22. лажитраве/априла
 |
| Игорь Ожиганов *Лада* |
22.
априла (лажитраве), дан пре Јариловог празника, родноверни славе
Љељник. Обичаји око Јариловог дана (Ђурђевдана) доста су се измешали и,
може се рећи, спојили у један велики празник, мада се некада вероватно
радило о више различитих празника.
Љељник је женски, девојачки празник. Можемо га слободно назвати словенским Даном жена. На тај дан мушкарци су били посебно пажљиви према женама. Девојке би раније устајале, одлазиле на обале река и језера са даровима за русалке. Тај дан је био весео, пекле су посебне празничне колаче, плеле венце од пролећног цвећа, преко дана су певале и играле кола, а увече да момци не сазнају, чиниле су девојачке магије и прорицале. У Украјини и Белорусији девојке, жене и девојчице окупљале би се у вечерњим сатима на широком, отвореном простору. Облачиле су беле хаљине и играле посебно коло тако што су се полако кретале у круг спуштајући и подижући руке ка небу. Најлепша међу њима представљала је Ладу, постављале су је у средину, китиле цветним венцима, играле и певале око ње. Овом окупљању нису присуствовали мушкарци. Претпоставља се да је празник Љељник повезан са Ладом - словенском богињом љубави, лепоте и брака.
Ритуали који су вршени у част Ладе најчешће су повезани са склапањем бракова, односно, бирањем супружника као и са гатањем о удаји.
У бугарској је познат обред групног женског гатања под називом „ладуване“ и „дајлада“. Овај обред је обављан у периодима око Ђурђевдана, Ивањдана и Нове године. Девојке би се окупљале око извора, на раскршћима или у кући супружника којима је то био први брак, а сва деца су им жива. Донеле би воду са извора коју су захватале и носиле ћутећи. У воду би свака спуштала свој прстен и мало мало јечма или овса. Посуду са водом би стављале испод дивље руже „на звезде“ тј. када је небо ведро. Једна девојка би вадила прстен по прстен, а остале су певале кратке песме и одређивале судбину свакој од њих. Песме су биле праћене припевима у којима се спомиње Лада.
Љељник је женски, девојачки празник. Можемо га слободно назвати словенским Даном жена. На тај дан мушкарци су били посебно пажљиви према женама. Девојке би раније устајале, одлазиле на обале река и језера са даровима за русалке. Тај дан је био весео, пекле су посебне празничне колаче, плеле венце од пролећног цвећа, преко дана су певале и играле кола, а увече да момци не сазнају, чиниле су девојачке магије и прорицале. У Украјини и Белорусији девојке, жене и девојчице окупљале би се у вечерњим сатима на широком, отвореном простору. Облачиле су беле хаљине и играле посебно коло тако што су се полако кретале у круг спуштајући и подижући руке ка небу. Најлепша међу њима представљала је Ладу, постављале су је у средину, китиле цветним венцима, играле и певале око ње. Овом окупљању нису присуствовали мушкарци. Претпоставља се да је празник Љељник повезан са Ладом - словенском богињом љубави, лепоте и брака.
Ритуали који су вршени у част Ладе најчешће су повезани са склапањем бракова, односно, бирањем супружника као и са гатањем о удаји.
У бугарској је познат обред групног женског гатања под називом „ладуване“ и „дајлада“. Овај обред је обављан у периодима око Ђурђевдана, Ивањдана и Нове године. Девојке би се окупљале око извора, на раскршћима или у кући супружника којима је то био први брак, а сва деца су им жива. Донеле би воду са извора коју су захватале и носиле ћутећи. У воду би свака спуштала свој прстен и мало мало јечма или овса. Посуду са водом би стављале испод дивље руже „на звезде“ тј. када је небо ведро. Једна девојка би вадила прстен по прстен, а остале су певале кратке песме и одређивале судбину свакој од њих. Песме су биле праћене припевима у којима се спомиње Лада.
Сличан обичај постојао је и код Руса где се такође јавља припев „ладо“. Девојке су доносиле чинију напуњену водом, убацивале своје личне предмете, вадиле један по један, гатајући о удаји свих окупљених девојака.
Прасловенска реч „лада“ сродна je са староруском речи „ладитися“ (мирити се, договората). На руском „лад“ значи „сагласност, договор“, што би у пренесеном значењу могло бити „стабилан , складан и уређен брак“.
Неке од песама посвећених богињи Лади записао је Милош С. Милојевић:
Ој да плетемо!
Ој плети танац!
Ој Љиљањој;
Ој Пољељој',
Ој Ладо ле,
Ој Пољељу ле!
Ој плети танац!
Ој шарени ле!
Ој хоровид ле!
Ој коло веље!
Ој свето оро!
Ој девојачко!
Ој и момачко!
Ој да купимо;
Ој младе момке!
Ој и девојке.
Ој да се виде,
Ој и познаду!
Ој да играју,
Ој и певају!
Ој, из далека!
Ој, и из близа!
Ој, познаници!
Ој, и незнанци!
Сунце ми се крајем вије, Ладо ле миле!
То не било јарко сунце, ој Ладо, ој!
Већ то био брат и сеја, Ладо ле миле!
Сеја брату говорила: ој Ладо, ој!
''Походи ме, мили брате!'' Ладо ле миле!
Братац сеји одговара: ој Ладо, ој!
''Не ћу т' сејо, походити, Ладо ле миле!
''док не родиш мушко чедо.'' ој Ладо, ој!
Ал' говори сеја брату: Ладо ле миле!
''Кад је родим мушко чедо, ој Ладо, ој!
''Чеда ћу се нањијати, Ладо ле миле!
''Јарка сунца нагријати, ој Ладо, ој!
''За те не ћу ни марити. '' Ладо ле миле!
Познате су нам и „ладарице“ (ладајнке, ладањке) и њихов каснији назив „краљице“. Основне одлике овог ритуала описао је Вук Караџић: на одређен празник окупи се група од десетак младих девојака од којих је једна обучена као краљица, друга као краљ, а трећа као барјактар. Краљица седне на столицу док око ње игра коло преосталих девојака, а краљ и барјактар играју сами за себе. На овај начин краљице иду од куће до куће тражећи девојке за удају.
Остаће још неко време неразјашњено ко су били: Пољељ или Пољеља, Љељ и Љеља по којима је празник и добио име и у каквој су вези са богињом Ладом. Да ли су то другачији називи за Ладу и њен мушки пандан Лада? „Густински летопис“, настао у 18. веку у данашњој Украјини, набраја старе словенске богове међу којима је четврти по реду бог Ладо. Слично Лади, Ладо je био бог женидбе, радости,спокојства и сваког благостања. Приносили су му жртву они који су хтели да се жене, да би им брак био добар и да би протекао у љубави. У летопису се даље се говори ка кога и у то време у неким крајевима на свечаностима величају, играјући и певајући неке своје „многобожачке“ песме. Ипак, многи истраживачи старе словенске вере не слажу се да је постојао бог Ладо, а део њих оспорава и постојање богиње Ладе.
Читајући народне песме у којима се спомињу Лада, Љељ/а, Пољељ/а добијамо различите информације, понекад потпуно супротне, тако да је најбоље да не доносимо закључке пре него што се добро проуче сачувани извори или евентуално открију неки нови. У сваком случају можемо бити доста сигурни да је данас женски празник и посебан дан за све родноверне припаднице лепшег пола и овим путем им желимо срећан празник!
22.4. Љељник - Ладин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Родовое огнище родной православной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.
Текст у целости преузет са сајта Удружење родноверних Србије СТАРОСЛАВЦИ
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.