FIZIČKA KULTURA U ŽIVOTU HRIŠĆANINA

„Bavljenje fizičkom kulturom važno je isto koliko i bavljenje duhovnom kulturom. Bogu je ugodno da se duhovno i fizičko spoji u jednom čoveku – kao što je Božanstveno i ljudsko spojeno u Jednoj Ličnosti Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista. Na sjedinjenju jednog i drugog  gradi se ceo čovečiji život...“
    
Danas se ni malo slučajno, i to veoma često, u crkvenoj tematici postavlja pitanje odnosa prema fizičkoj kulturi i sportu. Zašto je baš danas, kao nikada do sada, to pitanje toliko aktuelno?
Danas na tu temu odgovara profesor za fizičko vaspitanje, Magistar za sport u oblasti lake atletike, zamenik predsednika Udruženja pravoslavnih roditelja, Nikolaj Sokolov.
Zašto se među pravoslavnim vernicima postavlja pitanje - da li je korisno ili je pak štetno baviti se fizičkom kulturom i sportom? Čini se da svi želimo da budemo zdravi i jaki i  da nismo bolesni. Ali, polemiku oko tih pitanja započinju neki protivnici zdravog načina života, koji smatraju, da fizička kultura i sport nisu nužni za spasenje duše čovekove, i da čak mogu biti predmet grehovnog ponašanja za pravoslavnog hrišćanina. Hajde da pokušamo da ovo pitanje razjasnimo...
«Kada čitamo delove Jevanđelja, gde vidimo kako je Hristos vaskrsao mrtvoga ili iscelio bolesnika, retko razmišljamo o tome šta  ljudsko telo znači za Samog Boga, koji ga s ljubalju sazda za večni život, a šta bi ono moglo da znači za nas?“ –  rekao je Mitropolit Antonije Surožski u svojoj besedi. I stvarno, naše telo je stvorio Bog, i zato je ono fizički tako savršeno, jer je u njega Gospod „uložio Svoju Ljubav“. Apostol Pavle je napisao: „Proslavljajte Gospoda i u telima vašim i u dušama vašim, jer su oni suština Božija“.  (Prva posl. Korinć. 6,20))
 

U suštini, zdravlje našeg tela, odnosno, odlični fizički rezultati - jesu neprocenjivi dar Božiji. Da li verujući sme da ne poštuje taj dar? Odgovor na ovo pitanje  nalazimo u pravoslavnom asketizmu, koji nas uči da život tela mora da bude usklađen sa životom duše, gde samo telesno zdravlje nije jedini cilj hrišćanina. Zato bi pravilnije bilo da sada pričamo  ne o tome, da li telo smeta spasenju, već o tome, kako telo upravo može da pomogne spasenju duše? O tome ćemo danas i razgovorati.
SVETI OCI O FISKULTURI
U svetootačkim knjigama postoje konkretne preporuke hrišćanima, koji žele da se bave fizičkom kulturom. Na primer, poznati učitelj hrišćanske Crkve Kliment Aleksandrijski u svom poznatom  delu „Pedagog“ piše: „Dečaci moraju da rade telesne vežbe. Nikakvog zla neće biti ako oni budu vežbali svoje telo za ono što je korisno, odnosno, za zdravlje, pod uslovom da ih  te vežbe ne udaljuju od onog što je korisno za njihovo telo“. Sveti Oci Crkve Hristove su negirali da sport udaljuje čoveka od Boga i da pustoši i ubija njegovu dušu, drugim rečima, da je sport ono što protivureči istinskim hrišćanskim vrednostima. 
Kakav je zdravstveni značaj  fiskulture u lečenju bolesnika, pokazao je sveti Teofan Zatvornik. Ljudima, koji se bave umnim radom, svetitelj je preporučvao da se bave gimnastikom. Na primer, svetitelj je savetovao da se pročita knjiga o „Sobnoj gimnastici“, gde se ukazuje na razne vežbe za ruke, noge, telo, vrat i glavu. U pismu svom duhovnom čedu on piše: „Zdravlje se mora čuvati. Zdravlje je - isto što i konjče. Ako ga preforsiraš – nemaš na čemu da jašeš“. Svetitelj je preporučivao da se svakoga dana bar jedan sat upražnjava šetnja na svežem vazduhu, da se spava i jede strogo po potrebi organizma, da se uzdržavamo od opijanja vinom, da se odreknemo sedećeg načina života, i, po mogućnosti da se bavimo intenzivnim fizičkim radom. Sve je to preko potrebno činiti, kako bismo postali „potpuno nedostupni za telesne nemoći“.
