ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА - СПОЈ АНЂЕОСКЕ И ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ

                      

 Поједини црквени хроничари оставили су записе о изгледу Мајке Божје и њеним душевним особинама. Уз њихову помоћ, из живота Богородице можемо сазнати којим се начелима руководила Пресвета Мајка Божја, како је изгледала и на који начин су јој текли дани после Вазнесења Господа, где је боравила и ко се о њој бринуо.

Према предању заснованом на речима свештеномученика Дионисија Аеропагита и светог Игњатија Богоносца, свети Амвросије Милански у спису “О девственицама” пише о Мајци Божјој следеће:

“Није она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногоречива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом.

Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине. У њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима – скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код ње израз душе, отеловљење чистоте.

Све дане своје она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајући у сну оно што је прочитано или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друштву других, најбоља стража за себе била је она сама. Други су чували само тело њено, а о свом карактеру бринула је она сама…“, пише свети Амвросије Милански.

На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је “била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег. Боја њеног лица била је као боја пшеничног зрна. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки…

У говору са другима чувала је уравнотежност, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила… Увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему њеном беше присутна огромна благодат”, бележио је историчар Никифор Калист.


Света Петка Ђунис