Usamljenost, neprijatno i frustrirajuće osećanje otuđenosti: Najbolji lek je oslobađanje od zabluda kojima sebi zabranjujemo pravo na vrednost i bliskost
Za usamljenost neki psiholozi kažu da je moćan osećaj koji razara. Ono što brine je to što se nikada više nije pričalo o njoj kao u poslednjih nekoliko godina. Oni koji se bave istraživanjima tvrde da je sve to posledica brzog života, gomile informacija, saveta, kritika, kojima smo svaki dan bombardovani. A pojedini iz straha da se ne razlikuju od sredine u kojoj žive guše svoju posebnost, kriju emocije, postaju nesigurni, povlače se, beže od drugih, ali i od sebe.
Ipak, da bismo prihvatili usamljenost, moramo, pre svega, da je prepoznamo, a više o tome kako izgleda, nastaje i kako je pobediti, saznali smo od dr Danijele Živančević, specijaliste psihološkog savetovanja.
- Usamljenost je neprijatno osećanje, veoma slično frustraciji, zato što osoba i pre nego što oseti usamljenost, već zna da nije u mogućnosti da se poveže sa drugima. Ona će pokušavati na različite načine da potisne tu neprijatnost, tako što će, na primer, konzumirati alkohol, droge, prekomerno jesti, previše se angažovati na poslovnom planu... Sve ove akcije mogu privremeno da neutrališu osećanje usamljenosti, ali se problem tako ne rešava, već udvostručuje. Da bi se izbegao ovaj neprijatan osećaj, bitno je angažovati se u onim aktivnostima koje će pomoći da se uspostavi blizak odnos sa drugima.
Za usamljenost postoje različiti razlozi, ali kako se najčešće manifestuje?
- Usamljenost možemo podeliti na situacionu i strukturalnu. Prva je reakcija na trenutnu situaciju, kada nismo u mogućnosti da budemo sa osobama koje su nam važne. Kod strukturalne usamljenosti ne postoji emocionalna povezanost sa drugima i posledica je celokupne životne situacije, odnosno hronična je.
Biti sam i usamljen nije isto, u čemu je razlika?
- Osećanje usamljenosti je vrsta frustracije, i uvek je neprijatno, dok samoća može biti praćena prijatnošću ili ravnodušnošću. Takođe, za razliku od usamljenosti, samoća može da bude i željeno stanje, zato što pruža mogućnost da se angažujemo u onim stvarima koje ne možemo da obavljamo u prisustvu drugih. Čovek u samoći više je posvećen sebi i svojim mislima, ima potrebu da preispita svoje želje i ciljeve.
Zbog čega se javlja usamljenost?
- Kod situacione usamljenosti razlozi mogu da budu veoma konkretni i osoba ih može biti u potpunosti svesna. Primer toga može da bude odsustvo voljene osobe. Međutim, kod hronične usamljenosti situacija je nešto složenija, a uzroci mogu da budu različiti. Psihoterapijska praksa pokazala je da se često iza ovakvog osećalja kriju razne zablude tipa: “Nisam dovoljno dobra osoba da bih bio deo nekog društva”, “Ako pokušam da uspostavim kontakt, sigurno će me odbaciti”, “Ako je drugima stalo do mene, oni će mi sami prići”, “Slabost je pokazati drugima da želiš njihovo društvo” ... Dakle, u ovom slučaju, pre svega je potrebno da ove zablude dovedemo do svesnog nivoa i da preispitamo njihovu objektivnost. Nakon toga se preporučuje trening socijalnih i komunikacijskih veština koji bi osnažio osobu da krene u ispunjavanje svojih želja za drugima.
Koga najviše pogađa ovo neprijatno osećanje, da li postoje rizične grupe, ili najviše zavisi od karaktera ličnosti?
- Mislim da je situaciona usamljenost neprijatno osećanje koje ponekad svi osećamo. Međutim, za pojavu hroničnog osećanja usamljenosti potreban je određeni preduslov kod ličnosti koja se tako oseća. Najčešće su to osobe koje sebe ne mogu da dožive kao vredno ljudsko biće, pa to povezuju sa osećanjem neprihvaćenosti, odbačenosti i inferiornosti. One svoj problem još više komplikuju zato što ne postavljaju za cilj da se osećaju vrednim, već razvijaju fantaziju da samo slavni mogu biti prihvaćeni, a pošto ne mogu da budu slavni onda su osuđeni na usamljenost. Tako se prepuštaju patnji i ostaju pasivni.
