ОТРГНУТОСТ ОД КОРЕНА

 А. Ильин. На обороте надпись И.А. Ильина:

«1934. Сентябрь. На площади Рагузы – Дубровника. Снято по заказу Белградского Союза Журналистов».

(Архив И.А. Ильина)


У савременом свету постоји велика несрећа, а то је отргнутост човека од корена. Људи лутају, ношени ветром судбине, као увели листови, нигде се не укоренивши, ни са чим не срастајући, нигде се не задржавајући, ничему не остајући верни, како формално, тако и суштински.

У социјалном смислу, такве називају пролетаризованима: у културно-политичкој сфери, то су људи без Отаџбине; у религиозном смислу, то су неверујући. Није ли то појава јединичног порекла? Зар управо земља истовремено не везује човека за рад, за природу, за Бога, за породицу, народ и Отаџбину?

Два социјална елемента противрече један другоме: елемент повезан са земљом, који је у њу пустио корене, који ради везан за њу – и елемент неповезан са земљом, лишен корена, луталац. Нико не може без земље: земља је потребна чак и ономе ко није са њом повезан, чак и Циганин је користи на неки свој, мада и закржљао, начин. Питање је само како се правилно бринути о земљи; ми говоримо једино о вези или одсуству везе човека са земљом, о дуготрајности и њеној чврстој поузданости. Шта је природно, нагонски тачно, шта омогућује привреду, шта морално васпитава, шта формира карактер, шта гради културу, шта везује за Отаџбину, шта одређује национално осећање, шта учвршћује човека у духовном и религиозном смислу? Шта чини човека слободним у Богу, и шта га ослобађа хаоса разрушења?

Ко није повезан са земљом, ко је лишен корена, тај напушта природу и губи однос стваралаштва и добронамерности према њој; постаје жртва града и машине; погружује се у мочвару одвећ људскога, у блато произвољности, ситног рачуна, пустоши. Човек који је повезан са земљом остаје у вези са природом, у сродству са њом, укључен у њен вечни ритам. Он мисли реално, осећа и уважава њене законе, уживљава се у њене насушне потребе, у њену дубоку мудрост. Жива тајна природе буди у њему живу личност Бога и одводи га Богу...

Нагон човека неповезаног са земљом лишен је корена и беспризоран: такав човек остаје препуштен сопственом егоизму, живи од данас до сутра, без циља, утапајући се у бригу и у ропску зависност од свакодневнице, без прошлости и садашњости, ослушкујући мудролије и утопије сваке врсте, остаје препуштен туђим нагонима. Нагон човека повезаног са земљом има свој формиран и однегован круг радњи. Његов нагон самоодбране је условљен, побуђен и наследно јак. Његово домаћинство је – истовремено – света прошлост која стваралачки саздаје садашњост и будућност испуњава надом.

Човек неповезан са земљом осећа се у дубини свог бића као „лишен правца“. Стављен у окове несигурности, сматрајући свој занат привременим, он се и према раду односи скоро без интереса: као према нечем туђем, он хладно гледа на њему страну и равнодушну околину. Он се не предаје раду у потпуности, расипа улудо своју снагу, он не воли свој посао. А шта је посао, шта је живот без љубави?... Човек повезан са земљом осећа се сигурним у своја права и у рок који му је одмерен ради владања приватном својином. Зато он „улаже себе“ у свој напор, у своја добра: он ради интензивно, труди се да освоји квалитет, труди се да начини оно најбоље што може. Он воли своје парче земље, воли свој посао, од љубави његово имање цвета. Фридрих Велики је био у праву кад је говорио: „Људи срастају свим својим бићем само са оним што им припада... “

Радника у прозводњи дисциплинује једино његов рад: заокупља га и механизује машина. А човека повезаног са земљом рад васпитава органски и природно. Он као да дише духом својих предака, учи се да уважава и воли своје очеве. Њега поље учи да ради добронамерно и одговорно; од дечјих дана он извршава обавезе које је на њега наложила природа и, одраставши, већ има навику да стваралачки размишља о деци и унуцима. Земља човеку даје породично огњиште, станиште, учи га да се брине о интимном породичном кругу. Из тих здравих ћелија састоји се народни организам...

Човеку неповезаном са земљом одузета је срећа тог наследног, ослоничког „где“. Он нигде нема родни дом, свуда је „код куће“. Тај се осећај утискује у његову душу и у срце. Његов карактер се формира и кали у социјалним „биткама“ и „ратовима“; зато се одвећ често зауставља на грозничавом, завидљивом „не“. Сасвим је друкчије код човека повезаног са земљом. Његов карактер постаје самосталан зато што ради из сопствених побуда, у сопственом домаћинству, и наслађује се оним што сам себи нареди. Његова правна свест потиче из приватне својине. Из спокоја сопственог живота, из достојног самоопредељења – код њега се рађа здраво осећање слободе...

И како често, ах, како често човек лишен корена губи живо осећање Отаџбине: јер Отаџбина је – „земља очева“, о чијем лику он, конкретно, одвећ мало зна. Напротив, човек повезан са земљом је срећан, јер зна да је његово имање живи део државне територије, јер је територија његове Отаџбине сопствено, проширено земљиште. Он зна да је његов народ – огромна и жива бујица у којој тече и живот његове породице. Он дише заједно са својим народом, његово сопствено дисање гарантује живот његовог народа... Није ли повезаност са земљом сврховита, није ли она угодна Богу? Не лежи ли у основи сваког „делања“ обделавање њиве? Није ли прва култура – земљоделска? Зато се и догађа да тамо где дође до пада земљоделске културе, пропада сваки материјални и духовни живот, прекида се свако стваралаштво, и свака култура постаје порозна...

Људи отргнути од корена су – велика опасност савременога света: живот који губи корен постаје противприродан; душа лишена корена – безбожном. Затим наступа раскид: човечанство се распада. Јер, без Бога човеку ништа на земљи неће поћи за руком.


(Загледан у живот - књига промишљања свакодневнице, Бернар, 2010; са руског превео Владимир Јагличић)