ХРИСТОС ВАСКРСЕ! - HRISTOS VASKRSE!
ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! - CHRIST IS RISEN! - ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! - CHRIST IS RISEN! - ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
субота, 30. април 2016.
ANĐELI SU POLETELI: ČUDO se dogodilo na VELIKU SUBOTU
Pripovedaju se priče...
Danas je poslednji, 48. dan Časnog posta – Velika subota. Prema narodnom verovanju, u noći pred Uskrs, dogodilo se čudo.
Dok su stražari čuvali Hristov grob, doneli su im pečenu kokošku za večeru. Jedan od stražara, koji je po prirodi bio plašljivac, stalno se pribojavao da će Hrist ustati iz groba.
Ostalim stražarima je to smetalo, pa je jedan rekao da će se to dogoditi kad pečena kokoška koju treba da pojedu, poleti i snese crveno jaje.
Čim je to rekao, pečena kokoška polete i snese crveno jaje. Stražari su skočili na noge i tada im se prikazao Hrist s anđelima koji ga uznose u nebo.
Dok su stražari čuvali Hristov grob, doneli su im pečenu kokošku za večeru. Jedan od stražara, koji je po prirodi bio plašljivac, stalno se pribojavao da će Hrist ustati iz groba.
Ostalim stražarima je to smetalo, pa je jedan rekao da će se to dogoditi kad pečena kokoška koju treba da pojedu, poleti i snese crveno jaje.
Čim je to rekao, pečena kokoška polete i snese crveno jaje. Stražari su skočili na noge i tada im se prikazao Hrist s anđelima koji ga uznose u nebo.
Foto: arhiva nadlanu
петак, 29. април 2016.
Када је Господ Исус умро на крсту изгледало је да су га силе мрака
победиле и надвладале. Али трећег дана је устао из гроба, победивши смрт
и сатану и сву силу мрака..
Највеличанственија прича није Исусова смрт већ Његово Васкрсење!!
Господу Исусу Христу је дато место огромне части и моћи. Он је постављен на Небески Трон изнад сваке силе и власти, а много изнад силе и власти мрака, таме и зла.
Најлепша вест у овом догађају је да је ХРИСТОВА ПОБЕДА И НАША ПОБЕДА!!
Највеличанственија прича није Исусова смрт већ Његово Васкрсење!!
Господу Исусу Христу је дато место огромне части и моћи. Он је постављен на Небески Трон изнад сваке силе и власти, а много изнад силе и власти мрака, таме и зла.
Најлепша вест у овом догађају је да је ХРИСТОВА ПОБЕДА И НАША ПОБЕДА!!
Parohija Svetе Trojicе, Roterdam
ВЕЛИКИ ПЕТАК – недеља Христових страдања
Драге сестре и браћо у Христу,
драма Великог Петка је потресна за сваког искреног хришћанина и значајно је познавати је. Велике муке, које је Исус Христос прошао ради НАШЕГ спасења, изазивају тугу, бол и сажаљење.
Ипак, мучења Великог Петка донела су неописиву радост и усхићење, кад је Господ Христос васкрсао и победио Смрт и свеопште зло ( које иманентно и трансцедентно обитава у овом и оном свету ).
У видеу испод текста чућете све значајне моменте овог страшног хришћанског празника.
ПОУКА
Син Божији Исус Христос дошао је на свет да би уништио дела сатане. Исусова смрт на крсту ПОРАЗИЛА је САТАНУ – ПЛАТИО је за грехе свакога од нас и ИСКУПИО човека од власти смрти и сатане. Као Христови следбеници ми смо ослобођени смрти и зла.Када је Господ Исус умро на крсту изгледало је да су га силе мрака победиле и надвладале. Али трећег дана је устао из гроба, победивши смрт и сатану и сву силу мрака..
Највеличанственија прича није Исусова смрт већ Његово Васкрсење!!
Господу Исусу Христу је дато место огромне части и моћи. Он је постављен на Небески Трон изнад сваке силе и власти, а много изнад силе и власти мрака, таме и зла.
Најлепша вест у овом догађају је да је ХРИСТОВА ПОБЕДА И НАША ПОБЕДА!!
Кад смо донели одлуку да постанемо Христови следбеници ми смо одлучили да саучествујемо у Христовој смрти (јер се трудимо да умиремо за грехе, погрешне одлуке и наше лоше навике), погребењу и Васкрсењу. Тако смо у позицији и да делимо Христову победу над сатаном и његовим свеопштим злом.
Битка против свеопштег зла је била Христова, а победа је и НАША!!
Ми, као Христови следбеници, делимо Његов трон и делимо Његов ауторитет и победничку силу над снагама вечитог зла непријатеља сатане и то нам омогућава да будемо победници, а не побеђени!!
Смрт и зло више немају снагу над нама, јер је Господ Христос извојевао победу над њима за сваког од нас. У томе је радосна туга Великог Петка.
Исус Христос нам је поручио; ”Који верује у мене дела која Ја творим и он ће творити И ВЕЋА ОД ОВИХ ЋЕ ТВОРИТИ; јер Ја идем Оцу своме. И ШТО ГОД ЗАИШТЕТЕ ОД ОЦА У ИМЕ МОЈЕ, ТО ЋУ УЧИНИТИ, да се прослави Отац у Сину…У свету ћете имати жалост; али НЕ БОЈТЕ СЕ, ЈА САМ ПОБЕДИО СВЕТ”
Parohija Svetе Trojicе, Roterdam
HRISTOVA ZAPOVEST
"NOVU ZAPOVEST DAJEM VAM: LJUBITE JEDNI DRUGE KAO ŠTO SAM JA LJUBIO VAS. PO TOME ĆE SVI POZNATI DA STE MOJI UČENICI."
(Jevanđelje po Jovanu)
Izvor
"Reče
mu Jovan: "Učitelju, videsmo jednoga gde izgoni zle duhove u tvoje ime,
jednoga koji nas ne sledi, i htedosmo mu zabraniti, jer nas nije
sledio."
"Nemojte mu braniti, odgovori Isus.
- Jer nema nikoga ko bi činio čudo u moje ime i onda ubrzo mogao o meni zlo govoriti. Ko nije protiv nas, taj je za nas (taj je sa nama)."
"Nemojte mu braniti, odgovori Isus.
- Jer nema nikoga ko bi činio čudo u moje ime i onda ubrzo mogao o meni zlo govoriti. Ko nije protiv nas, taj je za nas (taj je sa nama)."
(Isus
Hrist, Jevanđelje po Marku)
четвртак, 28. април 2016.
ЧАСНИ ВЕЛИКИ ПЕТАК
Тропар, глас 2. Учинио си спасење по свој Земљи, Христе Боже, и на Крсту си раширио Твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који Ти кличу: Господе, слава Теби!
Кондак, глас 8. Приђите сви да у песмама прославимо Онога Који је ради нас разапет. Јер када Га виде на Крсту, Богородица Марија говораше: Иако распеће трпиш, Ти си Син мој и Бог мој.
Распеће и смрт на крсту Господа Исуса Христа (Велики Петак)
Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се.
Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: „Распни га! Распни га!” Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст.
На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране – два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: „Исус Назарећанин, цар јудејски”. Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме.
У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја… Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт – Јагње Божије.
Извор Православни свет
VELIKI PETAK - RASPEĆE HRISTOVO
VELIKI PETAK - RASPEĆE HRISTOVO
Nije li to najtužniji dan za nas, kada
postrada Onaj koji primi sve grehe naše, koji se rodio radi nas i našeg spasenja.
Znao je Gospod Isus Hristos da će Ga jevrejske starešine uhvatiti i osuditi na smrt,
te prethodne večeri okupi apostole Svoje i kaza im dajući im Hleb: "Uzmite
jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi, za oproštaj grehova". A zatim
im pruži čašu sa vinom i reče: "Uzmite i pijte iz nje svi, ovo je Krv moja
Novoga Zaveta, koja se za vas izliva za oproštaj grehova". Te tako ustanovi
Svetu Tajnu Pričešća. Poznade izdajnika svog, Judu i to mu kaza pred svima. I kada
bi na molitvi u Getsimanskom vrtu uhvatiše Ga vojnici i dovedoše pred sudiju, Pontija
Pilata, lažno Ga oklevetaše i osudiše na smrt. Bio je svirepo mučen, pljuvan i ponižavan,
a na leđa Mu staviše drveni Krst i povedoše Ga između dvojice razbojnika na brdo
Golgotu iznad Jerusalima. Razapeše
Ga na Krst, gde On u teškim mukama
izdahnu. Ali čak ni tada ne zaboravi On majku svoju, Presvetu Bogorodicu, nego je
poveri svom vernom učeniku Jovanu Bogoslovu, obrativši mu se rečima: "Sine
evo ti Majke, Majko evo ti Sina". U trenucima umiranja, kada Njegova duša
napuštaše čovečije telo On moljaše Oca Svog Nebesnog da oprosti ljudima koji ga
osudiše i razapeše, kako tada za njih tako i dan danas za sve nas on se usrdno moli
Bogu da nam oprosti sve grehe naše i izbavi nas od nevolje.
Ispusti
dušu svoju, Onaj koji je bio bezgrešan, Onaj koji primi sve grehe naše i proli krv
svoju radi našeg spasenja i očišćenja. Zemlja se u tom trenutku zatrese i nasta
velika tama. Mrtvi ustadoše iz grobova svojih, i shvatiše svi da On zaista bi Sin
Božji. Skidoše Ga sa Krsta i sahraniše u Getsimanskom Vrtu. Naša Crkva slavi na
ovaj dan uspomenu na Hristovo Raspeće. U svim našim molitvenim hramovima iznosi
se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici
celivaju sve do Vaskrsa. Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (Hristov
Grob) ispred oltara. Vezano za taj događaj postoji u našem narodu običaj da se provlači
ispod plaštanice i tada se pomišlja neka želja i pomoli se Bogu, koji će uslišiti
naše molitve i ispuniti naše želje. Naša Crkva, na Veliki Petak zapoveda najstrožji
post, bez ribe i ulja, po mogućstvu, ko može, poželjno je na taj dan ništa ne jesti.
Tropar (glas 2):
Blagoobraznij Josif s dreva snjem prečistoje tjelo tvoje, plaščaniceju čistoju
obviv, i vonjami vo grobje novje pokriv položi.
Izvor http://www.crkvabatinac.com/
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК – страсна седмица
Пред празник Пасхе, у Велики Четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где су имали Тајну Вечеру. Исус је тада установио Свету Тајну Причећша уз речи: “Узмите, једите; ово је тијело моје.” и “Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова” .
Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији, чији је централни део Свето Причешће.
Такође је својим ученицима опрао ноге, учећи их сопственим примером како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: “Да љубите једни друге као што ја вас љубим” и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се догоди.
ПОСЛЕ ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ
После вечере одлази Христос у Гетсимански врт на Маслинској гори. Ту су почела велика и нама несхватљива страдања Христова, прво духовна па онда телесна.
- Удаљивши се од ученика, Христос је клечао и молио се Богу Оцу до крвавог зноја, као човек који предосећа страдања и који се сав предаје вољи Божијој. Молио се; “Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како Ти”.
Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Показао им је Исуса целивајући Га, јер им беше рекао: “Кога пољубим, тај је” (Лука 22:47), Исус га је упитао ”Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?”(Лука 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.
ПЕТАР и ЈУДА
Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је Он и да Га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао.
Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.
Јуда је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање.
Он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је, за разлику од Петра, (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.
Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена.
ПОУКА
Мили Господ Исус је рекао; ”Ја сам дошао да бисте ви имали живот.”
Он је дошао да би нас спасао да не плаћамо високу цену за своје грехове и недела, већ да имамо могућност ући у Царство Небеско и да би нам открио тајну Бога и Његовог односа са нама, јер Бога интересује личан контакт са вама.
Никада вас нико неће и не може волети као Бог, а ни ви никада не можете бити срећни ако живите само за себе. Ваша намена и циљ је да живите за Бога. Ви сте створени да бисте прослављали Бога и да бисте проводили живот у Његовом присуству.
Бог има план, који је осмислио за ваш живот на овој планети, али се не завршава овде. Његов план обухвата много више од неколико деценија, које ћете провести у овом животу. Он вам пружа не само одличну прилику овог живота, већ и неодољиву понуду за живот са оне стране смрти.
