четвртак, 14. септембар 2017.

STVORIO SE JAZ IZMEĐU TEBE I TVOJIH BLIŽNJIH: Evo ko je krivac i kako to možeš da rešiš!

  


Svet je postao ludnica. Mala deca izlaze o ponoći, a trebalo bi da izlaze po danu. Zatvoreni su u zgradama i podražavaju način života odraslih. Šta da rade ta deca, šta da rade njihovi roditelji? „Roditelji nas ne razumeju“. Dolaze roditelji i kažu mi: „Deca nas ne razumeju“.

Stvorio se jaz između dece i roditelja. Da bi se to prevazišlo, potrebno je da roditelji sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla roditelja. Jer ako roditelji danas ne vaspitavaju svoju decu, ni ona kasnije neće vaspitavati svoju. Jer ako oni danas ne čuju i ne poštuju svoje roditelje, i njih će kasnije mučiti njihova sopstvena deca, jer će delovati duhovni zakon.

– Starče, neka deca kažu da im škodi ljubav roditelja?

– Nemaju pravo. Kada deca imaju u sebi revnosti, onda im ne škodi ljubav roditelja. Ako iskorištavaju njihovu ljubav, propašće. Ako dete ima štete od roditeljske ljubavi, onda je ono, u suštini, poremećeno. Dok bi trebalo da blagodari Bogu za svoje roditelje, za ljubav njihovu, ono se žalosti što ga vode putem vrline, a neka druga deca nemaju roditelje! Šta reći! Ako neko dete ne vidi svoje roditelje kao dobročinitelje i ako ih ne voli – tim pre ako roditelji imaju straha Božijeg – kako je moguće da takvo dete poštuje i voli Boga, velikog dobročinitelja i Oca svih ljudi, što je u mladalačkom dobu i inače teže razumeti?

Starče, odakle dolazi bestidnost?

– Bestidnost je drskost, i ona daleko izgoni strah Božji, kao dim koji koristimo da bismo oterali pčele od košnice.

– Starče, kako da se oslobodim bestidnosti?

– Smatraj sebe manjim od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmanji, treba da prema svoj braći svojoj imaš poštovanje i čestvovanje. Svoje misli treba da izlažeš smireno, ne pokazujući se kao onaj ko sve zna. Tada će te Bog posetiti i napredovaćeš. Pasivna (prikrivena – prim. prev.) bestidnost je tvoj najveći neprijatelj, jer to izgoni blagočešće. Obično za bestidnošću sledi buntovništvo i, u početku se, rađa neosetljivost i nezaintenerpvanost za male grehe, na koje se čovek, malo po malo, navikava i na njih počinje da gleda kao na nešto prirodno ( = normalno). Tako, međutim, u duši ne ostaje ništa drugo do uznemirenost. Čovek čak ne može ni da razume šta mu je, jer mu je srce spolja zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseća koliko je tvrdovrat.[1]

– Kakav je, starče, odnos prostodušnosti i bestidnosti?

– Jedna je stvar prostodušnost a druga bestidnost. Prostodušnost u sebi ima i blagočešća i nečeg dečijeg. Bestidnost je bezobzirnost.

I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u prostodušnosti mnogo puta se, ukoliko čovek ne pazi, krije mnogo bestidnosti. Kaže neko: „Ja sam po karakteru neposredan“, ili, „ja sam jednostavan“, i onda govori bestidno, a da to i ne shvata. Međutim, drugo je prostodušnost a drugo je bestidnost.

– Starče, šta je duhovno sabiranje?

– Duhovno sabiranje je strah Božji, sa dobrom mišlju. Taj strah, njegovo prisustvo, donosi radost i toči med u srce – duhovni med! Vidiš, jedno malo detence, koje je stidljivo poštuje svog oca, stidi se, i od stida ne gleda svog oca. Ako nešto hoće da pita, pocrveni! Da ga staviš u ikonostas. Drugo dete razmišlja: „To je moj otac“, i bezobzirno istupa napred. A kad nešto želi, zahteva da mu se da, i udara nogama kao da preti.

