Свети апостол
и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у
Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању
цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к
мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и
рече му: "Хајде за мном!"
Чувши ове речи не само телесним ушима
него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У
радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ
благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи
његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и
сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од
књижевника и фарисеја. Видевши да се Господ не гнуша цариника и
грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху
ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и
пије? - А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави
лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на
покајање.
Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за
Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро
затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола. Заједно
са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по
Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова
безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа
чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к
изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства
Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве,
васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и
Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог
вазнесења на небо.
После силаска Светога Духа на апостоле, свети
Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима
проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време
када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради
обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из
Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави
писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и
остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети
Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по
Вазнесењу Христовом.
Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол
Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он
пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с
краја - накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања
светог Еванђеља. Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу
људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван
Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за
епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе
на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно
Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику
прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му
тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве
коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом
силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети
изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго
воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од
људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог
плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.
Примивши
жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што
му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који
обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега
дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те
посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? - Апостол запрети дусима
нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за
њим.
Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и
ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено:
пободе у земљу жезал дат му од Господа, - и тог часа, на очиглед свију,
жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се
на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви
који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху
слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј,
стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом
језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у
чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву
жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви
крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни
лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и
красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека - Христа.
Дознавши
шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина.
Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав
народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби.
Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде
неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када
свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири
човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог
часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто
не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не
могосмо видети и ухватити. - To још више разјари кнеза Фулвијана и он
посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу
Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али,
и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму,
небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати
на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и
испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са
свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад
се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада
поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене
очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му
прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер
га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили
већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме
дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше
одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол,
провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза,
говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о
мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов
да све претрпим за Бога мог.
Тада кнез нареди војницима да светог
Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге
чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по
мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и
сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ
разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео,
огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се
појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде
од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још
више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог
проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички
оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј
враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.
Затим кнез нареди да се
донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго
залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових,
поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да
се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим
апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју,
обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у
њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на
златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који
стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у
облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и
опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га
избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и
обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња
светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у
руке Господу. Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи
чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене
одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он
још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук,
у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно
залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај
који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води
непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему,
оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у
огњу.
Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope,
свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на
морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти
које су изнесене на копно".
Када свану, епископ праћен мноштвом
верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог
апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то,
оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у
Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини
Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота
у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима
светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које
учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи
кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери,
крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му
наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан
већ Матеј".
Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез
се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју
кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се
молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране
епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се
презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да
прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство,
Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши
многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог
богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим
евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо
наследници вечног Царства Божијег. Амин.
СПЦ.РС
Песма из Пролога
Апостолу своме, Матеју светоме,
Сам се Господ јави у земљи црначкој,
То утеха беше борцу мученоме,
И велика сила души му јуначкој.
Још му Господ даде штап из руке своје,
Пред маленом црквом да га он посади
Докле озелени с цветом разне боје
И плод сладак роди, да се свако слади.
Из корена доле извор ће потећи,
Извор воде хладне, жедном ће да прија,
А ко се умије хвалу ће изрећи,
Лице ће му сјајем чудним да засија.
Апостол учини како Господ рече,
И пониче дрво, украси се цветом,
И жива му вода из жила потече,
Испуни се црква многобројним светом:
Ко болестан беше исцељење прими,
А ко здрав бејаше постаде здравији,
Црнац црно лице прекрасним учини,
Дивљи народ поста – виноград Божији.
О чудесно дрво, да ли га је нама!
Имамо га, браћо, сви га ми имамо,
То је Христос Господ, Господ над војскама,
Он – Дрво Живота – Њим се спасавамо.