Ми знамо да је Господ припремио дом за нас на оном свету. Тамо ћемо бити поново састављени са онима које волимо и са родбином, који су били верујући. Тамо ћемо бити растерећени од било какве патње и бола, награђени за нашу верност на земљи и добићемо наше активности и задужења, која ћемо из дубине душе уживати да чинимо. Уживаћемо у нераскидивом пријатељству и повезаности са Богом, а и Он ће уживати у нашем друштву кроз целу вечност. Једног дана, на крају овог живота, Христос ће вам рећи; ”Приђите блажени, уђите у радост коју сам вам припремио од почетка времена.”
Али да би се све то и остварило, било је потребно да тешком смрћу на крсту умре и пострада због сваког од нас.
Господ Исус Христос је умро на крсту раширивши руке и као да нам је тиме рекао; ”Ево, видите колико вас волим.”
Parohija Svetе Trojicе, Roterdam
среда, 27. април 2016.
Danas je Veliki četvrtak
Praznovanje
u svim hramovima SPC počinje liturgijom Svetog Vasilija Velikog koja se
služi deset puta godišnje, na sve velike pravoslavne praznike
Za Veliki četvrtak u narodu postoje razna verovanja i običaji, ali pri njegovom obeležavanju nema veselja, već samo okupljanja. Kod nekih pravoslavnih naroda tog dana se boje uskršnja jaja, dok se u Rusiji na Veliki četvrtak mesi uskršnji slatki kolač.
Praznovanje u svim hramovima SPC počinje liturgijom Svetog Vasilija Velikog koja se služi deset puta godišnje, na sve velike pravoslavne praznike.
Prema jevanđelskim zapisima, Hristos je na Tajnoj večeri blagoslovio hleb i podelivši ga apostolima rekao: "Ovo je telo moje koje se za vas lomi radi oproštenja grehova".
Zatim je uzeo čašu vina i dodao: "Pijte iz ove čaše svi, ovo je krv moja Novoga Zaveta, koja se proliva za vas i za mnoge, radi otpuštanja greha".
Hristove reči se na Veliki četvrtak, ponavljaju na liturgijama pre pričešća vernika, po uzoru na prvu pričest Hristovu i njegovih apostola.
Praznik je jedan od dana određenih za pričešće vernika, koji su poštujući pravoslavni kanon, "postili na vodi" najmanje pet poslednjih dana.
Na liturgijama se vernici pričešćuju hlebom ili naforom - telom Hristovim i vinom koje je simbol njegove krvi prolivene za spas ljudskog roda.
Narod veruje da i najvećim grešnicima, koji se pričeste na današnji dan, bivaju oprošteni gresi. Završetkom liturgije prestaje se za zvonjenjem, već se klepa, udara u drvenu dasku, sve do sahrane Hristove. Posle liturgije je dozvoljeno jesti na ulju i popiti nešto vina.
Veliki ili Časni ili Vaskršnji post traje šest nedelja, a oni koji se pridržavaju pravila posta, prve i poslednje nedelje ne jedu čak ni ribu, već drugu posnu hranu, pripremljenu na vodi, bez ulja.
Verovanja i običaji
Za Veliki četvrtak u narodu postoje razna verovanja i običaji. U manastir Tronošu seljaci iz obližnjih sela donose na ovaj dan veliku sveću, tešku više desetina kilograma od čistog voska, koja se pali tokom čitave godine, dok se ne donese sledeća.
Ovaj dan se u nekim krajevima slavi kao slava orača, oni odu do njive sa zaprežnom stokom, ali ne rade ništa. Veselja nema već samo okupljanje.
Kod nekih pravoslavnih naroda danas se boje uskršnja jaja, ili se bar počinje sa tim. Kod Rusa danas se umesi uskršnji slatki kolač, pashalni kulič.
Pravoslavne crkve na Veliki četvrtak obavljaju mirovarenje. To se ove godine čini u Moskvi. Miro se kuva tri dana, od ponedeljka do srede, u kazanima u kojima se stavlja osvećena voda, čisto vino i maslinovo ulje, a potom razna ulja, smole, biljke i mirisi. Kod nas se koristi tridesetak materija, njihov spisak ne mora da je uvek u potpunosti isti, dok Carigradska patrijaršija koristi uvek oko 60 materija. Tokom trodnevnog varenja neprestano se čita Jevanđelje. Osvećenje se obavlja na Veliki četvrtak.
Sveto miro se šalje u eparhije u zemlji i van nje. Samo autokefalne crkve imaju pravo mirovarenja, to je ujedno i simbol njihove samostalnosti.
NA VELIKI ČETVRTAK PRAŠTAJU SE GRESI NAJVEĆIM GREŠNICIMA: Žene treba obavezno da zapale sveću!
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici, ali i sve pravoslavne crkve koje poštuju Julijanski kalendar sutra će obeležiti Veliki četvrtak u znak sećanja na Tajnu večeru, poslednji obed Isusa Hrista
Na taj dan u hramovima se služi liturgija Svetog Vasilija Velikog. Ova liturgija služi se deset puta godišnje, na sve velike pravoslavne praznike.
Na Veliki četvrtak je ustanovljena i Sveta tajna pričešća, zbog čega se veruje da će i najvećim grešnicima koji se tog dana pričeste biti oprošteni gresi.
Za Veliki četvrtak u narodu postoje razna verovanja i običaji.
U manastir Tronošu seljaci iz obližnjih sela donose na ovaj dan veliku sveću, tešku više desetina kilograma od čistog voska, koja se pali tokom čitave godine, dok se ne donese sledeća. Ovaj dan se u nekim krajevima slavi kao slava orača, oni odu do njive sa zaprežnom stokom, ali ne rade ništa. Veselja nema već samo okupljanje. Kod nekih pravoslavnih naroda tog dana se boje uskršnja jaja, dok se u Rusiji na Veliki četvrtak mesi uskršnji slatki kolač.
Ovaj dan je u potpunosti posvećen ratarstvu. Svi radovi su zabranjeni osim sejanja lubenice. Verovalo se da će lubenice, ako se poseju na ovaj dan, biti napredne. Takođe su rađene obredne radnje oko stoke, kako bi bila zdrava, jaka, kako bi se množila i davala mleko.
Na ovaj dan, žene odlaze na reku gde pale sveće, koje pričvršćuju na malim daskama, i puštaju ih niz vodu. Ovaj ritual posvećen je dušama mrtvih.
Hristova Tajna večera
Prema jevanđelskim zapisima, Hristos je na Tajnoj večeri blagoslovio hleb i podelivši ga apostolima rekao: "Ovo je telo moje koje se za vas lomi radi oproštenja grehova". Zatim je uzeo čašu vina i dodao: "Pijte iz ove čaše svi, ovo je krv moja Novoga Zaveta, koja se proliva za vas i za mnoge, radi otpuštanja greha".
Hristove reči se na Veliki četvrtak, ponavljaju na liturgijama pre pričešća vernika, po uzoru na prvu pričest Hristovu i njegovih apostola. Praznik je jedan od dana određenih za pričešće vernika, koji su poštujući pravoslavni kanon, "postili na vodi" najmanje pet poslednjih dana. Na liturgijama se vernici pričešćuju hlebom ili naforom - telom Hristovim i vinom koje je simbol njegove krvi prolivene za spas ljudskog roda. Završetkom liturgije prestaje se za zvonjenjem, već se klepa, udara u drvenu dasku, sve do sahrane Hristove. Posle liturgije je dozvoljeno jesti na ulju i popiti nešto vina. Veliki ili Časni ili Vaskršnji post traje šest nedelja, a oni koji se pridržavaju pravila posta, prve i poslednje nedelje ne jedu čak ni ribu, već drugu posnu hranu, pripremljenu na vodi, bez ulja.Verovanja i običaji: Miro se kuva tri dana.
Kod Rusa se na veliki četvrtak umesi uskršnji slatki kolač, pashalni kulič. Pravoslavne crkve na Veliki četvrtak obavljaju mirovarenje. To se ove godine čini u Moskvi. Miro se kuva tri dana, od ponedeljka do srede, u kazanima u kojima se stavlja osvećena voda, čisto vino i maslinovo ulje, a potom razna ulja, smole, biljke i mirisi. Kod nas se koristi tridesetak materija, njihov spisak ne mora da je uvek u potpunosti isti, dok Carigradska patrijaršija koristi uvek oko 60 materija.
Tokom trodnevnog varenja neprestano se čita Jevanđelje. Osvećenje se obavlja na Veliki četvrtak. Sveto miro se šalje u eparhije u zemlji i van nje. Samo autokefalne crkve imaju pravo mirovarenja, to je ujedno i simbol njihove samostalnosti.
Izvor
Veliki četvrtak je spomen na Tajnu večeru
Svetu tajnu pričešća Hristos je ustanovio u
Jerusalimu, gde je na Tajnoj večeri blagoslovio vino i hleb i podelio ih
učenicima uoči Velikog petka, dana svog konačnog stradanja.
Foto: Profimedia
Svim grešnicima, čak i onim najvećim, ako se pričeste na Veliki četvrtak, biće oprošteni gresi, veruje narod obeležavajući i tim verovanjem dan uoči Velikog petka, odnosno Hristovog raspeća.
Na taj dan je Isus ustanovio Svetu tajnu pričešća govoreći: "Uzmite, jedite; ovo je telo moje." i "Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova", a to su reči koje se i danas čuju tokom svete liturgije.
Hristos je svojim učenicima oprao noge učeći ih tako, sopstvenim primerom, kako treba da služe jedni drugima i zapovedio im da ljube jedni druge: "Da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim".
Na Veliki četvrtak služi se liturgija Svetog Vasilija Velikog, a na taj dan uveče čita se dvanaest odlomaka iz Jevanđelja o stradanju Hristovom.
U manastir Tronošu seljaci iz obližnjih sela donose na ovaj dan veliku sveću, tešku više desetina kilograma od čistog voska, koja se pali tokom čitave godine, dok se ne donese sledeća.
Ovaj dan se u mnogim krajevima slavi kao slava orača, oni odu do njive sa zaprežnom stokom, ali ne rade ništa. Veselja nema već samo okupljanje. Kod nekih pravoslavnih naroda danas se boje uskršnja jaja, ili se bar počinje sa tim.
Lisa. rs
уторак, 26. април 2016.
У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА
ЈУРИ МАКСИМОВ
У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА
Увод
Последње године на руско-говорном интернету спроводи се читава кампања за дискредитацију чуда силаска Благодатног Огња. Уочи прошлог Васкрса, један млади човек, који себе назива вођом московских атеиста, објавио је одговарајући „разобличавајући“ чланак, чијим су референцама његови једномишљеници преплавили скоро све православне форуме. Уочи садашњег Васкрса друге анти-православне силе са различитих расколничких сајтова поново су подигли ту исту гомилу „компромитујућег материјала“, користећи за повод веома специфично и произвољно тумачење речи Јерусалимског патријарха Теофила, које је изговорио на недавном сусрету са новинарима из Русије.
Основна идеја свих тих „разобличавања“ састоји се у томе да тобож сами православни хришћани одбацују истинитост тог чуда, али при том настављају да „магарче“ прост народ. Које аргументе они предлажу у корист тога?
1. Професор Петроградске духовне академије Н.Д. Успенски (1900-1987).
Професор Успенски је заиста био следбеник одбацивања истинитости чуда силаска Благодатног Огња и томе је посветио посебно дело „Ка историји обреда светог Огња, који се врши на Велику Суботу у Јерусалиму“, које је он изговорио у виду говора, 9. октобра 1949. године на Петроградској духовној академији.
За главну основу става професора Успенског нису послужиле некакве необориве чињенице, које доказују обману, коју, тобож, из века у веку врше Јерусалимски патријарси, већ идеја о томе, да јављање чуда сваке године у једно и исто време није, наводно, није спојива са хришћанским учењем. Он пише: „Чинило би се дрскошћу очекивати огањ свише у одређени дан, сат и минут; чини се недостојно хришћанског звања да се из године у годину тражи знамење са Христовог гроба, чије су Божанско достојанство посведочили својом крвљу апостоли и неизбројиво мноштво Мученика; на крају, чини се, да би било богохулство тражити натприродни огањ за кандила од Онога, Који је за највећу тајну Евхаристије узео природне плодове земље – хлеб и вино; међутим, међу хришћанима источних исповедања – православног, јермено-григоријанског, јаковитског и коптског – веома је широко распрострањено веровање у натприродно чудесно силажење „благодатног огња“.“
Поновимо, управо ова претпоставка и јесте основа убеђења професора Успенског да чудо Благодатног Огња није истинито. Хришћанима остаје само да, у најбољем случају, изразе најдубљу недоумицу у вези са таквом идејом. Јер оно што професор Петроградске духовне академије назива „дрскошћу“, и „богохулством недостојним хришћанског звања“ посведочено је у Јеванђељу: „А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао„. (Јн. 5:2-4).