U dobroj porodici deca žive slobodno. Postoji poštovanje, ali deca nisu pritešnjena, nema vojničke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i oni se raduju njima. „Ljubav ne poznaje sram“, kaže Avva Isaak.[2] Postoji strah, ali sa dobrim razmišljanjem. U ovakvoj ljubavi postoji čestvovanje i poštovanje, i ona pobeđuje strah. Neko je stisnut, okleva, ali se i plaši, jer ne postoji stvarna sabranost. Drugi je sabran, ali se ne plaši, jer stvarno ima duhovno sabranje. Kada je neko duhovno sabran, oseća radost. Detence, tako, voli svog oca i svoju majku, ali je i bezobrazno na neki način, jer se ne plaši da će ga istući. Uzima očev šešir, i ako je ovaj oficir, baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije bestidno. Treba da razlikujemo jedostavnost (= prostodušnost) od bestidnosti. A posle čuješ devojku koja sedi besposlena, kako govori majci: „Mama, donesi mi čašu vode! Da bude hladna! … E, nije hladna. Rekoh ti da mi doneseš hladnu“. Tako počinje, i posle govore: „Zašto da se žena plaši muža?“[3] U strahu je međutim i poštovanje, a u poštovanju ljubav. Žena treba da poštuje muža, a muž treba da voli ženu. Ali danas je sve uniženo ( = obezvređeno), i porodica se raspada, jer su Jevanđelje bacili pod noge. „Žena treba da sluša“, govori muž. Ali ako nemaš ljubavi, drugi te ne čuje, i ne možeš ni čašu vode da mu potražiš da ti donese. Kada neko poštuje drugog, samoga sebe poštuje, ali sebi ne polaže računa. U poštovanju drugoga može biti častoljublja, ali ako se čovek pazi, onda to izbegava.

Poštovanje starijih

– Starče, često sam ružno govorio sa starijima. Shvatam da sam grešio i to ispovedam.

– Kada to razumeš i ispovediš. malo po malo ćeš omrznuti sebe sa dobrom mišlju, smirićeš se, i tada će doći blagodat Božija, a ova ružna navika će nestati.

– Starče, više puta sam govorio bestidno, iskušavajući ljubav braće, ali se plašim bezobrazluka.

– Ne može tako, ti si još mlad! U jednoj porodici, odrasli su ti koji kušaju decu i sa njima se igraju, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da jedno dete iskušava svog oca ili majku. Ne ide da jedno dete iskušava dedu ili baku. Zamisli da neko dete, sa dobrim namerama, krene da davi oca za vrat? Ali kad odrastao začikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje kao dete i zajedno se raduju.

– Starče, kada svoje mišljenje kažem nekom starijem, a on mi kaže nešto za šta mi razum govori da nije ispravno, trebali da se sa njim saglasim?

– Ne, ne treba se saglasiti sa nečim što je zlo. Treba da kažeš ono što je ispravno, ali na dobar ( = ispravan, odgovarajući) način. „Možda to ipak ide ovako? Kažem to kao svoje mišljenje“. Ili da kažeš: „Imam ovakvo mišljenje“. Tako se, kao magnetom, privlači blagodat Božija. Ima i onih koji po navici, a ne iz namere, iznose svoje mišljenje na bezobziran način. Međutim, svakome, kakav god bio, treba poštovanje starijih. Ali i stariji, na neki način očekuje poštovanje. I ako i ima nekih grešaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te pitaju, kaži svoje mišljenje smireno i sa poštovanjem, ako u sebi i ne veruješ da je baš onako kako ti kažu, jer drugi može da zna nešto što ti ne znaš ili o čemu nisi razmišljao. Kada je neko mlad, tada, kada na primer, čuje raspravu o nekoj stvari, i misli da je ono što on o tome misli najispravnije. Ako vodi računa o sagovorniku, treba da kaže: „Izgubio sam misao“. A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaže: „Izmače mi jedna ružna (= pogrešna) misao“. Ako neko kaže i nešto što je tačno, ali pri tom nema odgovornosti ( za drugoga – prim. prev.) to što kaže je drskost.

– Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni život?

– Uglavnom na godine. Jer, vidiš, onaj ko je uznapredovao u duhovnom životu, poštuje onoga ko je po godinama stariji od njega.

– Starče, da li je prirodno da čovek više poštuje nekoga ko je mlađi ali je duhovno više napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?

– Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga poštovati makar zbog godina. Starijeg ćeš poštovati zbog godina, a mlađeg zbog duhovnosti. Kada postoji poštovanje, tada i mlađi poštuje starijeg i stariji mlađeg. U poštovanju je ljubav. Apostol Pavle kaže: „Podajte svakome što ste dužni: kome porezu – porezu, kome čast čast“ (up. Rim. 13, 7).

Beogradskiportal 

Нема коментара:

Постави коментар