Nova istraživanja pokazuju da je procenat usamljenih sve veći, koji su razlozi toj pojavi?
- Svaki čovek ima pravo na ljubav i bliskost, i mogućnost da se poveže sa drugima. To zavisi, pre svega, od sklopa ličnosti. Ipak, današnje društvo, preko medija, lakše može da širi zabludu da čovek mora da bude savršen i superioran kako bi stekao pravo na ljubav i bliskost. Možda, danas, iz tog razloga imamo veće poteškoće u povezivanju sa drugima, zato što više nego prethodne generacije verujemo u ovu zabludu.
Kako pobediti usamljenost?
- Ukoliko je usamljenost situaciona, neprijatnost je zdrava i funkcionalna, a psihoterapijske intervencije nisu potrebne. Kod hronične usamljenosti, potrebno je da preispitamo uverenja o svojoj vrednosti, kao i ona koja se tiču bliskosti sa drugima. Ovaj proces može da bude složen zbog raznih odbrambenih mehanizama koje koristimo, pa je poželjno potražiti pomoć stručnjaka koji bi kroz razgovor podstakao samoodgovornost i racionalno sagledavanje sebe, drugih i sveta.
Usamljenost zvuči kao dijagnoza. Kako pomoći nekome da prizna sebi i drugima taj osećaj?
- Onima koji pate od hronične usamljenosti dosta je teško da prepoznaju i definišu ovo osećanje. Oni to stanje najčešće definišu kao osećanje praznine i onda situacija postaje još složenija. Zato što kada problem definišemo kao prazninu, onda ne znamo šta nam tačno nedostaje, a ako je problem usamljenost, znamo da nam nedostaje povezanost sa drugima. Nekada je pojedincu veoma teško da sam dođe do ovih zaključaka, ali uz pomoć psihoterapeuta i savetnika ovaj proces može da bude veoma uspešan.
Poznato je da postoji “beg od usamljenosti”. Gde se to “beži”, može li se pobeći?
- Najbolji lek je oslobađanje od zabluda kojima sebi zabranjujemo pravo na vrednost i bliskost. Kada sebe “oslobodimo” ovih zabrana možemo očekivati bliske i kvalitetne odnose sa drugima. Takvi odnosi mogu da budu ostvareni u porodici i sa malim brojem prijatelja. Na kraju bih rekla i da naša vrednost ne može da raste, a ne može ni da opada. Svojim uspesima (socioekonomskim statusom, obrazovanjem, poslovnim statusom i funkcijom ...) podižemo životni kvalitet, a ne našu vrednost. Zato nemojte vrednost da uslovljavate i tražite tamo gde je nećete naći, već prihvatite vrednost koja proizlazi iz vas samih, kao jedinstvenih ljudskih bića. Čovek koji sebe doživljava kao važnog verovaće da može da bude važan i drugima, zato će i biti aktivan u ostvarivanju veza sa drugima.
USAMLJENOST JE ZARAZNA
Rezultati istraživanja američkih naučnika pokazali su da je usamljenost zarazna poput gripa. Naime, usamljene osobe tužne emocije prenose na osobe oko sebe, koje vremenom i same postaju usamljene, nesigurne, zatvorene i tužne.
Osim toga, ova studija, u kojoj je učestvovalo oko 10.000 ljudi, pokazala je i da usamljenost veoma loše utiče na mentalno i fizičko zdravlje, te tako skraćuje i životni vek. Zbog toga je veoma važno, kako navode naučnici, pomoći osobi da prepozna usamljenost i da se oslobodi “kočnica” pre nego što ostane potpuno sama.
USAMLJENIMA JE HLADNIJE
Da li ste znali da su usamljeni ljudi zimogrožljiviji? Istraživanje kanadskih stručnjaka pokazalo je da usamljenost može da utiče na osećaj hladnoće. Odnosno, da osobe koje se osećaju izolovano temperaturu u nekoj prostoriji doživljavaju nižom od onih koji su društveno aktivniji.
Inače, ova studija otkrila je i način na koji se može pomoći usamljenim osobama. Naime, podizanje temperature u prostoriji, preko zime, može da se iskoristiti za lečenje svih vrsta depresije. A kako tvrde naučnici, i topla supa, kafa i čaj, idealni su napici u sklopu ove terapije.