I sveti pravedni Aleksij (Mečev) svojim duhovnim čedima je savetovao da rade fizičke vežbe. Preporučivao im je „da se bave gimnastikom, da bi se tako borili sa besposličarenjem,  i da u sebi razvijaju volju. Neki savremeni mirjani“,  – pisao je svetitelj – „neće ni da čuju za fiskulturu. To je, verovatno, vezano za činjenicu da oni nerealno poimaju hrišćanski asketizam i u bukvalnom smislu reči nastoje da umrtve svoje telo“. Po rečima Pimena Velikog: „Mi (hrišćani) smo ubice strasti, a ne tela“.
Na žalost, stvarno biva tako, da to i sami hrišćani ne shvataju, tako da njihovo telo bude napadnuto raznim bolestima, koje se upravo pojavljuju zbog neodgovornog odnosa prema svom zdravlju. Kod takvih ljudi često se događa da više nemaju snage ni za duhovni život. Tu je još vrlo rasprostranjeni stereotip „patnje i prividnog smirenja“ hrišćanina, koji postaje svojevrstan argument da se zdravlje ne jača pomoću fizičkih vežbi, koje su, po njihovom mišljenju, nespojive sa Pravoslavljem.
 Pri svim ovim pozitivnim navodima, koji dolaze zbog bolesti duhovnog stanja čoveka, ipak se ne smemo složiti, da je tolerancija u odnosu na svoje zdravlje ono što je dobro. I ako govorimo o pravoslavnom prilazu ovom pitanju, protivnici telesnog održavanja zdravlja ne smeju da zaborave „socijalni“ aspekt fizičkog zdravlja. Jer, ako smo bolesni, mi ne možemo da pomažemo ne samo drugima, već često ni našim najbližima o kojima moramo da se staramo.  Dakle, moramo da budemo svesni, da samo ako mi imamo dobro zdravlje, da tek onda možemo da pomažemo bližnjima, da rađamo i vaspitavamo decu, da mnogo radimo i da se trudimo da  održavamo porodicu, da pomažemo svima oko nas, i, na kraju krajeva, da u starosti ne budemo teret za svoju rodbinu.
Čini mi se da su reči svetog Ingnjatija  (Brjančaninova) u izvesnom smislu odgovor na pitanje šta je cilj fiskulturnih vežbi: „ Dopušteno je moliti se i tražiti od Boga isceljenje pri čvrstoj nameri da vraćeno zdravlje i snagu upotrebimo za služenje Bogu, a nikako da budu u službi sujete i greha“. Drugim rečima, lečiti se pomoću fizičkih vežbi i održavati svoj organizam u dobroj sportskoj formi, pravoslavnim hrišćanima je potrebno, upravo da bi se u potpunosti mogli posvetiti Bogu i bližnjima. Kako god da okreneš, ali, pomoći drugima u životnim potrebama ili ekstremnim situacijama u punoj meri može samo onaj, u koga je  snažan  duh, a on sam, zdrav i jak.
Poznato je da se sveta prepodobnomučenica Jelisaveta bavila sportom, da je plivala, igrala tenis, i da je svojim bližnjima često čestitala crkvene praznike, želeći im, pored duševnog spasenja, i dobro zdravlje, koje im je neophodno, – kako je pisala – „da bi imali snage da se mole“. Konačno, njena fizička priprema joj je omogućavala da izdrži veoma teška poslušanja  od nastojateljice Marfo-Mariinske obitelji.
Sveti pravedni Jovan Kronštatski nastojao je da svakoga jutra ide u baštu, da bi se pre početka teškog i napornog dana prošetao i čitao svoje molitveno pravilo. 