Као што видимо, описано је редовно чудо, истинито, које се збијало на једном те истом месту – све као и у случају са Благодатним Огњем. Тако да „недостојним хришћанског звања“ треба признати не чињеницу чуда које се догађају редовно, већ мишљење професора да „хришћанска свест не може да допусти чудесност појаве Огња у одређени дан, сат и минут, јер би такав став спуштало хришћанску религију на ниво такозваних природних религија.“
Аргументи које он предлаже против чуда Благодатног Огња у целини не могу да издрже критику. Тако, например, професор Успенски указује на различите описе начина силаска Благодатног Огња од стране ходочасника из разних векова (сви они су притом, сведочили о његовој чудесности) и самим то представља као „противречност“.
Познато је, међутим, да у различитим годинама начин силаска Благодатног Огња варира; познато је да је једном он чак сишао и ван храма; разликују се такође и те чудесне појаве које прате његов силазак. Зато нема ничег чудног у томе што су ходочасници описивали оно што су видели – они су видели различите варијанте силаска Благодатног Огња. Сем тога, разлике се објашњавају још и тиме, што је свако од ходочасника користио своју аналогију и поређења за објашњење онога што је видео. Тврдити на тој основи да они, тобож, никакво чуда нису видели уопште – исто је као и на основу разлике у исказима сведока убиства тврдити да убиства није ни било.
Затим професор Успенски наводи древни опис богослужења у храму Гроба Господњег на Велику суботу, који се налази у Светогробском типику из 1122. године. Читамо текст из тог рукописа. „Патријарх тада пада ничице испред светог олтара на под и моли се са сузама за људска незнања, простирући своје руке горе, чинећи тако три пута; на исти начин то чине и они који га окружују. Народ непрекидно гласом позива: „Господи помилуј“. Затим патријарх са својом пратњом улази у Свети Гроб пада три пута ничице, моли се и моли (Бога) за себе и за људе. Тада пали од свете светлости, даје архиђакону, а архиђакон – народу. Затим патријарх, архиђакон и остали са њим излазе.“[1] Треба рећи да је „света светлост“ – специфичан термин, који Грци користе од давнина (он је одређен још у 10. веку код Никите Клирика као нешто што је у општој употреби) и до данас за означавање управо тог чуда, за које је у руској литератури прихваћен назив „Благодатни Огањ“.
Али професор Успенски сматра да је „природни карактер обреда светог огња у Светогробском типику у потпуности очигледан“ и да се под „светом светлошћу“ подразумева упаљено кандило.
Треба рећи: изазива одређену задивљеност упорност са којом аутор покушава да тумачи у своју корист чак и она сведочанства која очигледно говоре против њега. Зашто би аутор Светогробског типика називао „светом светлошћу“ обично кандило? И зашто би патријарх са својом пратњом падао ничице три пута пред обичним кандилом? Овиме је могуће увести у заблуду можда само атеисте, јер сваки православни црквени човек зна да су обична упаљена кандила уопште нису неке јединствене појаве, да их је у храму мноштво и да процесу њиховог паљења, као и паљења свећа од њих, православни не придају никакаво особито сакрално значење, да их не називају „светом светлошћу“ и да не падају ничице пред њима пре него запале свећу са њиховог пламена.
Цитирана тумачења вечерње службе по латалском и калском рукопису од стране професора Успенског, такође ничим не потврђују његове претпоставке.
Остали његови аргументи су толико натегнути и неконзистентни да представљају пре фантазију, него нешто што је достојно озбиљног разматрања. Осим једног сведочења као изузетка, које по својој популарности и цитирању превазилази чак самог професора Успенског, и зато ћемо га ниже размотрити у посебном одељку.
2. Епископ чигирински Порфирије (Успенски) (1804-1885)
На речи епископа Порфирија, као на главни „адут“ ослањају се сви критичари Благодатног Огња, међу њима и професор Успенски. Епископ Порфирије, још као архимандрит, посећивао је Палестину и у својим дневничким записима оставио две белешке, које „разобличавају“ чудо силаска Благодатног Огња.
Прво, то су речи неког јерођакона Григорија, који је „увукавши се у капелу Гроба у време када, по општем веровању, силази Благодатни Огањ, са ужасом видео да се огањ пали просто из кандила, која се никада не гаси, и на тај начин Благодатни Огањ није чудо. О томе ми је он сам говорио данас.“[2]
Друго, следећа повест, тобож саслушана из уста митрополита Дионисија. „Те године, када се знаменити господар Сирије и Палестине, Ибрахим, египатски паша, налазио у Јерусалиму, показало се да је огањ, који се добија са Гроба Господњег на Велику суботу, огањ неблагодатни, и да се пали као и сваки други огањ. Тај паша је намислио да се увери да ли се заиста изненада и чудесно јавља огањ на плочи Гроба Христовог или се пали сумпорном шибицом. Шта је урадио? Објавио је патријарховим намесницима да му је угодно да седи и самој кувуклији у време добијања Огња и да јасно гледа како се он јавља, и додао је да ће он, ако је то истина, дати 5000 пунга (2 500 000 пијастра), а да ће у случају лажи они њему дати сав новац, који су сакупили од преварених ходочасника, и да ће он објавити у свим новинама Европе о мрској превари. Намесници – петроарабијски Мисаил и Назаретски митрополит Данило, и Филаделфијски епископ Дионисије (садашњи Витлејемски) – састали су се да се посаветују шта да раде. У минутама саветовања, Мисаил је признао да он у кувуклији пали огањ са кандила, која је сакривена иза покретне мраморне иконе Христовог Васкрсења, која је у самом Гробу Господњем. Након тог признања било је одлучено да се смирено моли Ибрахим, да се не меша у религиозна дела, и послан му је тумач Светогробске обитељи, који му је предочио да за његову светлост нема никакве користи да открива тајне хришћанског богослужења и да ће руски цар Николај бити веома незадовољан откривањем ових тајни. Ибрахим паша је, саслушавши ово, одмахнуо руком и заћутао. Али од тада светогробско духовништво више не верује у чудесно јављање Огња. Испричавши све ово, митрополит је додао да се само од Бога очекује престанак (наше) благочестиве лажи. Како он зна и може, тако ће и успокојити народе, који верују сада у Огњено чудо Велике суботе. А ми не можемо ни да започнемо тај преврат у умовима, нас растржу већ у самој капели Светог Гроба.“[3]
При пажљивом разматрању, ова прича изазива низ питања. Прво, ни сам епископ Порфирије, ни његов саговорник нису били сведоци преваре, већ је митрополит Дионисије то причао руском јеромонаху, ослањајући се при томе на сведочење архиепископа Мисаила. Са самим архиепископом Мисаилом епископ Порфирије о овоме такође није говорио.
Али је зато непосредно са архиепископом Мисаилом на ту исту тему разговарао други руски ходочасник – јеромонах Мелетије, који је ишао на ходочашће у Свету Земљу 1793-1794 године, и видимо да је сам архиепископ Мисаил говорио о Благодатном Огњу сасвим другачије: „Ушавши – говорио је он – унутра ка Светом Гробу, видим на целој гробној плочи блистајућу светлост, сличну расутом ситном бисеру, у виду плавог, белог и других боја, која је затим, скупљајући се, постајала све црвенија и претворила се током времена у материју Огња; али овај огањ, у току времена, у коме је једва могуће полако прочитати четрдесет пута „Господи помилуј“, не опаљује, и од овог Огња се пале припремљена кандила и свеће.“[4]
Обојица, и епископ Порфирије и јеромонах Мелетије ослањају на архиепископа Мисаила, али говоре директно супротно. Коме веровати? Логично је поклонити више поверења ономе ко је непосредно општио са архиепископом него ономе ко је слушао некакву причу од трећег лица, које се позивало на архиепископа Мисаила. Тим више што је и то лице – митрополит Дионисије – такође био веома контроверзан. Владика Порфирије сам помиње да је, због подстицања на погром католика, јерусалимски патријарх „изразио жељу да га свргне“.[5]
Опет и сама прича, коју је навео епископ Порфирије, изазива сумње и у вези са другим стварима: крајње је сумњиво да је Ибрахим паша одједном тако лако одустао и од своје речи и од могућности да добије огромну новчану суму о Јерусалимске Патријаршије, чим је само чуо за име руског цара. Из историје је познато, да у другим случајевима, ништа није сметало османлијским чиновницима да од њима потчињених хришћанских заједница, међу њима и из јерусалимске, узимају новца колико им је требало. Ово је више налик на легенду испричану руском ходочаснику да би поласкали његовом националном осећању.
Што се тиче казивања неког јерођакона из 19. века, који је тобож кришом посматрао шта се збива у кувуклији, и који се уверио да „никаквог чуда нема“, имамо и слично казивање свештеника Митрофана, који је у 20. веку одлучио да „уходи“ чудо, у које је сумњао, и он описује нешто сасвим друго. „Видео сам како је Блажењејши патријарх у своје руке узео снопове од 33 свеће, подигао га високо изнад себе и почео да моли Бога за слање Благодатног Огња, веома полако подижући руке своје ка небу. Тек што је успео да их подигне до своје главе, када су се одједном, у трен ока, у његовим рукама запалила сва четири снопа свећа и кандило, као да су их буквално приближили запаљеној пећи“.[6]
На основу чега треба да верујемо причи непознатог јерођакона више него речима човека, чију светост и праведност могу да посведоче наши савременици, који су сада живи, који су га лично познавали?
Тим више, што се и епископ Порфирије никако не јавља као слободан од подозрења за несавесност, изазвану жељом да овим или оним прилагођеним причама потврди сопствене специфичне хипотезе. Он је познат као човек који је одбацивао предања о чудесном јављању Богородице на Светој Гори („Богомајка није била на Светој Гори и није ни мислила да буде тамо“), сматрајући да су тобож светогорски монаси измислили ту причу да би, обмањујући ходочаснике, повећавали зараду својих манастира. А светог Филарета Московског Порфирије је, још као архимандрит, покушавао да убеди да су грчки Новомученици „самозвани мученици“ и да њих светогорски монаси, наводно, посебно припремају за мучеништво, са циљем да код себе затим имају мошти. Свети Филарет се супротставио таквом ставу и као одговор „заштитио светогорце и њихове Мученике, ослањајући се на пример древних Мученика, који су сами ишли на мучења и које је Црква уписала у лик светих Исповедника“.[7] У разговорима са светим Филаретом отац Порфирије је понекада „себи дозвољавао да у беседи употреби снажне изразе, од којих је он и долазио у смућење. Отац Порфирије говори да га је при једном таквом случају „владика погледао значајно и ја сам се угризао за језик… и почео да говорим о другим стварима.“[8]
Као што видимо, епископ Порфирије је био човек веома особених схватања, који се са предубеђењима односио према чудима уопште и са великом предрасудом према грчкој побожности, било да се она изразила на Светој Гори или у Јерусалиму. Узимајући у обзир његове такве ставове, уопште не изненађује што је он посвуда скупљао бајке и казивања, који би могле потврдити његова предубеђења.
Очигледно, он сам је био уведен у заблуду таквим причама. Ко је био у светињама, тај зна, да поред њих увек пролази немало сумњивих личности које су спремне да причају свакакве глупости, само да би привукли пажњу на себе. Да, заиста, таква појава као што је ширење са великом самоувереношћу лажних гласина, не налази се само на светим местима. Мислим да су многи читаоци имали неугодност да ту појаву примете, па и да пострадају од ње.
Чињеница да приче које је ширио епископ Порфирије јесу лажне гласине види се из тога да се већ у време, блиско нама, кувуклија ремонтирала и никаква скровишта иза „покретних икона“ тамо нису пронађена.
3. Архиепископ полоцки Мелетије (1578-1633) и константинопољски патријарх Кирил (Лукарис) (1572-1638).
