DANAS JE CRKVENA NOVA GODINA: Molitve Bogu da nas izbavi iz svih nevolja

 

Prvi Vaseljenski Sabor opredelio je, da se godina crkvena počinje prvoga septembra.

Mesec septembar je bio kod Jevreja početak nove građanske godine (2 Mojs. 23, 16), mesec zbiranja plodova i prinošenja žrtvi blagodarnosti Bogu U vreme ovoga praznovanja Gospod Isus je ušao u sinagogu u Nazaretu, otvorio knjigu proroka Isaije i pročitao reči: „Duh je Gospodnji na meni; za to me pomaza da javim evanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene srcem; da propovedam zarobljenima otpuštenje i slepima prozrenje; da ošustim potlačene; da oglasim godinu milosti Gospodnje“ (Lk. 4, 18-19; Is. 61, 1-2).

Još je ovaj mesec septembar znamenit u istoriji hrišćanstva što u njemu car Konstantin Veliki održa pobedu nad Maksencijem, neprijateljem vere Hristove, a toj pobedi sledovaše sloboda hrišćanske veroispovesti u celoj rimskoj carevini. Dugo vremena je i građanska godina u hrišćanskom svetu računata kao i crkvena od prvog septembra; pa se je ona prenela na prvi januar najpre u zapadnoj Evropi, a potom i u Rusiji u vreme Petra Velikog, i u ostale pravoslavne zemlje.

Prepodobni Simeon Stolpnik  






U zemlji Kapadokiji, u selu Sisanu, živeli su blagočestivi supružnici, Susotion i Marta, roditelji Svetog Simeona, koji je bio vaspitan u hrišćanskom duhu. Još kao dete, odlazio je u crkvu, a nakon službe odlazio bi on na neko usamljeno mesto i svoje slobodno vreme provodio je u molitvi.

Napustio je roditeljski dom veoma rano otišavši u manastir, gde se svima pokoravao i služio, živeći strogo, uzimajući hranu samo jednom sedmično. Slava svetog podvižnika raznese se svuda i počeše dolaziti mnogi, čak izdaleka, donoseći svoje bolesnike radi isceljenja, isteravanja demona… I niko ko je došao k njemu, nije se vratio prazan, nego je svako dobio ono što je i tražio: neko isceljenje, neko utehu, neko korisnu pouku.

Svi su se radosni vraćali svojim kućama, slaveći Boga Sveti Simeon Stolpnik, kada bi iscelio nekoga, uvek je govorio: „Proslavljaj Boga koji te iscelio i nikako se ne usuđuj reći da te Simeon isceli, da te što gore ne snađe“.

Vremenom, sve to blaženom Simeonu postade teško, te on nađe načina da se izbavi od toga i sazida sebi stub na kome poče živeti u postu i molitvi. I bi prvi Stolpnik. Taj prvi stub bio je visok 6 lakata, a vremenom mu ljudi počeše dizati jedan po jedan stub (od 12 lakata, 22 lakta, 36…), kojima se on kao lestvicama penjao ka nebeskom svetu, trpeći mnogo na njima od kiše.

Provede mnogo godina u svom podvigu, odlikovavši se i darom prorošstva. Činio je mnoga čudesa i isceljenja za svoga života, te tako bi i posle njegovog upokojenja. Kada česne mošti Svetoga Simeona behu položene na pripremljenu nosiljku, patrijarh želeći da uzme na blagoslov nekoliko dlaka iz svete njegove brade, pruži ruku, a ona mu se osuši. Tek nakon usrdnih molitvi, ruka patrijarhova postade zdrava.

Primivši svetiteljevo telo, meštani Antiohije ga odnesoše u veliku crkvu i dogodi se mnogo čudesa i isceljenja na grobu njegovom. Na mestu gde je bio njegov stub podignuta je prekrasna krstolika crkva i veliki manastir, te se tako ispuni obećanje njegovo, da on nikada neće napustiti svoje mesto, i tako i bi, jer tu, na tom mestu mnogi se izlečiše i mnoga čuda se dogodiše.

Iznad stuba se javljala velika i sjajna zvezda, koja je obasjavala ceo kraj. To sveto mesto bilo je nepristupačno za žene i strogo se pazilo da ženska noga ne kroči ni na prag. Jednom se jedna žena usudila, preobučena u muško, dotaći se praga crkvenog, ali istog trenutka pala je mrtva. Od tada ni jedno žensko nije prilazilo ni blizu ograde.

Tropar (glas 1):

Terpjenija stolp bil jesi, revnovavij praocem prepodobne Jovu vo strasteh, Josifu vo iskušenijih, i besplotnih žiteljstvu sij v tjelesi, Simeone oče naš, moli Hrista Boga spastisja dušam našim.

 
Sveti Isus Navin

Vođ naroda Jevrejskog posle smrti Mojsejeve. Jedini on i Halev ušli su u Zemlju Obećanu od nekoliko stotina hiljada Jevreja, koji izađoše iz Misira. (Čitaj o njegovoj vernosti Bogu, njegovim delima i čudesima u Knjizi Isusa Navina.) Požive 110 godina i skonča oko 1440. god. pre Hristova Rođenja.

