Napolju rominja susnežica, kroz moj prozor vidi se sivi akvarel neba, i dan je na prvi pogled, kao stvoren za „selected poems“ ili bar za laku melanholiju, ali na radiju upravo puštaju Olivera Dragojevića, ono „svojim vitrom moja jedra punila...“, i gle, na moru sam, u nekoj mojoj slici, sa čašom vina, i zamišljenim genijalnim, idealnim, neponoviljivim muškarcem koji ima hrapav glas, nosi mornarsku majicu i ume da, kad za to dođe trenutak, glasno kaže „ti si moja, jedina“. Eto, šta jedna dobra pesma može da učini.
A onda mi pada na pamet, kako su žene često nepravedne, kako su naša maštanja uz muziku, film, knjigu ili sliku koja nas inspiriše, nekako uvek na uštrb pravog muškarca koji je tu, pored nas, stvaran i nesavršen, isto koliko i mi same.
Kada bismo umele da ponekad napravimo more u svojim stvarnim životima, među svojim mrvicama na tepihu, među kuhinjskim krpama i rasparenim čarapama, kada bismo se setile da svojim stvarnim muškarcima pustimo Olivera, ili Masima, ili nekog trećeg, i da ih iznenadimo čašom vina, ili ohlađenom rakijicom koju ćemo zajedno popiti, i nekom sitnicom za mušku negu, kada bismo umele da im kažemo, da plažu možemo da imamo i na trosedu kupljenom pre dvadeset godina, kada bismo, ponekad, malo, izmišljale trenutke, možda bismo dobile sve te fenomenalne rečenice iz Oliverovih pesama. Kada bismo mu, eto tako, zbog lepote koju izaziva pomisao da naš vetar pokreće njegova jedra, iz čista mira napravile jedno popodnevno letovanje u zimskom danu, ubeđena sam bi svaka zima mogla da postane proleće.
Mirjana Bobić Mojsilović
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.