„Облаке сам заволео још као дете. Нисам знао због чега, нисам тада могао да испричам због чега ме плене. Али, могао сам да их гледам, без конца и краја. Они су ми се чинили живим бићима која и сама плове у блажену даљину и зову ме са собом: тамо је живот зрачан и светао, лак и радостан. Некакви жуђени снови су се будили у души, неке чудесне бајке су се зачињале у тим облацима. ...
О, вољени пријатељи мојих дечјих снова, кротки, нежни, озарени... Ништа нисмо тражили једно од другога, ништа нисмо обећавали један другоме; они су само пловили нада мном, а ја сам се њима наслађивао и заборављао своја детиња огорчења.
Одавно сам већ одрастао човек; али дете живи у мени као и раније,
радује се својим старим, а увек младим, пријатељима. А веле, наводно, да
на свету нема вечних веза... Чим ми се живот претвори у тешкоћу, чим ме
земне прилике учине немоћним – обраћам се облацима, улазим у њихов
видокруг и тешим се. ...
Облаци нам доносе самозаборав, одводе нас из свакодневних брига, мекшају и притуљују наш гнев, блаже све треморе душе, гасе њену похлепу, расејавају њене сутоне и благороде њену циљност – тако је бестрасан и слободан њихов ток, тако је кротка и простодушна њихова лака природа...“
Облаци нам доносе самозаборав, одводе нас из свакодневних брига, мекшају и притуљују наш гнев, блаже све треморе душе, гасе њену похлепу, расејавају њене сутоне и благороде њену циљност – тако је бестрасан и слободан њихов ток, тако је кротка и простодушна њихова лака природа...“
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.