства, у пролеће или почетком лета, у свим словенским земљама одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи:
„Ишао је Јарило по целом свету,
пољу жито родио,
људима децу плодио.
Где он ногом,
ту жито гомилом,
куд он погледа,
ту клас процвета“
Белоруска народна песма
Сведочанства из источнословенских земаља говоре нам о забавама с песмама и игром у част Јарила. Око ватра које су гореле на узвишењима окупљени су понекад славили и целу ноћ. Често се запажа да су те забаве, понегде зване „јарилкама“ имале „разуздан карактер". Еротски аспект култа Јарила пројављује се у обичају забележеном у неким руским местима, где се његова лутка сахрањује. Обично се то радило на брежуљку, на посебном месту, званом „Јарилова ћела“. Постоје сведочанства да су понегде правили фигуре Јарила и Јарилихе од глине, које су окупљени затим разбијали и бацали у воду уз речи: „Он, Ярила, любовь очень одобрял“ („Он, Јарило, љубав је врло одобравао“).
Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за слављење Јарила. Доласком хришћанства функције бога Јарила делимично преузима св. Ђорђе (Георгије). Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког са хришћанством. У њима видимо трагове старог култа плодности и некадашњег обележавања Јариловог празника. На овим светковинама често су прављене лутке Јарила. Кићене су венцима од зеленог грања и пољског цвећа, па су спуштане у реку у нади да ће се тако обезбедити успешна и плодна година. У исто време и људи су се купали у рекама и језерима. И ово купање имало је обредни карактер. После купања китили су се врбиним гранчицама и копривом па би тако окићени одлазили кућама.
Слично је и у словенским земама у окружењу. У северној Хрватској и јужној Словенији, у време празника светог Ђорђа, одржавани су фестивали по имену Јурјево, Зелени Јурај или Зелени Јуриј.
Јарила су посебно поштовали сточари. Јарилов празник био је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо. Једење јагњећег меса на Јарилов дан имало је обредни карактер и вероватно је, још од старих времена, представљало жртву овом божанству. Сточари, као и чобани, имали су посебне обреде којима су обезбеђивали здравље својих животиња као и већи плодност. Један од обичаја је и закоповање јајета у мравињак - да би стока била плоднија и да би се множила као мрави. Уз јаје закопаван је и грумен соли. То се радило вече пред празник. Сутра ујутру, на дан празника, иде се поново до места где је закопано јаје:
„Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ноћио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Биљани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.“
Саватије М.Грбић „Српски народни обичаји среза бољевачког“
Занимљиво је и „откључавање земље“ коју врши Јарило да би почела да рађа и била плоднија. Ово откључавање најчешће налазимо код источнословенских народа:
„Подај Јарилу кључеве и катанце,
откључаће красно пролеће,
красно пролеће,
топло лето,
топло лето,
зрело жито.“
Белоруска народна песма
Осим бога плодности Јарило је имао и ратнички карактер. Корен „јар“ у његовом имену означава ватру, жестину и гнев. Јарило се данас повезује са балтичко-словенским богом Јаровитом (Геровитом), али и са Рујевитом (Руђевидом). Код прибалтичких Словена Јаровит је био ратничко божанство. Имао је светилиште у граду Волгасту. Његов атрибут - штит са златним плочама, налазио се на зиду светилишта. Штит се није смео скидати са тог места осим у случају рата када је ношен испред војске. Атрибут Јаровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Претпоствља се да је фигура представа божанства.
Осим сличности у имену Јарила и Јаровита видимо сличност и у њиховим деловању. Према запису хроничара Херборда, жрец из Јариловог светилишта изговарао је речи:
„Ја сам онај који одевам и поља травом и шуме лишћем; плод поља и дрвећа; пород стоке и све шта год служи потребама људи, у мојој су власти“.
Јарило, као ратничко божанство, није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. У народним епским песмама Ђурђевдан (накад Јарилов дан) је период који означава почетак војних похода и ратова. О ратничком карактеру овог божанства сведоче и народне песме из 19. века:
Ој, Јарило, божило!
Наш престрашни (х)рабрило!
Војска ти се готови
у грмове, лугове,
у грмове, лугове,
у Драшкове ограње!
Силна војска велика,
обучена црвено,
обучена црвено,
светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
тврдом ветком дубовом,
тврдом граном и светом,
да побједи душмана.
Огрнута плаветно,
да му буде стасито,
тврдо, јако, стасито,
свето, красно и стално.
Пригрнуто, пребело,
да му буде невино.
Празник се некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле и прављена бука дувањем у разне народне иструменте. О овоме пише Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“. У опису народног обичаја добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила:
„Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“.
23.4. Јарилов дан славе следеће родноверне заједнице: „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, Удруга „Перунова светиња“ и др.
Слава Јарилу!!!
Аутор текста УРС "Старославци"
Више о Јарилу и словенским боговима можете прочитати у посебном издању часописа "Слава!"
https://www.facebook.com/
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.