Za usamljenost neki psiholozi kažu da je moćan osećaj koji razara. Ono što brine je to što se nikada više nije pričalo o njoj kao u poslednjih nekoliko godina. Oni koji se bave istraživanjima tvrde da je sve to posledica brzog života, gomile informacija, saveta, kritika, kojima smo svaki dan bombardovani. A pojedini iz straha da se ne razlikuju od sredine u kojoj žive guše svoju posebnost, kriju emocije, postaju nesigurni, povlače se, beže od drugih, ali i od sebe.
Ipak, da bismo prihvatili usamljenost, moramo, pre svega, da je prepoznamo, a više o tome kako izgleda, nastaje i kako je pobediti, saznali smo od dr Danijele Živančević, specijaliste psihološkog savetovanja.
- Usamljenost je neprijatno osećanje, veoma slično frustraciji, zato što osoba i pre nego što oseti usamljenost, već zna da nije u mogućnosti da se poveže sa drugima. Ona će pokušavati na različite načine da potisne tu neprijatnost, tako što će, na primer, konzumirati alkohol, droge, prekomerno jesti, previše se angažovati na poslovnom planu... Sve ove akcije mogu privremeno da neutrališu osećanje usamljenosti, ali se problem tako ne rešava, već udvostručuje. Da bi se izbegao ovaj neprijatan osećaj, bitno je angažovati se u onim aktivnostima koje će pomoći da se uspostavi blizak odnos sa drugima.
Za usamljenost postoje različiti razlozi, ali kako se najčešće manifestuje?
- Usamljenost možemo podeliti na situacionu i strukturalnu. Prva je reakcija na trenutnu situaciju, kada nismo u mogućnosti da budemo sa osobama koje su nam važne. Kod strukturalne usamljenosti ne postoji emocionalna povezanost sa drugima i posledica je celokupne životne situacije, odnosno hronična je.
Biti sam i usamljen nije isto, u čemu je razlika?
- Osećanje usamljenosti je vrsta frustracije, i uvek je neprijatno, dok samoća može biti praćena prijatnošću ili ravnodušnošću. Takođe, za razliku od usamljenosti, samoća može da bude i željeno stanje, zato što pruža mogućnost da se angažujemo u onim stvarima koje ne možemo da obavljamo u prisustvu drugih. Čovek u samoći više je posvećen sebi i svojim mislima, ima potrebu da preispita svoje želje i ciljeve.
Zbog čega se javlja usamljenost?
- Kod situacione usamljenosti razlozi mogu da budu veoma konkretni i osoba ih može biti u potpunosti svesna. Primer toga može da bude odsustvo voljene osobe. Međutim, kod hronične usamljenosti situacija je nešto složenija, a uzroci mogu da budu različiti. Psihoterapijska praksa pokazala je da se često iza ovakvog osećalja kriju razne zablude tipa: “Nisam dovoljno dobra osoba da bih bio deo nekog društva”, “Ako pokušam da uspostavim kontakt, sigurno će me odbaciti”, “Ako je drugima stalo do mene, oni će mi sami prići”, “Slabost je pokazati drugima da želiš njihovo društvo” ... Dakle, u ovom slučaju, pre svega je potrebno da ove zablude dovedemo do svesnog nivoa i da preispitamo njihovu objektivnost. Nakon toga se preporučuje trening socijalnih i komunikacijskih veština koji bi osnažio osobu da krene u ispunjavanje svojih želja za drugima.
Koga najviše pogađa ovo neprijatno osećanje, da li postoje rizične grupe, ili najviše zavisi od karaktera ličnosti?
- Mislim da je situaciona usamljenost neprijatno osećanje koje ponekad svi osećamo. Međutim, za pojavu hroničnog osećanja usamljenosti potreban je određeni preduslov kod ličnosti koja se tako oseća. Najčešće su to osobe koje sebe ne mogu da dožive kao vredno ljudsko biće, pa to povezuju sa osećanjem neprihvaćenosti, odbačenosti i inferiornosti. One svoj problem još više komplikuju zato što ne postavljaju za cilj da se osećaju vrednim, već razvijaju fantaziju da samo slavni mogu biti prihvaćeni, a pošto ne mogu da budu slavni onda su osuđeni na usamljenost. Tako se prepuštaju patnji i ostaju pasivni.
