S bližnjima se treba ophoditi sa blagošću, ne ožalošćujući ih, čak, ni svojim izgledom. Kada se čoveka gnušamo ili ga žalostimo, tada kao da se na naše srce navaljuje neki kamen.
Duh uznemirenog ili uninijem obuzetog čoveka treba da se trudimo da obodrimo rečju ljubavi.
Žednima daj da piju, gladnima da jedu!...
Brata koji greši, pokrij, kako savetuje Sv. Isaak Sirin (Sl. 89, l. 169): "Prostri rizu svoju na grešnika i pokrij ga!"
Mi svi potrebujemo milosti Božije, kao što peva Crkva: da Gospod nije u nama, ko bi se mogao živ sačuvati od neprijatelja ljudskog, koji je ujedno i čovekoubica.
U svome odnosu prema bližnjima, treba da budemo, kako rečju tako i mišlju, čisti i prema svima podjednako prijazni, inače ćemo život svoj učiniti beskorisnim.
U meri u kojoj neko sam duhovno napreduje, on i dobija dar razumevanja ljudskih slabosti.
Za uvredu koju nam nanesu drugi, ne samo da ne treba da se svetimo, nego, naprotiv, treba još da je od srca opraštamo, makad nam se srce tome i protivilo.
Mi treba da ljubimo bližnjega ne manje nego sebe same, po zapovesti Gospodnjoj: "Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog!"
Ali, (bližnjega) ne treba da ljubimo tako da ljubav prema njemu izlazi izvan granica umerenosti i odvlači nas od ispunjavanja prve i glavne zapovesti, tj. zapovesti o ljubavi prema Bogu, kako o tome uči Gospod naš Isus Hristos u Jevanđelju: "Ko ljubi oca ili majku više od Mene, nije Mene dostojan... I ko ljubi sina ili kćer više od mene, nije Mene dostojan!" (Mt. 10, 37)
O ovom predmetu veoma dobro rasuđuje Sveti Dimitrije Rostovski: "Onde se ispoljava neiskrena čovekova ljubav prema Bogu, gde se tvar izjednačava sa Tvorcem, ili gde se više poštuje tvar od Tvorca. A iskrena i istinska ljubav pokazuje se tamo gde se samo Stvoritelj ljubi iznad svega stvorenja i svemu pretpostavlja".
Ne treba se mešati u poslove pretpostavljenih i suditi o njima. Time žalostimo veličanstvo Božije, od kojega vlasti bivaju postavljene: jer, "nema vlasti da nije od Boga a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene" (Rimlj. 13, 2).
Ne treba se suprotstavljati vlasti u dobru, da ne sagrešimo pred Bogom i ne izložimo se Njegovoj pravednoj kazni: protiveći se vlasti, Božijoj se zapovesti protivimo; oni, pak, koji se (vlasti) protive, greh primaju.
Pretpostavljenima treba biti poslušan, jer čovek poslušan kroz poslušnost veoma napreduje u izgrađivanju sopstvene duše, pored toga što zadobija razumevanje stvari i dolazi u umiljenje.
Ne treba nikoga osuđivati, makar i sopstvenim očima video čoveka da čini greh ili propada u prestupanju zapovesti Božijih, po reči Božijoj: "Ne sudite da vam se ne sudi" (Mt. 7, 1). I opet: "Ko si ti da tuđeg slugu osuđuješ? Svome gospodaru on stoji ili pada; ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi" (Rimlj. 14, 4). Mnogo je bolje vazda držati na umu ove reči Apostolove: "(Zato) koji misli da stoji, neka pazi da ne padne (1. Kor. 10, 12). Jer, nije izvesno koliko smo vremena kadri da prebivamo u dobrodetelji, kao što kaže Prorok, koji je to iskustvom doznao: " I ja govorah u izobilju svome: neću posrnuti do veka... Ti odvrati lice Svoje i ja se smetoh".
Zašto mi osuđujemo braću svoju? Zato što se ne trudimo da poznamo same sebe. Ko je zauzet (u)poznavanjem samog sebe, on nema kada da čini zamerke drugima. Osuđuj sebe i prestaćeš da osuđuješ druge.
Same sebe treba da smatramo najgrešnijima od svih i svako rđavo delo da opraštamo bližnjem, a da mrzimo samo đavola koji ga je prelastio (obmanuo). Dešava se da nam izgleda da drugi čini zlo, a u stvari je to što čini, shodno njegovoj dobroj nameri, - dobro. Pritom vrata pokajanja ostaju otvorena svima, i neizvesno je ko će pre na njih ući - ti koji osuđuješ ili onaj koga osuđuješ.
Za uvredu, ma kakva da nam je nanesena, ne treba da se svetimo, nego, naprotiv, treba da je opraštamo od srca, makar nam se ono tome i protivilo, ubeđujući ga slovom Božijim: "Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac, vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša" (Mt. 6, 15). I još: "Molite se za one koji vas vređaju i gone" (Mt. 5, 44).
Srce ne treba hraniti zlobom ili mržnjom prema bližnjem koji je u neprijateljstvu sa nama, no valja nastojati da ga ljubimo i, koliko je moguće, da dobro činimo, sledujući učenju Gospoda našeg Isusa Hrista: "Ljubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji vas mrze" (Mt. 5, 44). Dakle, ako budemo nastojali, koliko smo u stanju, sve to da ispunimo, možemo da se nadamo da će božanstvena svetlost brzo zasijati u dušama našim, otkrivajući nam put ka Gornjem Jerusalimu.
Čovek je telom nalik na zapaljenu sveću: sveća mora da sagori, a čovek da umre. Ali, duša je ljudska besmrtna, i zato mi više brige treba da vodimo o duši nego o telu: "Jer, kakva je korist čoveku, ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi? Ili, kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?, za dušu za koju, kao što se zna, otkupnine nema?! Ako je samo jedna duša, po sebi, dragocenija od čitavoga sveta i carstva svetskog, još je neuporedivo dragocenije - Carstvo Nebesko.
Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti, Kiril Aleksandrijski, Amvrosije Milanski i drugi su od mladosti bili devstvenici. Sav je njihov život bio pretvoren u brigu o duši a ne o telu. Tako i mi treba sve svoje staranje da usmerimo na dušu, a telo valja da potkrepljujemo hranom samo radi toga da ono pomaže potkrepljivanju duha.
Ako samovoljno iznurimo svoje telo do toga stepena da nam se iznuri i duh, takvo mučenje biće nerasudno, makar se i preduzimalo radi sticanja dobrodetelji.
Ako Gospodu Bogu bude ugodno da čovek iskusi na sebi bolesti, On će mu dati i moć trpljenja. Dakle, neka bolesti dolaze ne od nas samih no od Boga.
Svetosavlje. org
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.