Sveti Jovan Zlatousti je rekao da u nežnom i raslabljenom telu svest „nije u zdravom stanju, već je slaba i umrtvljena, a da bez toga nema ni svesti o dobrom zdravlju“.  U svetu se sve kvari od nerada. Tako, stajaća voda će da se ubuđa, a i gvožđe, koje se ne upotrebljava, a direktno je izloženo uticaju vazduha – će da zarđa. Tako je i sa čovekom.
ULOGA FISKULTURE U NAŠEM ŽIVOTU
„Fizički rad igra važnu ulogu u formiranju naše ličnosti i u očuvanju od greha, jer rad našu dušu uči da bude skoncentrisana, da ima cilj, da je aktivna i još mnogo čemu“, - pisao je sveštenik Georgije Rjabih.  Na žalost, danas ljudi, živeći u velikim gradovima, često nemaju  mogućnosti da rade neki fizički posao, tako da ubrzo taj psihički premor počinje da deluje na um i na emocionalnu sferu. U uslovima komfornog življenja telo prosto postaje degenerisano  ..., a, kao krajnji rezultat - strada duša, jer se raslabljeni organizam brzo zamara i često boluje, pa zbog toga čoveku postaje teško da se moli, da komunicira sa ljudima i da čini dobra dela.  Zato je životno važno da se telo nečim optereti, odnosno da stalno ima neki trening. Međutim, naravno,  ovde sport nije važan sam po sebi, jer, onima, koji fizičke napore čine radi ličnih  ciljeva, sport može biti i štetan. A ako sport omogućava da ljudima, sa hrišćanske tačke gledišta, donese neki novi kvalitetniji život, vežbe mogu doprineti spasenju duše. Ali, kada  je sport – samo parada, kada je čoveku cilj isključivo demonstracija lepote i snage svoga tela, žeđ za pobedom i popularnšću – e, tada sport odvaja čoveka od Istine“.
Pravoslavni lekar K.V. Zorin tvrdi, da „racionalne vežbe fiskulture i sport usađuju čvrstinu, cilj i snagu karaktera ličnosti, umeće da vladaš sobom u ekstremnim situacijama i da prebrodiš neizbežne životne teškoće, razvijaju snagu, elastičnost i izdržljivost. A besposličarenje i lenjost čine čoveka malaksalim, slabim. Zakržljalo, neutrenirano telo ili, na protiv, izmoždeno od neumerenog opterećenja, često oštećuje i psihu - slabi volju, stvara komleks niže vrednosti, snižava životni tonus, dovodi do depresije... Na taj način, hrišćanstvo smatra da je umereno fizičko vaspitanje važna metoda, koja pomaže očuvanju zdravlja, povećanju i očuvanju visoke radne sposobnosti, vitalnosti i stvaralačke aktivnosti. Slava Bogu, što ljudi razvijaju fizičke darove i talente,  koje je Tvorac ugradio u čovekovu prirodu“. 
 

Apostol Pavle je podsećao da telesno zdravlje nije dovoljno samo po sebi i nije samo sebi cilj.  Njegov zadatka je samo da čoveku obezbedi normalan život. Za to vreme, bez svake sumnje, mnogo je važnije duhovno zdravlje. „ Jer tjelesno obučavanje  malo  je  korisno, a pobožnost je korisna za svašto, imajući obećanje života sadašnjega i onoga koji ide“. (1 Tim. 4,8). Ali, ako obratimo pažnju - „malo korisno“ ne znači i „štetno“.
Po mišljenju Apostola, videći koliko sportisti ulažu napora da pobede na takmičenjima, hrišćani moraju da izvedu moralne zaključke i da se oduševljavaju podvižništvu u veri. Konačno, svi smo mi, poput sportista, pozvani da budemo, kao prvo, isto tako uporni - ali u borbi sa grhom, a kao drugo, veliki borci - ali u dostizanju duhovnih pobeda. „Ne znate li da oni što trče na trku, svi trče, a jedan dobije nagradu? T a k o   trčite da dobijete. Svaki pak koji se bori, od svega se uzdržava: oni, dakle,  da dobiju raspadljiv vijenac , a mi – neraspadljiv“. (1 Kor. 9, 24-25).