Архиепископ Мелетије је жалосно познат по томе што је из Православља прешао у римокатолицизам и уз помоћ разних интрига безуспешно покушавао да за собом поведе своју паству. 1627 године, већ прешавши у унију, писао је писмо Константинопољском патријарху Кирилу (Лукарису) врбујући га за римокатолицизам, и у том писму, између осталог, писао и о Благодатном Огњу као о лажном, ослањајући се на рећи самог Кирила:
„Ваше Преосвештенство, вероватно се сећате да сам једном питао, зашто ваш претходник Мелетије, пишући против новог римског календара… уопште не говори о том знаменитом чуду јерусалимском које се догађа сваке године? На то питање, Ваше Преосвештенство ми је одговорило у присуству Ваша два домаћа чиновника… да ако би се то чудо заиста догађало у наше време, то би сви Турци одавно поверовали у Исуса Христа. Још оштрије се о томе изразио Патријарх јерусалимски, човек, који узима тај огањ, износи га и даје народу. На тај начин, тужно је рећи, наши православни једноверци, у вези са тим чудесним Огњем, који се некада заиста јављао, а сада, због грехова наших, престао да се јавља, више воле да буду скупа са јеретицима као што су евтихијани, диоскорити и јаковити, пре него са католицима, који то чудо не допуштају из разлога веома значајних, посебно узимајући у обзир, шта у то време при Гробу чине јеретици абисинци“.[9]
Неопходно је рећи, да је поменути Константинопољски патријарх Кирил (Лукарис) жалосно познат по томе што је одступио од Православља према калвинизму, што је и изразио у свом „Исповедању вере“ потпуно калвинистичком по и по духу и по слову. „Исповедање“ Кирила као јерес осудило је, један за другим, шест православних Сабора: „Константинопољски 1638 године (на којем је био анатемисан сам Кирил (Лукарис), Кијевскки 1640. године, Јаски 1642. године, Константинопољски 1672. године, Јерусалимски 1672. године и Константинопољски 1691. године.[10]
Ако погледамо ставове и особености биографија оба ова „православна“ архијереја видећемо да никако није чудно што су они одрицали чудо Благодатног Огња које потврђује Православљу веру, када је један прешао у римокатолицизам, а други de facto био протестант по вери. Неконкретно позивање Мелетија на Јерусалимског патријарха у вези са тим, не заслужује поверење, тим више, јер он није почео да наводи саму изјаву патријарха. Међутим, узимајући у обзир, колико је он пута прелазио час у унију, час опет у Православље, када је и тријумфално спаљивао својих књиге, одричући се својих речи, неопходно је признати да сведочење таквог човека има веома мали значај, ако уопште и има.
Није наодмет приметити, опет, да ни сами Мелетије и Кирил нису присуствовали молитви у кувуклији у време силаска Благодатног Огња, и да је све на шта се они ослањају – сопствени скептицизам и туђе речи.
4. Гевонд – неки свештеник Јерменске цркве
Скептици се позивају и на речи неког свештеника из Јерменске цркве, објављене на једном од јерменских форума.
Те речи изазивају запањеност јер су као сведочанство одсуства чуда Благодатног Огња почели да их наводе атеисти. То запањује јер овај свештеник тврди да се, тобож, ово чудо, које се догађа сваке године у Јерусалимском храму, појавило по молитви светог Григорија, просветитеља Јерменије (4. век), а даље пише: „Ми у Јерусалиму не називамо (то чудо) Благодатним Огњем, већ Светлошћу, јер је то за нас праслика Христова: „Ја сам Светлост“, како је и говорио Господ. У току историје, постојали су случајеви, када су се чудесан начин палиле свеће на Гробу…“ На тај начин, само чудо тај свештеник јерменске монофизитске цркве уопште не одриче. Он га одриче само у односу на Православну Цркву, која тобож „обмањује своје верне, да огањ силази са небеса“. Ево како, по његовом мишљењу стоје ствари.
„У два сата отварају врата и Грци туда уносе затворено (упаљено) кандило и постављају на Гроб. Након тога почиње литија Грка око Гроба, где се у трећем кругу њима придружује јерменски архимандрит, и заједно се приближавају вратима. Први улази грчки патријарх, а за њим и Јермен. Оба улазе у Гроб, где се обојица, клекнувши, моле. Након тога, први свеће од упаљеног кандила пали Грк, а затим и Јермен“.
Разлози због којих је неки свештеник Гевонд одлучио да то напише откривени су у његовом уводу: „овај „огањ“ је постао својина православних. „Огањ“ се наводи као доказ Православља, то јест да управо молитва православних и низводи са небеса тај „огањ“. „Огањ“ доказује да је само календар православних истинит, јер само у тај дан и силази „огањ“, што Гевонда, као неправославног, веома узнемирава.
Несхватљиво је само једно: ако се сав „фокус“ Грка састоји у томе да они пред свима доносе у кувуклију упаљено кандило, од које се затим у време службе пале свеће и деле, зашто онда јерменско духовништво уопште учествује у том обреду, а зашто се повремено догађају и случајеви, када јерменски свештеници покушавају да на силу отму од грчког патријарха свеће запаљене од Благодатног Огња – зар зато што просто нису имали шибице?
5. Неки православни сведоци, који тврде да Благодатни Огањ пече и пали као и обичан.
Из таквих се наводе, например, речи јеромонаха Флавијана (Метвејева) написане на једном интернет форму: „На жалост, опаљује. 2004. године мој познаник је буквално пет минута после добијања Благодатног Огња (чак ни из храма нисмо изашли) покушао је да се „умије Огњем“. Брада, да је опишем као малу, одмах је почела да гори. Морали смо да му довикнемо како би је угасио. У рукама сам имао камеру тако да је тај жалосни случај остао забележен документарно… Сам сам следио пример других: ставио сам руку изнад Огња. Огањ као огањ: пече!“
У таквом облику су то цитирали атеисти. Са три тачке je означен пропуст у цитату. Интересантно је, шта се иза њих скрива. Ево шта. „Сложили смо се у мишљењу да је вере мало. Међутим чудно је да на хиљаде људи очекује чуда од те појаве која се понавља сваке године. Само по себи је чудо, што огањ силази са небеса. Хвала Богу за то!“
Као што видимо, тај сведок, чије речи наводе људи, који никада нису били у Јерусалиму, тобож као оповргавање истинитости чуда, саму чињеницу чудесног силаска Огња уопште не одриче, штавише, наводи објашњење зашто он и његов познаник нису осетили чудесна својства Огња. Објашњење које има потпуно право на постојање, а које не оповргава сведочења хиљада људи, која су потврђена и документарно, који су, напротив, осећали да Благодатни Огањ у првим минутама не опаљује.
На овом истом интернету могу се наћи, например, и оваква сведочења.
„Сама сам била сведок тог чуда. Ни најмање не сумњам да се ради о чуду. Они блескови који су осветљавали цео храм Гроба Господњег, налик на блесак фотоапарата, само тако снажних, које човек још није створио. И муње сам сама видела. И огањ, заиста, не опаљује. Зар није чудо, да за толико векова ни једном међу огромном масом (сви стоје толико близу, да је тешко руку подигнути) није било пожара? Ви себи не можете представити, колико има људи око Огња – и ни једног несрећног случаја. Живела сам у Јерусалиму довољно дуго, тамо нико не сумња да је то чудо.“
„Моји лични утисци о Благодатном Огњу, чији сам силазак имала среће да три пута посматрам.
1. Пред силаском Огња у целом храму силазе проблесци. Видео сам их чак на оним местима где није било ходочасника са фотоапаратима. (део Обретења Крста Господњега).
2. Огањ је, по вери, сишао мати Марији, која се тада подвизавала у манастиру Крста. Довољно је познавати ту некористољубиву подвижницу, која је обновила не један манастир у Светој Земљи, да је никада не би сумњичили за лаж или обману.
3. Огањ у почетку заиста не опаљује и не пали браде – лично сам то видео и осетио.
„Час тамо, час овде почеле су да се пале свеће код многих директно у рукама. Они их чак нису ни подизали изнад главе. Ето, тај Благодатни Огањ су почели сви један другом да предају… Над главом букти тај Огањ Благодатни, и из њега се разлећу на различите стране запаљене искре и пале свеће код хришћана. То сам својим очима видео… Благодатни Огањ има посебну особину – у првим минутама он не опаљује. Узео сам тај сноп свећа, додирнуо чело, усне, образе у облику крста – никаквог печења није било. Затим већ тај огањ почиње да гори, као буктиња, цео сноп пршти искрама и светлошћу, а у првим минутама он не опаљује.“
Они који желе могу наћи и више сведочанстава чуда – од стране наших савременика.
Али наравно, није за чуђење, што у одређеним условима Благодатни Огањ може некога и опећи. То ни на који начин не сведочи о његовој нечудесности. Тако, например, огањ који је по речи пророка Илије пао на нечастиве војнике који су били послани за њим, био је и чудесан по свом силаску, а по свом дејству је веома опаљивао.
6. Ђакон Андреј Курајев, који се позива на јерусалимског патријарха Теофила III
Отац Андреј Курајев је, након повратка из Јерусалима, где је присуствовао разговору патријарха Теофила са новинарима из Русије, изрекао је следећу тврдњу: „Не мање искрен био је и његов одговор о Благодатном Огњу: „То је церемонија, то јест representation као и све друге церемоније Страсне седмице. Као што је некада васкршња вест засијала од гроба и осветила цео свет, тако сада и ми у тој церемонији вршимо репрезентацију тога, како је вест о Васкрсењу из кувуклије отишла по свету“. Ни речи „чудо“, ни речи „силазак“, ни речи „Благодатни Огањ“ у његовој беседи није било. Отвореније да говори о упаљачу у џепу он, заиста, није ни могао.“
Овде видимо тумачење патријархових речи, које садрже отворено насиље над самим садржајем текста. Патријарх ни на који начин одриче чудо силаска Огња, већ само говори о његовом значењу.
Шта се скрива из речи „representation“ које је отац Андреј оставио без превода? Енглеско-руски речник Милера даје следећа значења: 1) представа, слика; 2) слика, образ; 3) (често мн.) тврдња, изјава; 4) представа, спектакл; 5) представништво; 6) протест.
Очигледно, отац Андреј је ту реч схватио у четвртом значењу – „представа као спектакл“, међутим то је потпуно неприкладно тумачење, јер се тако добија превод: „Та церемонија која је спектакл, као и све друге церемоније Страсне седмице“, што подразумева да Јерусалимски патријарх уопште сва богослужења Православне Цркве сматра „спектаклима“.
У реалности је очигледно, да је патријарх употребио реч „representation“ у чешће употребљиваном значењу и у том случају ничега „завереничког“ у његовим речима нема: то је, да се изразимо, церемонија која је слика, као и све друге церемоније Страсне седмице… ми у тој церемонији јављамо слику на који се начин вест о Васкрсењу из кувуклије раширила по свету“. Узгред „ceremony“ је такође остављено без превода и просто транскрибовано од стране оца Андреја, има основно значење „обред“, а међу додатним значењима – „етикета, формалност“ (по Милеру). Ако смо већ решили да увредимо јерусалимског патријарха, зашто се и овде не би поиграли смислом при превођењу, например у овом духу: „не мање искрен био је и његов одговор о Благодатном Огњу: „То је формалност која представља спектакл, као и све друге формалности Страсне седмице““?
На крају, о томе да речи и тумачења ђакона Андреја Курајева не одговарају стварности, изјавио је и руководилац савета фонда Андреја Првозваног, Владимир Јакуњин, који је и организовао то путовање новинара у Свету Земљу. „Искрено говорећи, огорчен сам тумачењем које је дато на сајту Курајева… Запис патријархових изјава, на енглеском језику, садржи референцу за свети огањ на енглеском језику – „Holy fire“. Мислим да никакве основе за тумачење изјаве јерусалимског патријарха као тумачења које у суштини одриче светост тог догађаја, нема.“
Узгред, ако већ обраћамо пажњу на то што говоре јерусалимски патријарси о Благодатном Огњу, зашто се не би присетили речи претходног патријарха – Иринеја I: „Ништарије су они који не верују у Благодатни Огањ! “
Три питања скептицима
Не изненађује то што се атеисти, јеретици и расколници толико напрежу да оповргну истинитост чуда Благодатног Огња. Запањујуће је што се некада њима придружују и православни, тврдећи да ничег страшног нема у одрицању истинитости тог чуда. Као да је верном човеку свеједно – да ли Господ шаље знамење, или су у току више од хиљаду година јерусалимски патријарси и архијереји, међу којима има не мало прослављених у лику Светитеља, цинично обмањивали и обмањују православне по целом свету, и то уочи најважнијег православног богослужења.
Сваки иоле поштен човек ће приметити разлику између једног и другог.
