петак, 30. септембар 2016.

Dve pesme kneza Mihaila

Pored romanse “Što se bore misli moje”, Mihailo Obrenović napisao još dve pesme. Narodnu bajku “Čardak ni na nebu, ni na zemlji”, Vuk Karadžić zapisao onako kako je knez Mihailo slušao u detinjstvu od svojih dadilja

UGLAVNOM je nepoznato da je osim popularne komponovane pesme “Što se bore misli moje”, knez Mihailo autor i drugih poetskih sastava, koji su prethodili kultnoj romansi i neki čak štampani. Reč je o dve knez Mihailove pesme: “Svetski putnik” i “Molitva kneza srbskog Mihaila na bregu morskom”, objavljene 1844. godine u “Srpskom narodnom listu”.
Posle svrgavanja s vlasti, 1842. godine, knez Mihailo (1823-1868) živeo je u emigraciji, pretežno u Beču. U to vreme, kao što pokazuju i navedene pesme (verovatno je bilo i drugih njegovih nesačuvanih poetskih pokušaja), ispoljio je afinitet prema književnosti i književnicima, takođe i prema muzici. U Beču je tada živeo i knez Miloš, takođe emigrant, koji je održavao prijateljske odnose s Vukom Karadžićem. Po Miloševoj želji, Vuk je bio Mihailov savetnik i duhovni vaspitač (o čemu svedoči i njihova prepiska). U tom svojstvu su njih dvojica zajedno putovali u Berlin i boravili na obali Severnog mora. Na tom putovanju ispevane su (ili zapisane) i dve navedene kneževe pesme, što potvrđuju sačuvani prepisi kneževog rukopisa ovih pesama. Ispod naslova pesme “Svetski putnik” sa strane je stavljeno: “U Drezdi (Drezdenu) 10. Julija 1844.”, a upravo naslov druge pesme upućuje da je ispevana na obali Severnog mora (“na bregu morskom”).

Prepis kneževog rukopisa ovih pesama našli smo u rukopisnoj ostavštini Đure Daničića, koja se čuva u Arhivu Jugoslovenske akademije nauka u Zagrebu (Arhiv Jugosl. Akad. sign. 15 7 B). Te prepise, uz kratko pismo Daničiću, poslao je Konstantin (Kosta) Branković, rektor Velike škole i cenzor, na Daničićevo traženje 1862. godine. Daničić je u to vreme bio i učitelj srpskog jezika kneginje Julije Obrenović.
Knežev afinitet za književnost potvrđuje i Vukovo svedočanstvo da je upravo u Berlinu od kneza Mihaila zapisao maštovitu narodnu bajku “Čardak ni na nebu ni na zemlji”, onako “kao što je on slušao u detinjstvu od svojih dadilja”. Doduše, Vuk je knežev tekst, kao i tekstove drugih kazivača, ne samo opismenio, nego i literarno preradio, sažeo i oplemenio ekspresivnim narodnim jezikom.
Molitva  
 
“Na čast carem krune i svetila Bogatirom korablje i more,
Meni moja Srbija je mila,
Za nju ginem i njene oltare. SILEN! K svetom prenesi
me kraju
Da t’ u rodu ime Tvoje slavim, Neću prestol, neću zemlje vladu, Srbstvo milo i Srbiju tražim.”

 
(Poslednje dve strofe iz pesme “Molitva knjaza srpskog Mihaila na bregu morskom”)

Kneževe pesme nastale su u vreme kad i Branko peva u Beču. Međutim, kneževi pokušaji pripadaju, više po duhu nego po jeziku - uglavnom narodnom, predbrankovskoj eposi klasicističko - sentimentalističke poezije, koju predstavljaju J. Subotić, V. Živković, N. Borojević i dr. Čini se da su knezu Mihailu kao ugled poslužile onovremene nacionalno-rodoljubive budnice (Subotićeve pesme) “Srbin”, “Srpkinja” i slični sastavi drugih autora.
Pesma “Svetski putnik” ima deset katrenskih strofa (40 stihova) i ispevana je u rimovanim sedmercima. Pesma je dijaloška: jedna strofa sadrži pitanja autoru, a druga odgovore, kao što pokazuju početne dve:

Stan’ putniče tko si ti,
Imaš koga od roda,
Je li živa jošt mati,
tako dičnog poroda?