„OBEZGLAVLjENA PEDAGOGIJA“
Preveliko fizičko opterećenje, koje nam danas priređuje ovaj naš savremeni svet, zahteva od čoveka da ima ogromnu rezervu i čvrstinu životne i fizičke snage, da bi mogao da se odupre svim negativnim delovanjima.
Danas su čak i deca osnovne škole već u stanju stalnog stresa, pokazuje još neobjavljeni eksperiment, koji se bavi utvrđivanjem stabilnosti nervnog sistema deteta, koje još nije ojačalo, dakle, koje još nije formirano. Da li će i koliko izdržati organizam deteta, čiji  časovi u toku jednog dana, uz ozbiljno školsko opterećenje u nastavi, traju kao jedan radni dan odraslog čoveka? Plus razni kružoci i sekcije, uglavnom stručni, gde deca opet sede, crtaju, sviraju na muzičkim instrumentima, uče strane jezike itd. A uveče, kod kuće, treba da se uradi domaći zadatak, i ako ima vremena, obavezno tada gledaju televizor ili kompjuter – i tako je svaki dan. Pa, čak i ako se pri tome deca pravilno hrane i dovoljno spavaju, njihov organizam, ipak, tokom  uzrastanja, zbog nedovoljnog kretanja, slabi i iznuruje se. Rezultat toga je da su danas mnoga deca već u srednjoj školi prilično slaba, da imaju nepravilan položaj tela, kao i razne psihosomatske bolesti. Kretanje – to nije samo koristan dodatak za poboljšanje stanja zdravlja, već neophodan uslov za normalan rad organizma.
Broj časova, koji je predviđen u školskom programu za fizičku kulturu, potpuno je nedovoljan. Svi stručnjaci se slažu da je detetu u razvoju neophodno najmanje 8 časova fiskulture nedeljno, a optimalno oko 2 sata fizičke aktivnosti u toku dana. Međutim, na fizičke vežbe u okviru školskog rasporeda, otpada tek 1,5 sat, odnosno dva školsaka časa nedeljno. Daj, Bože, da se situacija u najskorije vreme promeni, i da se u školi dobije makar jedan čas fiskulturnih vežbi dnevno, pri čemu je potrebno da se ti časovi rasporede ravnomerno u toku nedelje, a ne da se dva ili tri časa održavaju u jednom danu. Ovde ja i ne govorim o kvalitetu časova, jer, u mnogim školama dešava se da nastavnik samo dođe i deci baci loptu, tako da u toku tih 45 minuta deca nešto igraju - da li je to ragbi ili košarka, no, nikako nije fizička kultura. Osim časova fiskulture bilo bi dobro da se uvede da deca pre časova urade nekoliko običnih  vežbi, kao i da se predvide manje pauze u toku časa, na 1-2 minuta, gde bi se uradile vežbe za rasterećenje očiju i smanjenje napregnutosti mišića. Ovako, pored redovnih časova fiskulture  potrebno je da samostalno dopunimo vreme fizičke aktivnosti bilo časovima u sportskim kružocima ili sekcijama, bilo šetnjom na svežem vazduhu. A ako u toku tog vremena roditelji makar i mali deo vremena provedu zajedno sa sinom ili ćerkom, to će biti korisno porodično druženje, a veliki doprinos u očuvanju zdravlja, ne samo deteta, već i roditelja.
U svoje vreme K.D. Ušinski je pisao: „Bilo koja hrišćanska pedagogija za nas je – stvar  nezamisliva, obezglavljena, nakazna, to je delatnost bez cilja i unapred bez rezultata“. Smatram da je u današnje vreme kod nas pedagogija u oblasti fiskulture upravo takva – „obezglavljena“ i jednostrana.
Zašto se sada velika pažnja obraća na ovo pitanje?