А образовани православни човек још и зна да је та разлика недвосмислено означена у одлукама Помесног Константинопољског Сабора из 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда која су извршили Спаситељ наш и Бог, Владичица наша Богородица, Која Га је нетрулежно родила, и други Светитељи, и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема.“
Лично не могу да сматрам убедљивим приговоре критичара Благодатног Огња због мноштва разлога. Например, несхватљиво ми је, како све њихове хипотезе, које су, да додамо, противречне једна другој, могу да објасне ту чињеницу да је у деветом веку муслимански управник Јерусалима заповедио да се поставе метални (бакарни) фитиљи у кандила и да је, без обзира на то, на очиглед свих, сишао огањ и да су се запалили бакарни О томе сведоче како грчки изворници (Никита Клирик) тако и арапски (Бируни). Несхватљиво је како објаснити „упаљачем у џепу“ примере, када се паљење свећа догађа ван кувуклије на очи ходочасника, када огањ силази са икона итд.
Али, посебно се јављају три питања, на које нисам успео да сусретнем јасан одговор ни у једном „скептичком“ чланку.
1. Одблесци
Не ретко (иако не и сваке године) ходочасници пред силазак Благодатног Огња виде у храму плавичасте одблеске светлости, попут блесака какви бивају при севању муња. Они су забележени и на видеоснимку.[11]
Скептици уверено убеђују да ти проблесци нису ништа друго до блицање фотоапарата. Одређена сличност постоји, иако су блицања фотоапарата много слабија и немају такву нијансу.
Али јавља се још једна компликација: шта ћемо са тим што су древни сведоци чуда описивали ту исту појаву?
Никита Клирик, који је посетио Јерусалим 947. године пише: „Архиепископ још није изашао из Гроба, а већ је цео Божији храм могао да се истог трена види испуњен неизрецивом и Божанском светлошћу, тако да се побожни народ кретао час у десну страну, час у леву… При таквој неочекиваној појави светлости сви су били испуњени задивљеношћу, па чак и најбезбожнији муслимани су били поражени и посрамљени… сада се Божанско изливање светлости раширило по целом храму.“[12]
Игуман Данило, који је посетио Света места 1106-1107 године, сведочи: „Тада је изненада и засијала Света Светлост у Светом Гробу и из Гроба је избијало снажно блистање.“[13]
Ходочасник Трифон Коробејников, који се нашао у Јерусалиму 12583. године тврди да у храму „огањ иде… као муња са неба.“[14]
2. Документарне потврде чињенице да Благодатни Огањ не опаљује.
Ако погледамо макар видео-кадрове, који су постављени на интернету[15], видећемо, на пример, да у једном случају ходочасник држи руку изнад пламена од целог снопа свећа,[16] у другом случају, други ходочасник држи руку над пламеном пет секунди,[17] а ево и трећег кадра, где још један старији ходочасник држи руку у пламену пет секунди.[18]
Подсетићу за сваки случај, да је у обичном Огњу, а посебно изнад њега веома тешко држати руку макар једну секунду. Свако ко сумња може то да провери одмах, државши своју руку или изнад запаљене шибице, или изнад запаљене свеће, или изнад кандила и уопште, изнад сваког обичног пламена. И нека провери: да ли он може да држи руку пет секунди или макар три. Немојте заборавити да се обезбедите са кремама против опекотина и завојима.
Значајно је да је горепоменути млади атеиста, који је пре годину дана ширио по интернету своја „разобличења“ Благодатног Огња, између осталог наводио снимак где он држи руку изнад обичних свећа.[19] И иако се њему чинило да то нема разлике у односу на начин како то чине ходочасници, није тешко приметити да је у току снимка од четири секунде он четири пута склањао руку из пламена, што се за ходочаснике који су на видео-снимку не може рећи.
На тај начин, или следи да признамо да те људе, који су забележени на видео-снимку, Благодатни Огањ није опаљивао, или да Господ сваке године на велику суботу чини не мање задивљујуће чудо претварања обичних људи у муције сцеволе при додиру са Огњем у храму Гроба Господњег. Другим речима, или је пред нама чудесни огањ, или су пред нама чудесни људи, који не осећају бол од обичног огња.
3. Друга православна чуда која се догађају сваке године
Та упорност са којом скептици, који се држе различитих ставова, обрушавају своју критику на догађај који се збија у Велику суботу, постаје још мање схватљив ако обратимо пажњу на чињеницу да силазак Благодатног Огња уопште није јединствено чудо које се редовно догађа у православном свету и које је доступно за свакога ко жели да се убеди у његову истинитост (него таквих чуда има још).
Например, познато је чудо са змијама на грчком острву Кефалонија, у селу Маркопуло. Ту се некада налазио женски манастир који су напали пирати. Монахиње су се молиле за своје спасење испред „Лонгобардске“ иконе Мајке Божије. И чудо се догодило: када су пирати развалили врата, уместо монахиња видели су змије и у страху побегли. Сада сваке године, строго на празник Успенија Мајке Божије (Велику Госпојину), у храм, који се налази на месту манастира, у време Литургије догмижу змије са целог острва. У току целе службе оне се налазе међу људима. Змије дирају, узимају у руке, стављају на врат, али оне никога не повређују. Након службе оне одлазе из храма и не враћају се до следеће године. Све је то забележено на видео-снимку[20],[21],[22] и свако у то може и сам да се увери, отишавши на Кефалонију 15/28. августа.
Позната су и друга чуда која се редовно догађају, која дарује Господ на снажење православних хришћана, али у овом случају довољно је поменути кефалонијско. Ако православни и неправославни скептици одричу чудо силаска Благодатног Огња, шта ће они онда рећи о овом чуду? Каквим упаљачима намамљују ове змије? Ако се у случају Благодатног Огња све спекулације врте око чињенице, да се чудо догађа у кувуклији, где приступ има само патријарх, овде се чудо догађа наочиглед свих мирјана.
Очигледно је, против Благодатног Огња неверници, јеретици и расколници устају највише зато што његово постојање силније од свега опаљује њихове душе.
* * * * *
У кратком чланку немогуће је поменути сва сведочанства о Благодатном Огњу и све приче повезане са њим, зато можемо људима које то интересује препоручити сајт: „Чудо силаска Благодатног Огња“, где су, између осталог, критички размотрени и други покушаји да се оспори ово Божје чудо.
Као закључак није сувишно да наведемо речи још једног непосредног сведока чуда, нашег савременика, Епископа благовештенског Гаврила.
– Ви сте видели како силази Васкршњи Огањ?
– Да, видео сам два пута. Тада је још био жив архиепископ Антоније (Завгородни). И када је у Велику суботу патријарх изашао са Благодатним Огњем, нисмо почели да узимамо огањ од њега, већ смо брзо, заједно са владиком Антонијем упали у кувуклију Гроба Господњег. Један Грк је ушао, владика и ја. И у Гробу смо видели огањ плаве, небеске боје, узимали смо га у руке и умивали се њим. Неколико секунди он није опаљивао, али потом је добио силу и ми смо палили свеће.
– Огањ гори директно на том камену?
– На камену. И сва кандила горе. И сав камен је покривен Огњем… То треба видети! Ја бих такође сумњао да нисам видео. Али сам видео: огањ гори, а ми се умивамо. Тврди камен, мермер – и цео покривен Огњем. Ни чађи нема, ништа. Просто гори огањ – и то је све.[23]
НАПОМЕНЕ:
Увод
Последње године на руско-говорном интернету спроводи се читава кампања за дискредитацију чуда силаска Благодатног Огња. Уочи прошлог Васкрса, један млади човек, који себе назива вођом московских атеиста, објавио је одговарајући „разобличавајући“ чланак, чијим су референцама његови једномишљеници преплавили скоро све православне форуме. Уочи садашњег Васкрса друге анти-православне силе са различитих расколничких сајтова поново су подигли ту исту гомилу „компромитујућег материјала“, користећи за повод веома специфично и произвољно тумачење речи Јерусалимског патријарха Теофила, које је изговорио на недавном сусрету са новинарима из Русије.
Основна идеја свих тих „разобличавања“ састоји се у томе да тобож сами православни хришћани одбацују истинитост тог чуда, али при том настављају да „магарче“ прост народ. Које аргументе они предлажу у корист тога?
1. Професор Петроградске духовне академије Н.Д. Успенски (1900-1987).
Професор Успенски је заиста био следбеник одбацивања истинитости чуда силаска Благодатног Огња и томе је посветио посебно дело „Ка историји обреда светог Огња, који се врши на Велику Суботу у Јерусалиму“, које је он изговорио у виду говора, 9. октобра 1949. године на Петроградској духовној академији.
За главну основу става професора Успенског нису послужиле некакве необориве чињенице, које доказују обману, коју, тобож, из века у веку врше Јерусалимски патријарси, већ идеја о томе, да јављање чуда сваке године у једно и исто време није, наводно, није спојива са хришћанским учењем. Он пише: „Чинило би се дрскошћу очекивати огањ свише у одређени дан, сат и минут; чини се недостојно хришћанског звања да се из године у годину тражи знамење са Христовог гроба, чије су Божанско достојанство посведочили својом крвљу апостоли и неизбројиво мноштво Мученика; на крају, чини се, да би било богохулство тражити натприродни огањ за кандила од Онога, Који је за највећу тајну Евхаристије узео природне плодове земље – хлеб и вино; међутим, међу хришћанима источних исповедања – православног, јермено-григоријанског, јаковитског и коптског – веома је широко распрострањено веровање у натприродно чудесно силажење „благодатног огња“.“
Поновимо, управо ова претпоставка и јесте основа убеђења професора Успенског да чудо Благодатног Огња није истинито. Хришћанима остаје само да, у најбољем случају, изразе најдубљу недоумицу у вези са таквом идејом. Јер оно што професор Петроградске духовне академије назива „дрскошћу“, и „богохулством недостојним хришћанског звања“ посведочено је у Јеванђељу: „А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао„. (Јн. 5:2-4).
Као што видимо, описано је редовно чудо, истинито, које се збијало на једном те истом месту – све као и у случају са Благодатним Огњем. Тако да „недостојним хришћанског звања“ треба признати не чињеницу чуда које се догађају редовно, већ мишљење професора да „хришћанска свест не може да допусти чудесност појаве Огња у одређени дан, сат и минут, јер би такав став спуштало хришћанску религију на ниво такозваних природних религија.“
Аргументи које он предлаже против чуда Благодатног Огња у целини не могу да издрже критику. Тако, например, професор Успенски указује на различите описе начина силаска Благодатног Огња од стране ходочасника из разних векова (сви они су притом, сведочили о његовој чудесности) и самим то представља као „противречност“.
Познато је, међутим, да у различитим годинама начин силаска Благодатног Огња варира; познато је да је једном он чак сишао и ван храма; разликују се такође и те чудесне појаве које прате његов силазак. Зато нема ничег чудног у томе што су ходочасници описивали оно што су видели – они су видели различите варијанте силаска Благодатног Огња. Сем тога, разлике се објашњавају још и тиме, што је свако од ходочасника користио своју аналогију и поређења за објашњење онога што је видео. Тврдити на тој основи да они, тобож, никакво чуда нису видели уопште – исто је као и на основу разлике у исказима сведока убиства тврдити да убиства није ни било.
Затим професор Успенски наводи древни опис богослужења у храму Гроба Господњег на Велику суботу, који се налази у Светогробском типику из 1122. године. Читамо текст из тог рукописа. „Патријарх тада пада ничице испред светог олтара на под и моли се са сузама за људска незнања, простирући своје руке горе, чинећи тако три пута; на исти начин то чине и они који га окружују. Народ непрекидно гласом позива: „Господи помилуј“. Затим патријарх са својом пратњом улази у Свети Гроб пада три пута ничице, моли се и моли (Бога) за себе и за људе. Тада пали од свете светлости, даје архиђакону, а архиђакон – народу. Затим патријарх, архиђакон и остали са њим излазе.“[1] Треба рећи да је „света светлост“ – специфичан термин, који Грци користе од давнина (он је одређен још у 10. веку код Никите Клирика као нешто што је у општој употреби) и до данас за означавање управо тог чуда, за које је у руској литератури прихваћен назив „Благодатни Огањ“.
Али професор Успенски сматра да је „природни карактер обреда светог огња у Светогробском типику у потпуности очигледан“ и да се под „светом светлошћу“ подразумева упаљено кандило.
