СТРИБОГ

Цео један период у месецу гумнику (августу) обележен је разним црквеним празницима тј. свецима који носe епитете нашег Стрибога (Стеван Ветровити, Мирон Ветрогон, Михеј Тиховеј...). Да би обухватили све те празнике, који су вероватно наслеђени из времена пре примања хришћанства, Стрибога славимо више дана (2-8. гумника). Последњи дан ових светковина (8. гумник) је најважнији и славимо га као Стрибогов дан.

Према Несторовој хроници (11. век), кип бога Стрибога био је део кијевског пантеона. Његов кип је стајао уз кипове Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Симаргла и Мокоше, што значи да је био веома поштован у то време. Спомиње се и у чувеном епу „Слову о Игоровом походу“ из 1185. године: „Се ветри, Стрибожи внуци веют с моря стрелами“ што значи „Ето ветрови, Стрибогови унуци дувају с мора стрелама“. У староруским текстовима име Стрибога без изузетка се везује за Дајбога (често и Перуна), што пружа основ да се њихова поља деловања схвате као међусобно супротстављена или слична.

Мада је много тога заборављено о Стрибогу, из малог броја споменика сазнајемо да је он био бог ветра и ваздуха. Ово сазнајемо и из његовог имена. Први део имена „Стрибог“, реч „стри“, доводи се у везу са глаголом „струјати“ (у смислу струјања ваздуха). У нашем народу постоји израз „ветар стриже“ (за хладне зимске ветрове) што је такође повезано са Стрибогом. Словени су познавали разне врсте ветрова. Неке су сматрали добрим а неке лошим, у зависности од тога какве су временске прилике доносили. Поветарац се тако сматрао „добрим“, јер је дувао лети и освежавао људе, а њему насупрот стајали су кошава, олуја и бура. Веровало се да неки ветрови могу донети и болести. Такви ветрови били су: полежак, копиљак, нагазни, црвени, бели, модри и жути ветар. Сви ови ветрови специфични су по томе што се крећу по земљи.

По ветровима се могло и гатати. Смер из ког је дувао ветар откривао је нашим прецима ко ће извојевати победу у рату. Такође, да би открили на којој страни света треба да се обраћају боговима, Словени су пратили смер дима обредне ватре. Стрибогу и ветровима, некадa су се приносиле жртве, што показује обичај бацања делова одеће у ватру да би се стишао ветар.
Из корена „стри“ може се извести и реч „струја“ што нам такође говори о Стрибоговој природи. „Струја“ се доводи у везу са водом, па је могуће да је Стрибог био одговоран и за разне падавине. Управљајући ветровима и облацима, у касном летњем периоду доносио је прву кишу, а зими снег. Осим кишоносних облака и пријатног летњег ветра, Стрибог је доносио и олује, буре, вихоре и остале јаке и разорне ветрове који уништавају летину, руше куће, убијају домаће животиње и људе. Праћени одређеним ветровима из пољских пукотина излазе зла пољска и житна бића, и узимају облик вихора. У том облику, у ком се појављују и але, ова бића могу донети непогоду. Стрибог је вероватно управљао и алама, а људи су се борили тако што су бацали ножеве високо према вихору. Исто тако, у вис су бацани разни дарови док дува ветар, како би се Стрибог одобровољио и смирио своје „унуке“.

Свечаности у Стрибогову част организоване су и лети и зими ― лети да би призвали ветар који доноси кишу, а зими да бог ублажи хладне ветрове. Наш народ је веровао да ће онима који не поштују Стрибога ветар однети сено, сламу, кровове кућа и живину, а донети разне болести. Са Стрибогом је повезан зимски Крстовдан (постоји и јесењи), који је означавао дан када се укрштају ветрови. Да овај празник нема никакве везе са хришћанством показује и чињеницa да је Крстовдан падао на зимску краткодневницу, тј. почетак соларне године.

Данас се Стрибогов дан слави 8. августа, за шта постоје добри разлози. Хришћани тада славе Мирона Ветрогона, који је свој атрибут очигледно наследио од Стрибога. То је уједно и почетак периода у коме ветрови све јаче дувају.

Аутор текста УРС "Старославци"