 Pa, upravo zato, što se u vreme, kada je fizički rad bio utkan u naše živote, čovek razvijao prirodno..., tako da tada ljudi nisu poznavali ni polovinu savremenih bolesti. Zato je potrebno da nastojimo da  dobro shvatimo, šta su to fizičke vežbe?  To je svakodnevna neophodnost, zahvaljujući kojoj učvršćujemo životni cilj i vodimo zdrav način života, gde nema mesta  za pasivnu životnu poziciju i hroničan umor. Fizička kultura treba da bude sredstvo, koje nam omogućava izvršenje životnih zadataka.   
PRAVOSLAVNA KULTURA I KULTURA ZDRAVLjA 
Nedavno je Njegova Svetost Patrijarh Kiril, na sastanku sa omladinom u Njižnjem Novgorodu, između ostalog, rekao: „Bavljenje fizičkom kulturom je izuzetno važno, koliko je važno   ovladavanje duhovnom kulturom. Bogu je ugodno da spoji duhovno i fizičko u jednu ljudsku  ličnost – kao što je Božanstveno i čovečije spojeno u jednu Bogočovečiju Ličnost Gospoda Isusa Hrista. Na tom sjedinjenju gradi se ceo čovečiji život... Ja veoma pozitivno ocenjujem fizičku kulturu i sport, a, evo i zašto? Fizička kultura je usmerena na razvoj, na usavršavanje naše prirode. To je upravo tako,  inače, ne bismo upotrebljavali reč „kultura“ u odnosu na sport“, – rekao je Poglavar Ruske Pravoslavne Crkve.
Ovo pitanje nije slučajno bilo dotaknuto upravo među omladinom. Jer, zbog dece i omladine, koji idu u školu, koji uče, časova fizičke kulture mora da bude neuporedivo više nego što je to jedan običan školski čas. To nije ni malo nevažan detalj za građenje celovite kulture čoveka.  Da li je dovoljno poznavati samo istoriju i književnost ili dobiti visoko obrazovanje, da bismo se nazvali kulturnim čovekom? Dalje, zar kultura uključuje samo ponašanje ili samo poznavanje kako da se koristimo nožem i viljuškom, kako da se pozdravljamo i ustupamo mesto u saobraćaju? Čini se, ipak, da je čoveku neophodna i kultura tela, i kultura ishrane, zatim, kultura pokreta, kultura ponašanja – što tek u celini čini kulturu zdravlja. A, da bi čovek bio zdrav kao već odrasla osoba, tu kulturu je potrebno poznavati još od najranijeg detinjstva, a još je bolje ako je već imaju budući roditelji, koji imaju nameru da rađaju zdravu i jaku decu.
Pa, da li je pravoslavnom verniku potrebna kultura tela? Na žalost, u pravoslavnoj svesti  ukorenjeno je jednostrano gledište na fizičku kulturu, kao na sferu razvoja samo pokreta tela, koji, eto, često podstiču sujetu i druge grehovne naklonosti.
Ivan Iljin u svom delu „Osnovi pravoslavne kulture“  postavlja jedno osetljivo pitanje: „Da li se pored velike duhovne krize, proces masovnog odlaska iz Pravoslane Crkve objašnjava i time, što hrišćanstvo još uvek nije promenilo negativan odnos kretanja ka svetu, i da još uvek ne uči da svetu treba odgovorno i radosno prići, da bi se i  u njemu tvorilo sve u Slavu Božiju“. Čini mi se da je  Njegova Svetost Patrijarh Kiril pred mladima u Njižnjem Novgorodu baš o tome besedio.

Pravoslavni čovek mora da bude primer svima, ne samo pokazujući svoju čestitost, poštenje, dobrotu i druge vrline, već da bude primer fizički uravnoteženog čoveka.  Hrišćanin nema pravo da zanemari kulturu očuvanja svoga tela i svoga zdravlja.  Još jednom želim da navedem poznate reči svetog Apostola Pavla, koji, govoreći o grehu prema svom telu, vrlo jasno ukazuje na to „da su tela vaša crkva Svetoga Duha, koji živi u vama...“ (1 Kor.6,20). A fizička kultura – jeste neizostavan uslov harmoničnog razvoja, kako ličnosti čovekove, tako i zdravog tela.