Треба рећи: изазива одређену задивљеност упорност са којом аутор покушава да тумачи у своју корист чак и она сведочанства која очигледно говоре против њега. Зашто би аутор Светогробског типика називао „светом светлошћу“ обично кандило? И зашто би патријарх са својом пратњом падао ничице три пута пред обичним кандилом? Овиме је могуће увести у заблуду можда само атеисте, јер сваки православни црквени човек зна да су обична упаљена кандила уопште нису неке јединствене појаве, да их је у храму мноштво и да процесу њиховог паљења, као и паљења свећа од њих, православни не придају никакаво особито сакрално значење, да их не називају „светом светлошћу“ и да не падају ничице пред њима пре него запале свећу са њиховог пламена.
Цитирана тумачења вечерње службе по латалском и калском рукопису од стране професора Успенског, такође ничим не потврђују његове претпоставке.
Остали његови аргументи су толико натегнути и неконзистентни да представљају пре фантазију, него нешто што је достојно озбиљног разматрања. Осим једног сведочења као изузетка, које по својој популарности и цитирању превазилази чак самог професора Успенског, и зато ћемо га ниже размотрити у посебном одељку.
2. Епископ чигирински Порфирије (Успенски) (1804-1885)
На речи епископа Порфирија, као на главни „адут“ ослањају се сви критичари Благодатног Огња, међу њима и професор Успенски. Епископ Порфирије, још као архимандрит, посећивао је Палестину и у својим дневничким записима оставио две белешке, које „разобличавају“ чудо силаска Благодатног Огња.
Прво, то су речи неког јерођакона Григорија, који је „увукавши се у капелу Гроба у време када, по општем веровању, силази Благодатни Огањ, са ужасом видео да се огањ пали просто из кандила, која се никада не гаси, и на тај начин Благодатни Огањ није чудо. О томе ми је он сам говорио данас.“[2]
Друго, следећа повест, тобож саслушана из уста митрополита Дионисија. „Те године, када се знаменити господар Сирије и Палестине, Ибрахим, египатски паша, налазио у Јерусалиму, показало се да је огањ, који се добија са Гроба Господњег на Велику суботу, огањ неблагодатни, и да се пали као и сваки други огањ. Тај паша је намислио да се увери да ли се заиста изненада и чудесно јавља огањ на плочи Гроба Христовог или се пали сумпорном шибицом. Шта је урадио? Објавио је патријарховим намесницима да му је угодно да седи и самој кувуклији у време добијања Огња и да јасно гледа како се он јавља, и додао је да ће он, ако је то истина, дати 5000 пунга (2 500 000 пијастра), а да ће у случају лажи они њему дати сав новац, који су сакупили од преварених ходочасника, и да ће он објавити у свим новинама Европе о мрској превари. Намесници – петроарабијски Мисаил и Назаретски митрополит Данило, и Филаделфијски епископ Дионисије (садашњи Витлејемски) – састали су се да се посаветују шта да раде. У минутама саветовања, Мисаил је признао да он у кувуклији пали огањ са кандила, која је сакривена иза покретне мраморне иконе Христовог Васкрсења, која је у самом Гробу Господњем. Након тог признања било је одлучено да се смирено моли Ибрахим, да се не меша у религиозна дела, и послан му је тумач Светогробске обитељи, који му је предочио да за његову светлост нема никакве користи да открива тајне хришћанског богослужења и да ће руски цар Николај бити веома незадовољан откривањем ових тајни. Ибрахим паша је, саслушавши ово, одмахнуо руком и заћутао. Али од тада светогробско духовништво више не верује у чудесно јављање Огња. Испричавши све ово, митрополит је додао да се само од Бога очекује престанак (наше) благочестиве лажи. Како он зна и може, тако ће и успокојити народе, који верују сада у Огњено чудо Велике суботе. А ми не можемо ни да започнемо тај преврат у умовима, нас растржу већ у самој капели Светог Гроба.“[3]
При пажљивом разматрању, ова прича изазива низ питања. Прво, ни сам епископ Порфирије, ни његов саговорник нису били сведоци преваре, већ је митрополит Дионисије то причао руском јеромонаху, ослањајући се при томе на сведочење архиепископа Мисаила. Са самим архиепископом Мисаилом епископ Порфирије о овоме такође није говорио.
Али је зато непосредно са архиепископом Мисаилом на ту исту тему разговарао други руски ходочасник – јеромонах Мелетије, који је ишао на ходочашће у Свету Земљу 1793-1794 године, и видимо да је сам архиепископ Мисаил говорио о Благодатном Огњу сасвим другачије: „Ушавши – говорио је он – унутра ка Светом Гробу, видим на целој гробној плочи блистајућу светлост, сличну расутом ситном бисеру, у виду плавог, белог и других боја, која је затим, скупљајући се, постајала све црвенија и претворила се током времена у материју Огња; али овај огањ, у току времена, у коме је једва могуће полако прочитати четрдесет пута „Господи помилуј“, не опаљује, и од овог Огња се пале припремљена кандила и свеће.“[4]
Обојица, и епископ Порфирије и јеромонах Мелетије ослањају на архиепископа Мисаила, али говоре директно супротно. Коме веровати? Логично је поклонити више поверења ономе ко је непосредно општио са архиепископом него ономе ко је слушао некакву причу од трећег лица, које се позивало на архиепископа Мисаила. Тим више што је и то лице – митрополит Дионисије – такође био веома контроверзан. Владика Порфирије сам помиње да је, због подстицања на погром католика, јерусалимски патријарх „изразио жељу да га свргне“.[5]
Опет и сама прича, коју је навео епископ Порфирије, изазива сумње и у вези са другим стварима: крајње је сумњиво да је Ибрахим паша одједном тако лако одустао и од своје речи и од могућности да добије огромну новчану суму о Јерусалимске Патријаршије, чим је само чуо за име руског цара. Из историје је познато, да у другим случајевима, ништа није сметало османлијским чиновницима да од њима потчињених хришћанских заједница, међу њима и из јерусалимске, узимају новца колико им је требало. Ово је више налик на легенду испричану руском ходочаснику да би поласкали његовом националном осећању.
Што се тиче казивања неког јерођакона из 19. века, који је тобож кришом посматрао шта се збива у кувуклији, и који се уверио да „никаквог чуда нема“, имамо и слично казивање свештеника Митрофана, који је у 20. веку одлучио да „уходи“ чудо, у које је сумњао, и он описује нешто сасвим друго. „Видео сам како је Блажењејши патријарх у своје руке узео снопове од 33 свеће, подигао га високо изнад себе и почео да моли Бога за слање Благодатног Огња, веома полако подижући руке своје ка небу. Тек што је успео да их подигне до своје главе, када су се одједном, у трен ока, у његовим рукама запалила сва четири снопа свећа и кандило, као да су их буквално приближили запаљеној пећи“.[6]
На основу чега треба да верујемо причи непознатог јерођакона више него речима човека, чију светост и праведност могу да посведоче наши савременици, који су сада живи, који су га лично познавали?
Тим више, што се и епископ Порфирије никако не јавља као слободан од подозрења за несавесност, изазвану жељом да овим или оним прилагођеним причама потврди сопствене специфичне хипотезе. Он је познат као човек који је одбацивао предања о чудесном јављању Богородице на Светој Гори („Богомајка није била на Светој Гори и није ни мислила да буде тамо“), сматрајући да су тобож светогорски монаси измислили ту причу да би, обмањујући ходочаснике, повећавали зараду својих манастира. А светог Филарета Московског Порфирије је, још као архимандрит, покушавао да убеди да су грчки Новомученици „самозвани мученици“ и да њих светогорски монаси, наводно, посебно припремају за мучеништво, са циљем да код себе затим имају мошти. Свети Филарет се супротставио таквом ставу и као одговор „заштитио светогорце и њихове Мученике, ослањајући се на пример древних Мученика, који су сами ишли на мучења и које је Црква уписала у лик светих Исповедника“.[7] У разговорима са светим Филаретом отац Порфирије је понекада „себи дозвољавао да у беседи употреби снажне изразе, од којих је он и долазио у смућење. Отац Порфирије говори да га је при једном таквом случају „владика погледао значајно и ја сам се угризао за језик… и почео да говорим о другим стварима.“[8]
Као што видимо, епископ Порфирије је био човек веома особених схватања, који се са предубеђењима односио према чудима уопште и са великом предрасудом према грчкој побожности, било да се она изразила на Светој Гори или у Јерусалиму. Узимајући у обзир његове такве ставове, уопште не изненађује што је он посвуда скупљао бајке и казивања, који би могле потврдити његова предубеђења.
Очигледно, он сам је био уведен у заблуду таквим причама. Ко је био у светињама, тај зна, да поред њих увек пролази немало сумњивих личности које су спремне да причају свакакве глупости, само да би привукли пажњу на себе. Да, заиста, таква појава као што је ширење са великом самоувереношћу лажних гласина, не налази се само на светим местима. Мислим да су многи читаоци имали неугодност да ту појаву примете, па и да пострадају од ње.
Чињеница да приче које је ширио епископ Порфирије јесу лажне гласине види се из тога да се већ у време, блиско нама, кувуклија ремонтирала и никаква скровишта иза „покретних икона“ тамо нису пронађена.
3. Архиепископ полоцки Мелетије (1578-1633) и константинопољски патријарх Кирил (Лукарис) (1572-1638).
Архиепископ Мелетије је жалосно познат по томе што је из Православља прешао у римокатолицизам и уз помоћ разних интрига безуспешно покушавао да за собом поведе своју паству. 1627 године, већ прешавши у унију, писао је писмо Константинопољском патријарху Кирилу (Лукарису) врбујући га за римокатолицизам, и у том писму, између осталог, писао и о Благодатном Огњу као о лажном, ослањајући се на рећи самог Кирила:
„Ваше Преосвештенство, вероватно се сећате да сам једном питао, зашто ваш претходник Мелетије, пишући против новог римског календара… уопште не говори о том знаменитом чуду јерусалимском које се догађа сваке године? На то питање, Ваше Преосвештенство ми је одговорило у присуству Ваша два домаћа чиновника… да ако би се то чудо заиста догађало у наше време, то би сви Турци одавно поверовали у Исуса Христа. Још оштрије се о томе изразио Патријарх јерусалимски, човек, који узима тај огањ, износи га и даје народу. На тај начин, тужно је рећи, наши православни једноверци, у вези са тим чудесним Огњем, који се некада заиста јављао, а сада, због грехова наших, престао да се јавља, више воле да буду скупа са јеретицима као што су евтихијани, диоскорити и јаковити, пре него са католицима, који то чудо не допуштају из разлога веома значајних, посебно узимајући у обзир, шта у то време при Гробу чине јеретици абисинци“.[9]
Неопходно је рећи, да је поменути Константинопољски патријарх Кирил (Лукарис) жалосно познат по томе што је одступио од Православља према калвинизму, што је и изразио у свом „Исповедању вере“ потпуно калвинистичком по и по духу и по слову. „Исповедање“ Кирила као јерес осудило је, један за другим, шест православних Сабора: „Константинопољски 1638 године (на којем је био анатемисан сам Кирил (Лукарис), Кијевскки 1640. године, Јаски 1642. године, Константинопољски 1672. године, Јерусалимски 1672. године и Константинопољски 1691. године.[10]
Ако погледамо ставове и особености биографија оба ова „православна“ архијереја видећемо да никако није чудно што су они одрицали чудо Благодатног Огња које потврђује Православљу веру, када је један прешао у римокатолицизам, а други de facto био протестант по вери. Неконкретно позивање Мелетија на Јерусалимског патријарха у вези са тим, не заслужује поверење, тим више, јер он није почео да наводи саму изјаву патријарха. Међутим, узимајући у обзир, колико је он пута прелазио час у унију, час опет у Православље, када је и тријумфално спаљивао својих књиге, одричући се својих речи, неопходно је признати да сведочење таквог човека има веома мали значај, ако уопште и има.
Није наодмет приметити, опет, да ни сами Мелетије и Кирил нису присуствовали молитви у кувуклији у време силаска Благодатног Огња, и да је све на шта се они ослањају – сопствени скептицизам и туђе речи.
4. Гевонд – неки свештеник Јерменске цркве
Скептици се позивају и на речи неког свештеника из Јерменске цркве, објављене на једном од јерменских форума.
Те речи изазивају запањеност јер су као сведочанство одсуства чуда Благодатног Огња почели да их наводе атеисти. То запањује јер овај свештеник тврди да се, тобож, ово чудо, које се догађа сваке године у Јерусалимском храму, појавило по молитви светог Григорија, просветитеља Јерменије (4. век), а даље пише: „Ми у Јерусалиму не називамо (то чудо) Благодатним Огњем, већ Светлошћу, јер је то за нас праслика Христова: „Ја сам Светлост“, како је и говорио Господ. У току историје, постојали су случајеви, када су се чудесан начин палиле свеће на Гробу…“ На тај начин, само чудо тај свештеник јерменске монофизитске цркве уопште не одриче. Он га одриче само у односу на Православну Цркву, која тобож „обмањује своје верне, да огањ силази са небеса“. Ево како, по његовом мишљењу стоје ствари.