Srbskog ja sam porekla,
Narod ceo moj je rod,
majka mi je umrla,
No živ mi je jošte Bog...”
U narednim strofama pesnik se žali na svoju prognaničku sudbinu, vajkajući se da će mu grob biti u tuđini, jer je ostao bez svog zavičaja i u završnim stihovima pesme kaže:
Nisam zemlje gospodar,
Jedno srce ja imam,
Od sirote to je dar”

Pesma “Molitva kneza srbskog”... ispevana je u klasičnom desetercu. Ukupno ima 44 stiha, odnosno, jedanaest katrenskih strofa. Manje je tečna od prethodne i više je natrunjena slovenizmima. I ona sadrži autobiografske elemente kao i prethodna. I u njoj se srbuje, poziva na pravdu: “Pravdu, Bože, jerbo stradam za nju...” Ima i nepravilnih rima; završne strofe pomalo polemički iskazuju i navodno odricanje od vlasti i naglašenije apostrofiraju rodoljubive emocije. Obe pesme su neke vrste elegije, a i lamenti (“Ja sad sedim i plačem na moru”) i veoma su politizirane i polemičke, a u drugoj se prečesto traži božja pomoć.
 
Što se bore misli moje  
 
 
Što se bore misli moje,
Iskustvo mi ćutat’ veli,
Bež’te sada vi oboje,
Nek’ mi srce govori.
Prvi pogled oka tvoga,
Sjajnom suncu podoban,
Plenio je srce moje,
Učinio robom ga.
Da te ljubim, ah, jedina,
Celom svetu kazaću,
Samo od tebe, ah, premila,
Ovu tajnu sakriću.

Važno je konstatovati da je knez Mihailo neuporedivo više doprineo srpskoj književnosti i kulturi kao izdašan mecena ljudima od pera nego svojim skromnim poetskim pokušajima. Bio je mecena Vuku, Branku Daničiću, Svetozaru Miletiću, Iliji Vujiću, kompozitorima Alojzu Kalauzu (iz Beča) i Korneliju Stankoviću. Po Vukovom nagovoru pomagao je i slovačke slaviste: P. J. Šafarika i Ljudevita Štura, a i pesnika Đorđa Markovića Kodera, koji je kao poliglota bio prevodilac knezu Milošu, a mladog Mihaila je 1838. učio mačevanju.

U literaturi je dosta pažnje posvećeno pesmi “Što se bore misli moje”, čini se više zbog pitke Stankovićeve melodije nego zbog teksta pesme. U mogućnosti smo da saopštimo i nepoznate podatke o njenom stavljanju u note zahvaljujući proučavanju srpske književne periodike u 19. i 20. veku. Iz novosadske “Sedmice” (1855) u rubrici “Književne vesti” doznajemo sledeću novost “Poznati komponista g. Alojzije Kalauz, koji je dosad više srbskih arija u glazbu stavio, izdao je pesmu srbsku: ’Što se bore misli moje’ u varijacijama za klavir”.
U istom listu (1857) piše: “Ovih dana izašle su u Beču kod Gustava Albrehta dve kompozicije 




našega komponiste g. Kornelija Stankovića i to: ’Što se bore misli moje’ za fortepijano u varijacijama - posvećana Pravoslavnoj opštini pančevačkoj: ’Sremsko kolo’ i narodna pesma ’Čija li je taraba?’ za fortepijano”. Kao što vidimo, bilo je više stavljanja u note ove pesme, i to pre od bečkog kompozitora Kalauza, a zatim od K. Stankovića.Dragocene su vesti objavljene i u “Prosvetnom glasniku” (1942). U članku Koste P. Manojlovića piše:
Knez Mihailo je dao Korn. Stankoviću 1.200 groša za putovanje po Srbiji, za beleženje melodija naših narodnih pesama”. Navodi se da je istu sumu ranije dao i Alojzu Kalauzu, koji je u Beogradu izdao dve sveske svoje zbirke naših narodnih pesama 1854-1855, dok su mu druge dve sveske ostale u rukopisu kod Društva srpske slovesnosti. Uz navod da je K. S. komponovao pesmu “Što se bore misli moje”, sa varijacijama, kaže: “... koju mu je pevao knez Mihailo u dva maha u Beču, u kući trgovca Mojsilovića, i koju je posvetio pančevačkoj opštini.” Navodi se i da je K. S. “komponovao srpsku Marseljezu iz 1848, Sterijinu pesmu ’Ustaj, ustaj Srbine’, za klavir i posvetio je knezu Mihailu. Pesme: ’Tavna noći’ i ’Sećaš li se onog sata’ posvetio je kneginji Juliji Obrenović Hunjadi”.

Izvor Novosti.rs
 

Нема коментара:

Постави коментар