„SVE MI JE DOZVOLjENO, ALI MI NIJE SVE NA KORIST...“
U Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve rečeno je „...za održavanje zdravlja pojedinca i naroda, veoma su važne preventivne mere, dakle, veoma je važno stvaranje realnih uslova za vežbe fizičke kulture i sporta“. Želim da skrenem vašu pažnju da je ovde reč upravo o preventivi da ne dođe do bolesti, odnosno, o očuvanju zdravlja. Što se pak tiče profesionalnog sporta, gde preovladavaju velika fizička opterećenja, koja od preopterećenosti mogu da naruše kako  zdravlje, tako i psihu čoveka, a posebno mladog, i gde se, osim toga, zbog velike želje za pobedom, u duši sportiste rađaju veoma snažne i pogubne emocije, kao što je strast, mržnja prema suparniku, gordost, sujeta i srebroljublje... Da li su te vežbe usmerene na očuvanje zdravlja  i da li su spasonosne? Pomenimo takođe i korišćenje narkotika i doping sredstava sa svim razarajućim posledicama u odnosu na psihu čoveka.
Povodom toga, kojom vrstom sporta se možemo baviti, a kojom ne, jedinstvenog mišljenja nema. Međutim, praktično, uvek su kritikovane sportske discipline kao što je aerobik, fitnes, sportski ples, umetničko plivanje i slično, jer se u okviru ovih vežbi koriste seksualno-osećajni pokreti tela koji sablažnjavaju, kako samog sportistu, tako i ljude koji ga posmatraju.  Što se tiče fitnesa, ta moda nam je kulturološki došla sa Zapada. Kult lepog tela –  jeste čisto jezička pojava, a svojstvena još i u antičkoj kulturi. Danas je to cela industrija, koja sama stvara neki kult, neku svoju religiju, svoje bogove i ikone – a to su fotografije onih, koji imaju najbolje, najlepše telo, svoje atribute, svoje principe... Ovde je ceo život posvećen  jedino oblikovanju svog tela.  Ako je nečije bavljenje sportom čin da se od toga sačini kult, da se sve svede na nivo strasti, da se za to veže celom dušom, i da osim oblikovanja tela oko sebe ništa drugo ne vidi, to odista, ne može biti dušekorisno.  
Takođe, mi ne odobravamo vežbanje istočnih dvoboja, odnosno, takmičarskih duela, gde može da dođe do povrede tela i lica čoveka, kao nosioca Lika Božijeg. ,
Još jedan važan aspekt što se profesionalnog sporta tiče. Dakle, to je šou, povezan sa ogromnim novcem. U te arene dolaze fanatici, koji na tribinama, za vreme meča, padaju u masovnu ekstazu. Tako se mračna emocija mase složno izliva, gde se čuju pobesneli krici, koji razdiru dušu, zatim nepristojni zvižduci i bezobrazne psovke. To se čak naziva „kulturno provedeno vreme“. A šta se pri tome dešava u duši  sportiste-idola, kakve dušepogubne strasti obuzimaju celo njegovo biće, navijači čak i ne naslućuju. O tome je pisao još sveti Jovan Zlatoust, kada je  nekolicina njegovih slušalaca nakon besede sa njim otišla na trke, „ gde su svi zapali u takavu razbesnelu ekstazu, gde se ceo grad ispunio nepristojnom cikom i kricima, koji su izazivali  smeh, ali, i  više od toga - plač“.
KOJOM VRSTOM SPORTA DA SE BAVIMO?