„У два сата отварају врата и Грци туда уносе затворено (упаљено) кандило и постављају на Гроб. Након тога почиње литија Грка око Гроба, где се у трећем кругу њима придружује јерменски архимандрит, и заједно се приближавају вратима. Први улази грчки патријарх, а за њим и Јермен. Оба улазе у Гроб, где се обојица, клекнувши, моле. Након тога, први свеће од упаљеног кандила пали Грк, а затим и Јермен“.
Разлози због којих је неки свештеник Гевонд одлучио да то напише откривени су у његовом уводу: „овај „огањ“ је постао својина православних. „Огањ“ се наводи као доказ Православља, то јест да управо молитва православних и низводи са небеса тај „огањ“. „Огањ“ доказује да је само календар православних истинит, јер само у тај дан и силази „огањ“, што Гевонда, као неправославног, веома узнемирава.
Несхватљиво је само једно: ако се сав „фокус“ Грка састоји у томе да они пред свима доносе у кувуклију упаљено кандило, од које се затим у време службе пале свеће и деле, зашто онда јерменско духовништво уопште учествује у том обреду, а зашто се повремено догађају и случајеви, када јерменски свештеници покушавају да на силу отму од грчког патријарха свеће запаљене од Благодатног Огња – зар зато што просто нису имали шибице?
5. Неки православни сведоци, који тврде да Благодатни Огањ пече и пали као и обичан.
Из таквих се наводе, например, речи јеромонаха Флавијана (Метвејева) написане на једном интернет форму: „На жалост, опаљује. 2004. године мој познаник је буквално пет минута после добијања Благодатног Огња (чак ни из храма нисмо изашли) покушао је да се „умије Огњем“. Брада, да је опишем као малу, одмах је почела да гори. Морали смо да му довикнемо како би је угасио. У рукама сам имао камеру тако да је тај жалосни случај остао забележен документарно… Сам сам следио пример других: ставио сам руку изнад Огња. Огањ као огањ: пече!“
У таквом облику су то цитирали атеисти. Са три тачке je означен пропуст у цитату. Интересантно је, шта се иза њих скрива. Ево шта. „Сложили смо се у мишљењу да је вере мало. Међутим чудно је да на хиљаде људи очекује чуда од те појаве која се понавља сваке године. Само по себи је чудо, што огањ силази са небеса. Хвала Богу за то!“
Као што видимо, тај сведок, чије речи наводе људи, који никада нису били у Јерусалиму, тобож као оповргавање истинитости чуда, саму чињеницу чудесног силаска Огња уопште не одриче, штавише, наводи објашњење зашто он и његов познаник нису осетили чудесна својства Огња. Објашњење које има потпуно право на постојање, а које не оповргава сведочења хиљада људи, која су потврђена и документарно, који су, напротив, осећали да Благодатни Огањ у првим минутама не опаљује.
На овом истом интернету могу се наћи, например, и оваква сведочења.
„Сама сам била сведок тог чуда. Ни најмање не сумњам да се ради о чуду. Они блескови који су осветљавали цео храм Гроба Господњег, налик на блесак фотоапарата, само тако снажних, које човек још није створио. И муње сам сама видела. И огањ, заиста, не опаљује. Зар није чудо, да за толико векова ни једном међу огромном масом (сви стоје толико близу, да је тешко руку подигнути) није било пожара? Ви себи не можете представити, колико има људи око Огња – и ни једног несрећног случаја. Живела сам у Јерусалиму довољно дуго, тамо нико не сумња да је то чудо.“
„Моји лични утисци о Благодатном Огњу, чији сам силазак имала среће да три пута посматрам.
1. Пред силаском Огња у целом храму силазе проблесци. Видео сам их чак на оним местима где није било ходочасника са фотоапаратима. (део Обретења Крста Господњега).
2. Огањ је, по вери, сишао мати Марији, која се тада подвизавала у манастиру Крста. Довољно је познавати ту некористољубиву подвижницу, која је обновила не један манастир у Светој Земљи, да је никада не би сумњичили за лаж или обману.
3. Огањ у почетку заиста не опаљује и не пали браде – лично сам то видео и осетио.
„Час тамо, час овде почеле су да се пале свеће код многих директно у рукама. Они их чак нису ни подизали изнад главе. Ето, тај Благодатни Огањ су почели сви један другом да предају… Над главом букти тај Огањ Благодатни, и из њега се разлећу на различите стране запаљене искре и пале свеће код хришћана. То сам својим очима видео… Благодатни Огањ има посебну особину – у првим минутама он не опаљује. Узео сам тај сноп свећа, додирнуо чело, усне, образе у облику крста – никаквог печења није било. Затим већ тај огањ почиње да гори, као буктиња, цео сноп пршти искрама и светлошћу, а у првим минутама он не опаљује.“
Они који желе могу наћи и више сведочанстава чуда – од стране наших савременика.
Али наравно, није за чуђење, што у одређеним условима Благодатни Огањ може некога и опећи. То ни на који начин не сведочи о његовој нечудесности. Тако, например, огањ који је по речи пророка Илије пао на нечастиве војнике који су били послани за њим, био је и чудесан по свом силаску, а по свом дејству је веома опаљивао.
6. Ђакон Андреј Курајев, који се позива на јерусалимског патријарха Теофила III
Отац Андреј Курајев је, након повратка из Јерусалима, где је присуствовао разговору патријарха Теофила са новинарима из Русије, изрекао је следећу тврдњу: „Не мање искрен био је и његов одговор о Благодатном Огњу: „То је церемонија, то јест representation као и све друге церемоније Страсне седмице. Као што је некада васкршња вест засијала од гроба и осветила цео свет, тако сада и ми у тој церемонији вршимо репрезентацију тога, како је вест о Васкрсењу из кувуклије отишла по свету“. Ни речи „чудо“, ни речи „силазак“, ни речи „Благодатни Огањ“ у његовој беседи није било. Отвореније да говори о упаљачу у џепу он, заиста, није ни могао.“
Овде видимо тумачење патријархових речи, које садрже отворено насиље над самим садржајем текста. Патријарх ни на који начин одриче чудо силаска Огња, већ само говори о његовом значењу.
Шта се скрива из речи „representation“ које је отац Андреј оставио без превода? Енглеско-руски речник Милера даје следећа значења: 1) представа, слика; 2) слика, образ; 3) (често мн.) тврдња, изјава; 4) представа, спектакл; 5) представништво; 6) протест.
Очигледно, отац Андреј је ту реч схватио у четвртом значењу – „представа као спектакл“, међутим то је потпуно неприкладно тумачење, јер се тако добија превод: „Та церемонија која је спектакл, као и све друге церемоније Страсне седмице“, што подразумева да Јерусалимски патријарх уопште сва богослужења Православне Цркве сматра „спектаклима“.
У реалности је очигледно, да је патријарх употребио реч „representation“ у чешће употребљиваном значењу и у том случају ничега „завереничког“ у његовим речима нема: то је, да се изразимо, церемонија која је слика, као и све друге церемоније Страсне седмице… ми у тој церемонији јављамо слику на који се начин вест о Васкрсењу из кувуклије раширила по свету“. Узгред „ceremony“ је такође остављено без превода и просто транскрибовано од стране оца Андреја, има основно значење „обред“, а међу додатним значењима – „етикета, формалност“ (по Милеру). Ако смо већ решили да увредимо јерусалимског патријарха, зашто се и овде не би поиграли смислом при превођењу, например у овом духу: „не мање искрен био је и његов одговор о Благодатном Огњу: „То је формалност која представља спектакл, као и све друге формалности Страсне седмице““?
На крају, о томе да речи и тумачења ђакона Андреја Курајева не одговарају стварности, изјавио је и руководилац савета фонда Андреја Првозваног, Владимир Јакуњин, који је и организовао то путовање новинара у Свету Земљу. „Искрено говорећи, огорчен сам тумачењем које је дато на сајту Курајева… Запис патријархових изјава, на енглеском језику, садржи референцу за свети огањ на енглеском језику – „Holy fire“. Мислим да никакве основе за тумачење изјаве јерусалимског патријарха као тумачења које у суштини одриче светост тог догађаја, нема.“
Узгред, ако већ обраћамо пажњу на то што говоре јерусалимски патријарси о Благодатном Огњу, зашто се не би присетили речи претходног патријарха – Иринеја I: „Ништарије су они који не верују у Благодатни Огањ! “
Три питања скептицима
Не изненађује то што се атеисти, јеретици и расколници толико напрежу да оповргну истинитост чуда Благодатног Огња. Запањујуће је што се некада њима придружују и православни, тврдећи да ничег страшног нема у одрицању истинитости тог чуда. Као да је верном човеку свеједно – да ли Господ шаље знамење, или су у току више од хиљаду година јерусалимски патријарси и архијереји, међу којима има не мало прослављених у лику Светитеља, цинично обмањивали и обмањују православне по целом свету, и то уочи најважнијег православног богослужења.
Сваки иоле поштен човек ће приметити разлику између једног и другог.
А образовани православни човек још и зна да је та разлика недвосмислено означена у одлукама Помесног Константинопољског Сабора из 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда која су извршили Спаситељ наш и Бог, Владичица наша Богородица, Која Га је нетрулежно родила, и други Светитељи, и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема.“
Лично не могу да сматрам убедљивим приговоре критичара Благодатног Огња због мноштва разлога. Например, несхватљиво ми је, како све њихове хипотезе, које су, да додамо, противречне једна другој, могу да објасне ту чињеницу да је у деветом веку муслимански управник Јерусалима заповедио да се поставе метални (бакарни) фитиљи у кандила и да је, без обзира на то, на очиглед свих, сишао огањ и да су се запалили бакарни О томе сведоче како грчки изворници (Никита Клирик) тако и арапски (Бируни). Несхватљиво је како објаснити „упаљачем у џепу“ примере, када се паљење свећа догађа ван кувуклије на очи ходочасника, када огањ силази са икона итд.
Али, посебно се јављају три питања, на које нисам успео да сусретнем јасан одговор ни у једном „скептичком“ чланку.
1. Одблесци
Не ретко (иако не и сваке године) ходочасници пред силазак Благодатног Огња виде у храму плавичасте одблеске светлости, попут блесака какви бивају при севању муња. Они су забележени и на видеоснимку.[11]
Скептици уверено убеђују да ти проблесци нису ништа друго до блицање фотоапарата. Одређена сличност постоји, иако су блицања фотоапарата много слабија и немају такву нијансу.
Али јавља се још једна компликација: шта ћемо са тим што су древни сведоци чуда описивали ту исту појаву?
Никита Клирик, који је посетио Јерусалим 947. године пише: „Архиепископ још није изашао из Гроба, а већ је цео Божији храм могао да се истог трена види испуњен неизрецивом и Божанском светлошћу, тако да се побожни народ кретао час у десну страну, час у леву… При таквој неочекиваној појави светлости сви су били испуњени задивљеношћу, па чак и најбезбожнији муслимани су били поражени и посрамљени… сада се Божанско изливање светлости раширило по целом храму.“[12]
Игуман Данило, који је посетио Света места 1106-1107 године, сведочи: „Тада је изненада и засијала Света Светлост у Светом Гробу и из Гроба је избијало снажно блистање.“[13]
Ходочасник Трифон Коробејников, који се нашао у Јерусалиму 12583. године тврди да у храму „огањ иде… као муња са неба.“[14]
2. Документарне потврде чињенице да Благодатни Огањ не опаљује.
Ако погледамо макар видео-кадрове, који су постављени на интернету[15], видећемо, на пример, да у једном случају ходочасник држи руку изнад пламена од целог снопа свећа,[16] у другом случају, други ходочасник држи руку над пламеном пет секунди,[17] а ево и трећег кадра, где још један старији ходочасник држи руку у пламену пет секунди.[18]
Подсетићу за сваки случај, да је у обичном Огњу, а посебно изнад њега веома тешко држати руку макар једну секунду. Свако ко сумња може то да провери одмах, државши своју руку или изнад запаљене шибице, или изнад запаљене свеће, или изнад кандила и уопште, изнад сваког обичног пламена. И нека провери: да ли он може да држи руку пет секунди или макар три. Немојте заборавити да се обезбедите са кремама против опекотина и завојима.