Simeon Stolpnik, prvi od stolpnika,

Ozaren starac sjajem besmrtnika,

Za stolp privezan, dragovoljna žrtva,

Nebo ga živa zemlja gleda mrtva.

Post i molitva i svenoćno bdenje –

Tim putem teškim tražaše spasenje.

Majka mu dođe jednoga uranka:

– Siđi mi, sine, da te vidi majka!

Reče mu tako. A Simeon šuti.

Ponavlja majka molbu mnogo puti …

Najzad Simeon majci odgovara:

– Ja sam u službi Nebeskoga Cara;

Život je ovaj borba i priprema,

Za pust razgovor tu vremena nema,

No idi, majko, biraj stazu čistu,

Brini za dušu, i živi po Hristu;

U onom svetu, posle ove vojne,

Ako nas Hristos nađe za dostojne,

Tamo ćeš, majko, videt svoga sina,

I sin se sladit lica materina.

RASUĐIVANJE

U ovome svetu mi treba da iskoristimo sve što je potrebno na izgrađivanje duše naše, jer kad nas smrt rastavi od ovoga sveta, mi ništa ne nosimo u drugi svet osim duše svoje onakve kakvu smo je ovde izgradili. Sv. Simeon Stolpnik kao osamnaestogodišnji mladić u brizi za spasenje duše svoje pade jednog dana ničice na zemlju i uzdiže molitvu Bogu, da mu Bog pokaže put ka spasenju.
I tako dugo ležeći na molitvi imade ovako viđenje: kao on kopa rov za temelj nečega, pa zamoren od kopanja stade da odahne. U tom dođe mu glas: „kopaj dublje!“ Tada on poče sa velikim trudom kopati još dublje; pa opet zamoren stade da odahne. Ali opet ču glas: „kopaj dublje!“ I on opet poče kopati sa još većim trudom i naporom. U tom dođe mu glas: „prestani, dovoljno je; sada što želiš zidati zidaj; bez truda ništa ne ćeš uspeti.“ Oni koji se malo trude i na čulnoj plićini zidaju život duše svoje, zidaju na pesku građevinu, koja se ne može održati u ovom prolaznom svetu a još manje u onom neprolaznom.

SOZERCANJE

Da sozercavam bezakonje Davidovo (II Sam. 11), i to:
1. kako David izvrši preljubu sa Vitsavejom ženom Urijevom, kada Urije beše u ratu;
2. kako udesi David pogibiju Urijevu;
3. kako se Bog razgnevi na Davida.

BESEDA

o Slovu – Sinu Božjem
U početku bješe Slovo (Jov. 1, 1).

Slovo, ili Reč slovesna, smislena, beše u početku. Ovo se odnosi na božansku prirodu Gospoda našeg Isusa Hrista. U početku – da li se time misli, braćo na neki početak Slova Božjeg? Ili na neki vremeni datum rođenja Sina Božjeg od Boga Oca? Nikako. Jer rođenje Sina Božjeg ne može imati ni datuma ni početka, pošto je vreme uslov samo onoga sveta prolaznoga, i pošto ono ne dodiruje večnoga Boga niti uslovljava sobom ma šta u Bogu.

Može li se odvojiti sijanje od sunca, a da sunce ostane suncem? Može li se um odvojiti od čoveka, i da čovek ostane čovekom? Može li se odvojiti slast od meda, i da med ostane medom? Ne može. Još manje se može zamisliti Bog odvojen od Slova Svoga, od Reči slovesne, od Smisla Svoga, od Mudrosti Svoje – Otac večni odvojen od Sina Svoga savečnoga.

Nije, braćo, ovde reč o počinjanju Sina Božjeg od Boga Oca, nego je ovde reč o početku početka istorije stvaranja sveta i spasenja ljudskog. Taj početak je u Slovu Božjem, u Sinu Božjem. On je počeo i stvaranje sveta i spasenje sveta. Ko god hoće da govori bilo o stvaranju vidljivog i nevidljivog sveta bilo o spasenju roda ljudskog, taj mora početi sa Početkom. A taj Početak je Slovo Božje, Mudrost Božja, Sin Božji.

Kao kad bi neko pričao neki događaj sa jednom lađom na jezeru, pa počeo ovako: u početku beše jezero, pa se naveze nanj jedna bela lađa… Niko od razumnih ljudi neće shvatiti reči „u početku beše jezero,“ kao da je jezero postalo istog tog dana kad se dogodio događaj sa lađom. Tako niko od razumnih ne treba da shvati reči Jevanđelista u početku bješe Slovo kao da je na početku događaja stvaranja sveta proizašlo Slovo Božje iz Boga. Kao što je jezero postojalo hiljade godina pre događaja s lađom na njemu, tako je Slovo Božje postojalo čitavu večnost pre početka stvaranja.
O Sine Božji, savečni Ocu i Duhu, prosveti nas i spasi nas. Tebi slava i hvala vavek.

Beograd. in