Pred pravoslavnim pedagozima i roditeljima nesumnjivo će se ranije ili kasnije postaviti pitanje kako da organizuju slobodno vreme svoga deteta, a da je to korisno za zdravlje? Naravno, ovo pitanje treba da rešavaju  roditelji i pedagozi zajedno sa iskusnim sveštenicima. Značajan odgovor na ovo pitanje dao je iguman Jevmenije, koji je rekao da je potrebno  izabrati one vrste sporta, koje ne izazivaju osećaj agresije, gde je manje povreda, gde se neguje timsko jedinstvo.... Bavljenjem boksom mogu da se nanesu telesne povrede, a i da se razvije greh tuče; u bavljenju ragbijem – mnogo je buke i guranja; akrobatika – tu je povećana opasnost od pada i povreda. Najbolji su kolektivni sportovi, odnosno, timski,  kao što je odbojka, košarka, vaterpolo i drugi. Baveći se njima, mladić ili devojka osećaju odgovornost pred timom; ove vrste sporta razvijaju timsko razmišljanje, koordinaciju pokreta, opreznost i podvižništvo...Sportisti ovih disciplina su manje u zanosu, manje su agresivni od, na primer, hokejaša ili fudbalera. Osim timskih sportova želeo bih da preporučim discipline, gde sportisti prvenstvoeno vežbaju na svežem vazduhu. Tu je skijanje, biatlon, veslanje, konjičke trke, biciklizam i brzo hodanje. Ove sportiste od milja zovu „ciklici“, i oni su obično miroljubivi, smireni i odgovorni u svom ponašanju. 
Što se tiče obične fiskulture, za hrišćane je prihvatljiv ceo niz najjednostavnijih ali efikasnih vežbi, koje smo učili još u školi. Međutim, radeći fiskulturu, hrišćanin uvek mora da ima meru. Obične fiskulturne vežbe ne treba kod muškarca da pređu u strast kako bi dobio jake mišiće, a da kod žene staranje o svom telu –  ne postane cilj sam po sebi, dakle, samo da dobije izvajanu figuru kako bi okolinu plenila svojom telesnom lepotom.
ZAKLjUČAK
Svodeći rezultate o svemu navedenom, zaključujem: pravoslavni vernici mogu, i čak je i razumno da se bave fiskulturom i sportom u Slavu Božiju, odnosno, da postupaju onako, kako je rečeno u Svetom Pismu: “I tako, da li jedete, ili pijete, ili nešto drugo činite, sve činite u Slavu Božiju“. Pa, ako je naš cilj vaspitanje, odnosno, zdravlje sopstvene duše, između ostalog i kroz fizičko opterećenje, onda nam taj unutrašnji orjentir neće dati da skliznemo sa pravog puta“. 
I još jedna važna primedba - fizička snaga kao razvoj pokretačkog aparata – je jedno, ali postoji još i snaga duha, po kojoj  su se proslavljali i vitezovi i svetitelji. Veoma je mnogo primera, gde vidimo kako je neki čovek fizički veoma jak, ali duhom - slab, i kako takav čovek čak ni uličnom huliganu ne može da pruži dostojan otpor.  A dešavalo se da je čovek nemoćan i fizički veoma slab, ali da je toliko snažan duhom, da su pred njim odstupali pukovi vojske.
Međutim, ako se iz raznih razloga čovek ne bavi ni fiskulturom, ni sportom, a sveta Pravoslavna Vera odjednom od ruskih muškaraca-hrišćana zatraži požrtvovan fizički podvig radi zaštite Otadžbine, njenih pravoslavnih svetinja ili naših bližnjih – žena, dece, starih, - verovatno će, mnogi od njih, uz pomoć Božiju, znati da ponove čudesan primer svetih monaha Peresveta i Osljabe, kao i svetog pravednog borca Teodora Ušakova, koji su se u istoriji, iako se nisu bavili sportom, proslavili u vekove, tako što su svoju sjajnu fizičku snagu sjedinili sa nesalomljivom duhovnom molitvenom snagom i tako čudesno doprineli obnovi Svete Rusije.
Pažnja: Od decembra meseca se u Akademskom gradiću organizuju gimnastičke vežbe za  poboljšanje zdravlja dece sa nepravilnim držanjem tela i svih, koji žele da poboljšaju svoje zdravlje.
Trener - nastavnik, instruktor LFH – Sokolov Nikolaj Nikolaevič. Raspored vežbi i upis vrši se telefonom: 213-27-12 
 
Zamenik predsednika Udruženja pravoslavnih roditelja Nikolaj Sokolov.

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
   
Izvor: http://www.orthedu.ru/eparh/585-09.html
 

Izvor