Dolično je i potrebno biti dete a ponekad lav - lav, pak, naročito onda kada protiv nas ustaju strasti ili lukavi dusi. Jer, mi "ne ratujemo protiv krvi i ploti, no protiv poglavarstava i vlasti i kneza tame ovoga sveta, protiv duhova zla podnebesnih." (Efes. 6, 12)
Mi treba uvek pažljivo da motrimo na napade đavola. Ta, zar se uopšte možemo nadati da bi nas on ostavio na miru, kada nije ostavio ni samog Utemeljitelja hrišćanskog podviga i Začetnika i Ispunitelja naše vere, Gospoda Isusa Hrista. Sam Gospod je rekao apostolu Petru: "Simone, Simone! Satana ište da vas vije kao pšenicu!".
Dakle mi smo dužni svagda sa smirenjem da prizivamo Boga i da mu se molimo, da ne dopusti da budemo u iskušenju koje je iznad naših snaga, nego da nas izbavi od lukavoga. Jer, kada Gospod čoveka ostavi samome sebi, đavo je gotov da ga samelje, kao mlinski kamen pšenično zrno.
Sebe, pre svega, treba ukrašavati ćutanjem, jer Amvrosije Milanski veli: video sam da se mnogi spasavaju ćutanjem, a mnogogovorljivošću nijednoga ne videh da se spasao. I opet neki od Otaca kaže da je ćutanje tajanstvo budućega veka, dok su reči oruđe ovoga sveta.
Ti samo sedi u keliji sa pažnjom duhovnom i u ćutanju, i na sve načine nastoj da se približiš Gospodu, a Gospod je spreman da te od čoveka učini Anđelom. "Na koga ću pogledati? Samo na krotkoga i ćutljivoga, koji trepti pred rečima Mojim", veli Gospod kroz proroka Isaiju (Isa. 66, 2).
Kada prebivamo u ćutanju neprijatelj naš, đavo, ništa ne može da naudi skrivenom čoveku srca - tako treba razumeti ćutanje umom.
Onaj ko prolazi ovakav podvig (ćutalništva), svu nadu svoju nek položi na Gospoda Boga, po učenju Apostola: "Sve svoje brige položite na njega, jer se On stara za vas". U tom podvigu čovek treba da biva postojan, sledujući primeru Svetog Jovana, ćutalnika i pustinjaka (Prolog - 3. decembra), koji se, hodeći tim putem, hrabrio ovim božanstvenim rečima: "Neću te ostaviti niti ću od tebe odstupiti" (Jevr. 13, 5).
Ako nije moguće da stalno prebivamo u osami i ćutanju, živeći u manastiru i vršeći poslušanja koja nam je naložio nastojatelj, bar izvesno vreme treba da, prestavši od poslušanja, posvećujemo samotovanju i ćutanju, i za to malo Gospod Bog neće propustiti da nam nispošlje blagodatnu silu Svoju.
Od samotovanja i ćutanja rađaju se umiljenje i krotost. Delovanje krotosti u srcu čovekovom može se uporediti sa onom tihom vodom Siloamskom, koja teče bez šuma i zvuka, kako kaže o njoj prorok Isaija: "Voda Siloamska što teče tiho" (Isa. 8, 6).
Prebivanje u keliji i ćutanju, upražnjavanju molitve i danonoćnom učenju zakona Božijeg čini čoveka blagočastivim, jer po rečima Svetih Otaca, kelija monaška je kao peć vavilonska, u kojoj se nađoše ona tri mladića.
Savršeno bezmolvije (tihovanje) jeste krst na koji čovek treba da raspne sebe sa svim strastima svojim i pohotama. No promisli, koliko je Vladika naš, Isus Hristos, pogrda i uvreda prethodno pretrpeo i potom uzišao na krst. Tako i mi ne možemo da uziđemo do savršenog bezmolvija (tihovanja) i da se nadamo svetome savršenstvu, ako ne postradamo sa Hristom. Jer, veli Apostol, "ako sa Njim stradamo, sa Njime ćemo se i proslaviti". Drugoga puta nema. (Varsonufije, Odgovor 342).
Čovek se sastoji od duše i tela, pa zbog toga i njegov životni put mora da se sastoji od radnji telesnih i radnji duhovnih, od delanja spoljašnjega i unutarnjeg delanja duha bogomislija i bogozrenja, tj. duhovnoga sazrcanja.
Put delatnog života sastoji se od posta, uzdržanja, bdenja, preklanjanja kolena i drugih telesnih podviga, koji čine onaj uzani put žalosti koji, po reči Božijoj, "vodi u život večni".