Значајно је да је горепоменути млади атеиста, који је пре годину дана ширио по интернету своја „разобличења“ Благодатног Огња, између осталог наводио снимак где он држи руку изнад обичних свећа.[19] И иако се њему чинило да то нема разлике у односу на начин како то чине ходочасници, није тешко приметити да је у току снимка од четири секунде он четири пута склањао руку из пламена, што се за ходочаснике који су на видео-снимку не може рећи.
На тај начин, или следи да признамо да те људе, који су забележени на видео-снимку, Благодатни Огањ није опаљивао, или да Господ сваке године на велику суботу чини не мање задивљујуће чудо претварања обичних људи у муције сцеволе при додиру са Огњем у храму Гроба Господњег. Другим речима, или је пред нама чудесни огањ, или су пред нама чудесни људи, који не осећају бол од обичног огња.
3. Друга православна чуда која се догађају сваке године
Та упорност са којом скептици, који се држе различитих ставова, обрушавају своју критику на догађај који се збија у Велику суботу, постаје још мање схватљив ако обратимо пажњу на чињеницу да силазак Благодатног Огња уопште није јединствено чудо које се редовно догађа у православном свету и које је доступно за свакога ко жели да се убеди у његову истинитост (него таквих чуда има још).
Например, познато је чудо са змијама на грчком острву Кефалонија, у селу Маркопуло. Ту се некада налазио женски манастир који су напали пирати. Монахиње су се молиле за своје спасење испред „Лонгобардске“ иконе Мајке Божије. И чудо се догодило: када су пирати развалили врата, уместо монахиња видели су змије и у страху побегли. Сада сваке године, строго на празник Успенија Мајке Божије (Велику Госпојину), у храм, који се налази на месту манастира, у време Литургије догмижу змије са целог острва. У току целе службе оне се налазе међу људима. Змије дирају, узимају у руке, стављају на врат, али оне никога не повређују. Након службе оне одлазе из храма и не враћају се до следеће године. Све је то забележено на видео-снимку[20],[21],[22] и свако у то може и сам да се увери, отишавши на Кефалонију 15/28. августа.
Позната су и друга чуда која се редовно догађају, која дарује Господ на снажење православних хришћана, али у овом случају довољно је поменути кефалонијско. Ако православни и неправославни скептици одричу чудо силаска Благодатног Огња, шта ће они онда рећи о овом чуду? Каквим упаљачима намамљују ове змије? Ако се у случају Благодатног Огња све спекулације врте око чињенице, да се чудо догађа у кувуклији, где приступ има само патријарх, овде се чудо догађа наочиглед свих мирјана.
Очигледно је, против Благодатног Огња неверници, јеретици и расколници устају највише зато што његово постојање силније од свега опаљује њихове душе.
* * * * *
У кратком чланку немогуће је поменути сва сведочанства о Благодатном Огњу и све приче повезане са њим, зато можемо људима које то интересује препоручити сајт: „Чудо силаска Благодатног Огња“, где су, између осталог, критички размотрени и други покушаји да се оспори ово Божје чудо.
Као закључак није сувишно да наведемо речи још једног непосредног сведока чуда, нашег савременика, Епископа благовештенског Гаврила.
– Ви сте видели како силази Васкршњи Огањ?
– Да, видео сам два пута. Тада је још био жив архиепископ Антоније (Завгородни). И када је у Велику суботу патријарх изашао са Благодатним Огњем, нисмо почели да узимамо огањ од њега, већ смо брзо, заједно са владиком Антонијем упали у кувуклију Гроба Господњег. Један Грк је ушао, владика и ја. И у Гробу смо видели огањ плаве, небеске боје, узимали смо га у руке и умивали се њим. Неколико секунди он није опаљивао, али потом је добио силу и ми смо палили свеће.
– Огањ гори директно на том камену?
– На камену. И сва кандила горе. И сав камен је покривен Огњем… То треба видети! Ја бих такође сумњао да нисам видео. Али сам видео: огањ гори, а ми се умивамо. Тврди камен, мермер – и цео покривен Огњем. Ни чађи нема, ништа. Просто гори огањ – и то је све.[23]
НАПОМЕНЕ:
- Дмитриевский А.А. Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во святом Иерусалиме IХ-Х в. Казань, 1894. С. 175-179.
- Книга Бытия моего. Дневники и записки епископа Порфирия Успенского. СПб., 1894. Ч. 1. С. 671.
- Книга Бытия моего. СПб., 1896. Ч. 3. С. 299-301.
- Цит. по: Авдуловский Ф.М. Святой огонь, исходящий от Гроба Господа Бога и Спаса нашего Иисуса Христа. М., 1887. С. 46-47.
- Книга Бытия моего. Ч. 3. С. 231.
- Савва (Ахиллеос), архимандрит. Я видел Благодатный огонь. Афины, 2002.
- Лебедев А.П. „Великий в малом…“. Исследования по истории Русской Церкви и развития русской церковно-исторической науки. СПб., 2005. С. 344.
- Подробнее об этом см.: Горожанин А. В защиту Священного Предания от нападок протестантствующих // Благодатный огонь. № 17.
- Ивинский П. Восточно-славянская литература в Великом княжестве Литовском. Вильнюс, 1998. С. 111-112.
- Дворкин А.Л. Очерки по истории Вселенской Православной Церкви. Нижний Новгород, 2005. С. 852.
- http://www.holyfire.org/image/blist.mpg
- Пападопуло-Керамевс А.И. Рассказ Никиты, клирика царского. Послание к императору Константину VII Порфирородному о святом огне, писанное в 947 г. СПб., 1894. С. 10-11.
- Житие и хожение Данила Русьскыя земли игумена // Книга хождений. Записки русских путешественников XI-XV вв. М., 1984. С. 77.
- Цит. по: Авдуловский Ф.М. Святой огонь… С. 27.
- Између осталог може се видети и прелепо сведочанство чуда Благодатног Огња који не опаљује. – (прим. прев.) http://www.youtube.com/watch?v=RaI2hXyg-fM
- http://www.holyfire.org/image/notburnflame.avi
- http://www.holyfire.org/image/2003u7DivXMpeg4FM.avi
- http://www.holyfire.org/image/2004mpeg4.avi
- http://krtdiv.narod.ru/ob/24/1.00.avi
- http://www.youtube.com/watch?v=F5Za9-uX4b8
- http://www.youtube.com/watch?v=pvSsOxZfWvk&feature=PlayList&p=BE361495D6C068F2&playnext=1&playnextfrom=PL&index=1
- http://www.youtube.com/watch?v=WPgw7qBt06E&feature=PlayList&p=BE361495D6C068F2&index=2&playnext=2&playnextfrom=PL
- http://www.pravoslavie.ru/guest/gavriil.htm#4
Blagodatni oganj - Čudo koje silazi sa neba i pali svijeće
Svake godine na Veliku
subotu, upravo na onaj dan između golgotskog Raspeća na Veliki petak i
Vaskrsa Sina Božijeg u nedjelju, u Jerusalimu na zemlju sa neba silazi
Blagodatni oganj.
To je dan na koji je tijelo Gospoda, koliko možemo znati, provelo upravo tu, u grobu, u Kuvukliji. Dan koji je svijet proveo “bez Boga”, žrtveno postradalog na krstu za razrješenje grijehova svijeta. Taj dan je i jedna od mogućih simboličkih predstava cjelokupne istorije palog čovječanstva, jer označava trajanje između bogoubilačkog (bogootpadničkog) sunovrata u tamu i vaskršnje pobjede nad pobjedama: pobjede nad smrću i obnove bogočovječanstva.
Grob Gospodnji je mjesto u pećini gdje je ležalo tijelo Hristovo po pogrebu. Sada je to Kuvuklija, kapela groba Hristovog unutar Vaskresenjskog hrama u Jerusalimu. Svake godine, u subotu pred pravoslavni Vaskrs, kada služi pravoslavni prvojerarh, u Kuvukliji, na grobu Gospodnjem, dešava se jedno od najvećih čuda koje se ponavlja od davnina. Sa neba silazi Blagodatni oganj, koji čudesno pali svijeće pravoslavnom patrijarhu, a potom i ostalim vjernicima.
Na Veliku subotu hodočasnici, ljudi različitih nacionalnosti i predstavnici različitih crkava, dolaze u Hram groba Gospodnjeg i čekaju osobiti Božiji blagoslov, silazak Blagodatnog ognja. Još sa večeri u petak su u hramu pogašena sva kandila, a vrata Kuvuklije su zapečaćena.
Oko dva časa poslije podne litija, koju predvodi jerusalimski patrijarh, pristiže ka Kuvukliji. Patrijarh se razodijeva, ostaje samo u stiharu, i sa trideset tri svijeće u rukama, po broju Spasiteljevih godina proživljenih na zemlji, ulazi ka grobu. Ljudi s usrdnom molitvom iščekuju čudo. I najednom svjetlost obasjava Kuvukliju. Patrijarh izlazi sa upaljenim svijećama. Svako teži da o plamen tih svijeća zapali svoju. Za nekoliko minuta čitav hram se ispunjava bijelo-plavičastim sjajem. Ljudi kao da se kupaju u neopalimom ognju, koji nikoga ne peče. Svi se raduju sišavšoj blagodati, osjećaju nevidljivo prisustvo Isusa Hrista.
Sveti oganj je počeo da se pojavljuje u oltaru anđela, u velikoj većini slučajeva u obliku luka nad ulazom u sam grob Gospodnji. Ponekad je oganj hitao ka pećini i kao da je tamo ulazio čas s jedne, čas s druge strane.
Da bi se otklonile sumnje u ovaj čudesan događaj, pojava svetog ognja se zbiva pod strogim i revnosnim nadzorom civilnih vlasti.
- Sve vatre u hramu se gase još prethodnog dana, na Veliki petak, i hram ostaje pod kontrolom policije. Prostorija groba Gospodnjeg se temeljito pregleda i zatim se ulaz u nju zapečaćuje. Samog patrijarha pregledaju od glave do pete kako bi utvrdili nema li nečeg zapaljivog. Tek poslije toga skidaju pečat sa ulaza u grob Gospodnji i puštaju patrijarha u njega radi dobijanja Blagodatnog ognja. Kroz neko vrijeme, poslije usrdne molitve, dobivši Blagodatni oganj, patrijarh njime pali svežnjeve svijeća, izlazi i predaje oganj prisutnima u hramu, i sav se hram ozaruje morem ognja - navodi se u bilješci o službenim mjerama koje se preduzimaju.
Ovaj Blagodatni oganj tokom prvih minuta apsolutno ne pali i ne peče. Tek poslije postaje uobičajeni, stihijski, materijalni.
O Blagodatnom ognju pisali su još sveti Grigorije Niski (4. vijek) i sveti Jovan Damaskin (8. vijek), crkveni istoričar Jevsevije (4. vijek). Trifon Korobejnikov i Jurij Georgij Grekov i moskovski hodočasnici iz 16. vijeka. Bilježe da su među prisutnim hrišćanima na Veliku subotu u Hramu groba Gospodnjeg Grci, Sirijci, Srbi, Iberi (Gruzini), Rusi, arijanci, voloži...
Iz opisa brojnih hodočasnika saznajemo da su pravoslavni prvosveštenici koji dobijaju Blagodatni oganj ljudi visoke duhovnosti, koji sami predstavljaju uzor blagočestivosti. U uspomenama Varvare Brin de Sent Ipolit, hodočasnice iz 19. vijeka, ona opisuje kako je poslije pojave ovog čuda na Veliku subotu 1859. godine posjetila mitropolita Meletija iz Petre, koji je te godine primao Blagodatni oganj.
- Bio je veoma omršao i ublijedio, ali je izraz njegovog lica zato bio prijatniji i odlikovao se neobičnim spokojem. Posmatrao me pažljivo i prodorno i, pogađajući moju potpunu ubijeđenost u znamenje Božje blagodati, rekao: “Ovoga puta blagodat je već bila sišla na grob Spasiteljev kada sam ušao u Kuvukliju; jasno je: vi ste se svi tako usrdno molili da je Bog uslišio vaše molitve. Dešavalo se da se dugo molim sa suzama, a da oganj ne silazi s nebesa do dva časa. Ovoga puta sam ga ugledao čim su se za mnom zatvorila vrata... Kad sam izašao, bio sam kao slijep, ništa nisam vidio. I da me nisu pridržavali, pao bih! - navodi se u spisima.
Izvor
Пријавите се на:
Постови (Atom)