недеља, 3. септембар 2017.

NE MOŽE SE PREKINUTI SA ONIM KO TI JE SUĐEN



“Srodna duša. Osoba sa kojom uspostavljate neposrednu vezu u istom trenu kada se sretnete – vezu tako jaku da ste privučeni jedan drugom onako kako nikada pre ničim niste bili privučeni. Srodna duša vas razume i povezuje se sa vama u svakom pogledu i na svim nivoima, što donosi osećaj mira, spokoja i sreće kada ste blizu nje. “~ Nepoznat autor

Bez obzira koliko se trudili, ne postoji način da prekinete sa svojom srodnom dušom. Sve se događa u tren oka, na jedan običan dan, na dan za koji nismo bili ni u potpunosti svesni da zapravo dolazi i menja celi tok naših života, piše Elephant journal.

U jednom trenutku živeli smo običnim životom, a već u sledećem, on se okrenuo naglavačke od naleta energije, promene u vibraciji, od susreta sa srodnom dušom.

Možda smo nabasali na tu osobu kraj caffe bara, jednog kišnog dana ili nam se možda auto pokvario i ona je došla da nam pomogne. Ili možda smo samo odjednom otvorili oči i videli nekoga koga već dugo poznajemo u potpuno novom svetlu.

Nevažno je na koji način se zapravo to dogodilo, međutim, važno je da je ta osoba došla u naše živote. Pojavila se odjednom i sve je bilo isto, a istovremeno i promenjeno.

Bili smo privučeni tom osobom kao moljac plamenom, nije bilo važno zašto, nije bilo važno je li postojala prepreka, sve što smo znali je da smo morali biti u blizini te osobe – te duše koja nekako razgovara s našom dušom na drugačiji način od bilo koga drugog.

Tako smo pali ili se sudarili, kao hiljadu zvezda padalica, osetili smo tu vezu, celovitost koja dolazi od ujedinjenja s dušom s kojom smo delili mnoge živote.

Osetili smo vezu naših usklađenih misli, dubinu naših emocija, visinu naše duhovnosti. Nikad nije bilo upitno želimo li biti zajedno. Ipak, kao što često naučimo s godinama, ljubav nikad nije tako jednostavna i ne završimo uvek sa srodnom dušom. Tako smo se borili protiv te povezanosti, borili smo se i zakopali je.

Razdvojili smo se ili nas je možda naša srodna duša napustila, ostavljajući  nas pod ponoćnim mesecom, dok su pahulje padale po nama.  Ali, nije ni važno ko je otišao, jer oboje smo osetili rez na našim dušama – dušama koje su u jednom trenutku bile savršeno usklađene.

I onda smo postali zaokupljeni našim životima.

Pronašli smo sreću u svakodnevnim trenucima koji su doveli ljubav u naša srca, ali bez obzira na to koliko smo bili zauzeti ili koliko smo bili rastreseni, bio je potreban samo trenutak da umirimo svoj um i shvatimo da još uvek možemo osetiti svoju srodnu dušu.

Ona se još uvek zadržavala na zadimljenim uglovima naše svesti, sa onom primamljivom vezom, koja koliko god bila teška, nikada se nije činila pogrešna.  To je bio plamen vatre za koji nikada nismo očekivali da će nastaviti goreti.

A jednostavno je uvek bio tamo.

Nije važno gde smo putovali, koga smo još voleli ili kome smo dopustili da voli nas – ta srodna duša je i dalje bila tamo.  Njen dodir stvara plamen na našoj koži, njene usne ostavljaju žig na našoj duši.

Naše duše ostavile su trag jedna na drugoj i nikada nije postojala opcija da se vratimo nazad, da se pretvaramo kao da ništa od toga nije ni postojalo.

I tako smo se spajali i razdvajali češće od Mesečevih faza, iako jednako blistavo. Stvorili smo ljubav i pobegli; podelili smo svoje tajne, a potom se pretvarali kako nije bilo ništa posebno u načinu na koji smo razgovarali. Smejali smo se, a onda smo odlučili sve zaboraviti.

A čak i nakon toliko vremena, sve rane koje još trebaju zaceliti, još uvek nisu učinile svoje – nismo otkrili svrhu zbog koje je naša srodna duša stigla u naš život.

Dakle, iako smo naveli sve razloge zašto ne bismo trebali voleti, mi i dalje volimo.

Iznova i iznova.

Uprkos iluziji vremena i propasti vlastite ljudskosti, još uvek smo privučeni našom srodnom dušom, onom koja se pojavila u našem životu i promenila sve.

Možda ćemo napokon odustati od pokušaja da se odvojimo.

Možda ćemo se predati toj povezanosti koju nikada nismo bili u stanju definisati i dati joj ime, možda ćemo jednostavno samo prihvatiti tu ljubav kao ono što ona jeste – poklon i deo naše božanske svrhe.
Jer stvarnost je ovo: bez obzira na to koliko se možemo truditi, mi jednostavno ne možemo prekinuti s našom srodnom dušom.

“Nemoj ništa reći. Nisu nam potrebne reči kako bi mogli komunicirati. To je možda energija ili drevno srodstvo između naših duša. Ne znam. Ali, bez obzira, to što imamo prevazilazi jezik. Između nas, čak i tišina je izvanredna. Čak i tišina govori. “~ Beau Taplin

Prevela: Suzana Prnjak za atma.hr

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.