Put duhovno-sazrcateljnog života sastoji se u uzdizanju uma k Gospodu Bogu, srdačnoj pažnji, umnoj molitvi i, preko vežbanja u tome, napokon, u sazrcanju duhovnih stvarnosti.
Svako ko želi da vodi život duhovni, treba da počne od života delatnog a potom da pređe na duhovno-sazrcateljni, jer se bez delatnoga do ovog drugog života ne može stići. Delatni život služi za očišćenje od grehovnih strasti i uzvodi nas na stepen delatnog savršenstva, i time nam utire put ka duhovno-sazrcateljnom životu.
Ovome, pak, treba pristupati sa strahom i trepetom, sa skrušenjem srca i smirenjem, mnogo istražujući Sveto Pismo i, ako ga je moguće naći, pod rukovodstvom nekog iskusnog Starca, a ne drsko i samovoljno.
Ako je, pak, nemoguće naći nastavnika, treba se rukovoditi Svetim Pismom, jer Sam Gospod nam zapoveda da se iz Njega učimo, govoreći: "Istražujte Pisma, jer u njima imate život večni".
Svaka je duša hrišćanska ljubljena nevesta Hristova i Hristos svaku vodi samo Njemu znanim putevima ka spasenju.
Nastojatelj treba da bude savršen u svakoj dobrodetelji i da je osećanja svoje duše obučio dugim učenjem rasuđivanju o dobru i zlu (Jevr. 5,14). Treba da bude vičan Svetom Pismu i da se dan i noć poučava zakonu Gospodnjem. Takvim vežbanjem može da stekne dar rasuđivanja o dobru i zlu.
Istinsko poznavanje dobra i zla moguće je imati samo onda kada podvižnik blagočašća saosećajno iskusi buduću osudu i predokusi večno blaženstvo, što se u blagočastivoj duši, u ovdašnjem zemaljskom životu, savršava na tajanstven način u Duhu.
Pre nego što ovlada rasuđivanjem o dobru i zlu, čovek nije sposoban da napasa slovesne ovce, ali ni beslovesne - zato što bez poznanja dobra i zla mi dejstva lukavoga ne možemo da razumemo.
Kao pastir slovesnih ovaca nastojatelj treba da ima dar rasuđivanja da bi u svakom slučaju mogao davati korisne savete svakome ko njegovu pouku potrebuje, kako kaže Petar Damaskin. Nije svak kadar da pruži savet onima koji ga traže nego samo onaj ko je od Boga primio dar rasuđivanja i, od dugotrajnog prebivanja u podvigu, stekao prozorljiv um.
Nastojatelj takođe treba da ima dar pronicljivosti, da bi iz sklopa sadašnjega i prošloga mogao da proviđa buduće i unapred uviđa zamke neprijateljeve.
Nastojatelj treba da se odlikuje ljubavlju prema svojim potčinjenima. Jer istinskog pastira, po rečima Jovana Lestvičnika, odaje ljubav prema svome stadu. Ljubav je nagnala i Vrhovnoga Pastira da se razapne na Krst.
Bratiji budi ne otac nego majka...
Čedoljubiva majka ne živi radi ugađanja sebi nego radi ugađanja deci. Ona nemoći nemoćnih snosi sa ljubavlju - kada joj deca padnu u kaljugu, čisti ih i umiva blagom rukom, i oblači u bele i nove haljine, obuva, greje, hrani, stara se o njima, teši ih i na sve načine nastoji da ih uspokoji, da se od njih ne čuje ni najmanji jecaj, a takva deca bivaju blagoraspoložena prema majci svojoj. Tako i svaki nastojatelj treba da živi - ne ugađajući sebi nego bivajući ugodan potčinjenima. On je dužan da bude snishodljiv prema njihovim slabostima, da nemoći nemoćnih nosi sa ljubavlju, bolesti grehovne da isceljuje milosrđem, da pale sa prestupa svoga krotko uspravlja, da one koji su se ukaljali skvrni kojeg bilo poroka, mirno očišćuje i omiva, nalažući im post i molitve, pored molitava i postova koji su zajednički za sve; svojom poukom i primernim životom treba da ih odeva u odežde dobrodetelji, da neprestano bdi nad njima, svakojako da ih teši i na sve načine štiti mir njihov i pokoj, da se među njima ne čuje ni najtiši jecaj niti ropot. A tada će i oni revnosno težiti da svome nastojatelju obezbede mir i pokoj.
