Prođi kroz mrak

Večeras je umro neko meni drag. Ali ovo nije njegova poslednja noć. Umirao je i ranije. I uvek bi se budio iznova. Priznajem, manje živ, ali je disao i mrdao u taktovima koje diktira njegov pakao. 

Prvi put je umro kada je imao 5 godina. Kada je otac udario majku. Dugo je sedeo u sopstvenom mraku ne mogavši da mrdne zube iz usana. Umro je deo njega. Kažu, ugušio ga bes. 

Kasnije je umro zbog tablice množenja. Nije mogao da nauči. Otac mu je stajao nad glavom i pretio rukom. Svedoci kažu za smrt je kriv strah.

Treći put je umro ne znajući da preživi jedinicu iz geografije koju je prećutao kod kuće. Kažu, ubila ga laž.

A onda i niz drugih malih umiranja, zbog nerazumevanja, dobijanja, ostavljanja, gubljenja, traženja, padova, preskakanja..

Prošli put je umro jer je izgubio sebe. U trenu je, uz gorak ukus na korenu jezika, pomislio da ni sam ne zna ko je. Teška misao. Pogotovo ako dođe iznenada. Postao je ništa. A mislio je da će biti sve. Priča se, ubila ga lenjost.

Večeras je umro jer je prestao da piše. Video sam, zagrcnuo se nagomilanim rečima. Kažem- ubilo ga ćutanje.

Nisu sve smrti kad prestaneš da dišeš.
Marina Stojanov

Izvor Biljanini talasi