Nova istraživanja pokazuju da je procenat usamljenih sve veći, koji su razlozi toj pojavi?
- Svaki čovek ima pravo na ljubav i bliskost, i mogućnost da se poveže sa drugima. To zavisi, pre svega, od sklopa ličnosti. Ipak, današnje društvo, preko medija, lakše može da širi zabludu da čovek mora da bude savršen i superioran kako bi stekao pravo na ljubav i bliskost. Možda, danas, iz tog razloga imamo veće poteškoće u povezivanju sa drugima, zato što više nego prethodne generacije verujemo u ovu zabludu.
Kako pobediti usamljenost?
- Ukoliko je usamljenost situaciona, neprijatnost je zdrava i funkcionalna, a psihoterapijske intervencije nisu potrebne. Kod hronične usamljenosti, potrebno je da preispitamo uverenja o svojoj vrednosti, kao i ona koja se tiču bliskosti sa drugima. Ovaj proces može da bude složen zbog raznih odbrambenih mehanizama koje koristimo, pa je poželjno potražiti pomoć stručnjaka koji bi kroz razgovor podstakao samoodgovornost i racionalno sagledavanje sebe, drugih i sveta.
Usamljenost zvuči kao dijagnoza. Kako pomoći nekome da prizna sebi i drugima taj osećaj?
- Onima koji pate od hronične usamljenosti dosta je teško da prepoznaju i definišu ovo osećanje. Oni to stanje najčešće definišu kao osećanje praznine i onda situacija postaje još složenija. Zato što kada problem definišemo kao prazninu, onda ne znamo šta nam tačno nedostaje, a ako je problem usamljenost, znamo da nam nedostaje povezanost sa drugima. Nekada je pojedincu veoma teško da sam dođe do ovih zaključaka, ali uz pomoć psihoterapeuta i savetnika ovaj proces može da bude veoma uspešan.
Poznato je da postoji “beg od usamljenosti”. Gde se to “beži”, može li se pobeći?
- Najbolji lek je oslobađanje od zabluda kojima sebi zabranjujemo pravo na vrednost i bliskost. Kada sebe “oslobodimo” ovih zabrana možemo očekivati bliske i kvalitetne odnose sa drugima. Takvi odnosi mogu da budu ostvareni u porodici i sa malim brojem prijatelja. Na kraju bih rekla i da naša vrednost ne može da raste, a ne može ni da opada. Svojim uspesima (socioekonomskim statusom, obrazovanjem, poslovnim statusom i funkcijom ...) podižemo životni kvalitet, a ne našu vrednost. Zato nemojte vrednost da uslovljavate i tražite tamo gde je nećete naći, već prihvatite vrednost koja proizlazi iz vas samih, kao jedinstvenih ljudskih bića. Čovek koji sebe doživljava kao važnog verovaće da može da bude važan i drugima, zato će i biti aktivan u ostvarivanju veza sa drugima.
USAMLJENOST JE ZARAZNA
Rezultati istraživanja američkih naučnika pokazali su da je usamljenost zarazna poput gripa. Naime, usamljene osobe tužne emocije prenose na osobe oko sebe, koje vremenom i same postaju usamljene, nesigurne, zatvorene i tužne.
Osim toga, ova studija, u kojoj je učestvovalo oko 10.000 ljudi, pokazala je i da usamljenost veoma loše utiče na mentalno i fizičko zdravlje, te tako skraćuje i životni vek. Zbog toga je veoma važno, kako navode naučnici, pomoći osobi da prepozna usamljenost i da se oslobodi “kočnica” pre nego što ostane potpuno sama.
USAMLJENIMA JE HLADNIJE
Da li ste znali da su usamljeni ljudi zimogrožljiviji? Istraživanje kanadskih stručnjaka pokazalo je da usamljenost može da utiče na osećaj hladnoće. Odnosno, da osobe koje se osećaju izolovano temperaturu u nekoj prostoriji doživljavaju nižom od onih koji su društveno aktivniji.
Inače, ova studija otkrila je i način na koji se može pomoći usamljenim osobama. Naime, podizanje temperature u prostoriji, preko zime, može da se iskoristiti za lečenje svih vrsta depresije. A kako tvrde naučnici, i topla supa, kafa i čaj, idealni su napici u sklopu ove terapije.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.