Izuzetno važno i neophodno za spasenje duše svakoga Hrišćanina je pričešće Svetim Hristovim Tajnama, i to što češće to bolje! Smućivati se zbog svoje nedostojnosti i zbog toga se uklanjati od pričešća Sv. Tajnama grehota je.
Kada bismo mi i okean ispunili suzama svojim, ni tada ne bismo mogli da se odužimo Gospodu za ono što na nas izliva besplatno.
Blagodat koja nam se daje kroz Sveto Pričešće tako je velika da bi se čovek, kada bi bio i još toliko nedostojan i grešan, očistio i obnovio, ako samo sa smirenjem i svešću o svojoj grešnosti pristupa Gospodu.
Ko se pričešćuje taj će se svugde spasti, a onaj ko se ne pričešćuje - ne verujem.
I kada bih na kolenima morao da se vučem do crkve, ja bih to činio - samo da ne ostanem bez Svetog Pričešća.
Jednoj udovici, koja je strašno tugovala zbog toga što joj se suprug pred smrt nije ispovedio i pričestio, o. Serafim je rekao za utehu: "Ne tuguj zbog toga, radosti moja, ne misli da će zbog toga duša njegova poginuti! Bog samo može da sudi koga će čime da nagradi ili kazni. Pokatkad biva ovako: ovde na zemlji čovek se pričešćuje, a Gospodu, u suštini ostaje nepričešćen; drugi, pak, želi da se pričesti, ali se zbog nečega njegova želja ne ispuni - takav se na nevidljiv način udostojava Svetog Pričešća preko Anđela Božijeg!"
1. Svakodnevno meti svoju izbu, da ti u njoj bude dobar vazduh.
2. Pristavljaj jutrom i večerom samovar i grej vodu, domećući ugljen, jer vrela voda čisti dušu i telo.
3. Uči se umnoj molitvi srdačnoj, jer je Isusova molitva svetilnik puteva naših i zvezda vodilja ka nebesima. Uobičajenoj Isusovoj dodaj molitvu: " Bogorodicom, pomiluj me!"
4. Samo spoljašnja molitva nedovoljna je. Bog pazi na um naš i zato monasi koji ne sjedinjuju spoljašnju molitvu za unutarnjom i nisu monasi nego nagorele glavnje.
5. Kao ognja geenskog čuvaj se čavki namackanih (žena), jer one često carske vojnike čine robovima sataninim.
6. Pamti da je istinska mantija monaška - blagorazumno podnošenje kleveta i laži protiv nas: da nema žalosti, ne bi bilo ni spasenja.
7. Sve radi sasvim tiho i postepeno, i ne odjedared. Dobrodetelj nije kruška, ne seje se odjednom.
Jeromonah Sarovske pustinje Savatije, u shimi Stefan, pričao je:
"Bio sam duhovni otac dveju devojaka - jedne mlade, iz trgovačke porodice, i druge, već u godinama, iz porodice plemićke. Ova poslednja je još od mladosti gorela ljubavlju prema Bogu i želela da se posveti monaškom životu, ali su se njeni roditelji tome svejednako protivili. Jednom tako dođu one k ocu Serafimu da dobiju od njega blagoslov i spasonosne savete. Pritom, devojka plemkinja bila se odlučila da traži blagoslov za stupanje u monaštvo.
Ali, otac Serafim, naprotiv, uzme da je savetuje da stupi u brak, govoreći: "Život bračni Samim je Bogom blagosloven, matuška! U njemu samo oboje treba da čuvate supružansku vernost, mir i ljubav, i ti ćeš biti srećna. A u monaštvo nema za tebe puta. Monaški život je težak i ne mogu ga svi podneti".
Drugu, pak, mladu devojku Starac je sam (čak i neupitan) blagoslovio da postane monahinja i čak joj naznačio manastir u koji treba da stupi.
Čuvši od Starca savet sasvim suprotan njenoj želji, stara devojka se tako ožalostila, da se prema njemu potpuno ohladila, a to je i mene u početku pokolebalo. Mnogo sam se čudio i nisam shvatao zašto Starac devojku u godinama odvlači od tako spasonosnog puta kome je od mladosti težila, i zašto za taj put blagosilja onu mladu.
Ali, uskoro zaista se zbilo onako kako je predskazao prozorljivi Starac.
Devojka plemkinja, ma koliko je gorela ljubavlju prema monaškom životu, u svojim poznim godinama stupila je u brak i bila potpuno srećna u bračnom životu, povrativši čvrsto poverenje u oca Serafima. A mlada devojka je zaista stupila u onaj manastir za koji je dobila blagoslov od oca Serafima".
Svetosavlje. org
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.