Molitva je - put ka Gospodu. Prizovimo Ime Božije i spašćemo se! Ako nam ime Božije bude na usnama, spašćemo se.
Molitva nam više od svega pribavlja blagodat Duha Svetoga, zato što nam je svagda pri ruci, kao oruđe za njeno sticanje. Dveri molitve otvorene su svima - i bogatom i siromahu, i uglednom i neuglednom, i moćnom i slabom, i zdravom i bolesnom, i pravedniku i grešniku.
Onaj ko je istinski rešio da služi Gospodu Bogu, treba da se vežba u sećanju na Boga i neprestanoj molitvi Isusu Hristu, govoreći umom: "Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!" U popodnevnim časovima, može se ova molitva govoriti ovako: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, molitvama Bogorodice, pomiluj me grešnog!" Ili se može pribegavati baš k Presvetoj Bogorodici, moleći se: "Presveta Bogorodice, spasi nas!" (ili govoreći anđelski pozdrav: "Bogorodice Djevo..."). Čovek koji se u tome vežba i kloni rasejanosti i čuva mir savesti, može da se približi Bogu i sa Njim sajedini. Jer, po rečima Isaaka Sirina (Slovo 69), mi se Bogu ne možemo približiti, osim uz pomoć neprestane molitve.
Možeš, dakle, sasvim dobro da se pri radu moliš, u hodu isto tako, pa čak i u postelji. Glavno je da neprestano u srcu prizivaš Gospoda svoga i da ne zaboravljaš da se pred Njim i Njegovom Presvetom Majkom klanjaš do zemlje.
Prizivanjem Imena Božijeg naći ćeš pokoj, dostići čistotu duhovnu i telesnu, u tebe će se useliti Duh Sveti, Istočnik sviju dobara, i On će te rukovoditi u svetinji, u svakom blagočašću (pobožnosti) i čistoti.
Načine molitve veoma je dobro razvrstao Sveti Simeon Novi Bogoslov (Dobrotoljublje I, str. 62 - Slovo o trima načinima molitve). Njeno dostojanstvo, pak, vrlo je dobro izobrazio Sveti Jovan Zlatousti. Veliko je oružje molitva, veli on, blago nepropadivo, bogatstvo nikada neiscrpivo, luka bezbedna, molitva je uzrok tišine, koren i istočnik i mati neprebrojnih dobara.
Da bi se stekao dar molitve, potrebno je mnogo (s)trpljenja. Ko odbija da stekne (s)trpljenje, uzalud je postao monah. Kao što vojnik ne ide u rat bez oružja, tako ni monah ne može da počne svoj manastirski život ako se ne naoruža (s)trpljenjem... Bez molitve monah umire kao riba bez vode. Od monaha koji ne zna da vrši Isusovu molitvu - ništa. Bog sluša um naš, pa otud oni koji spoljašnju molitvu sa unutarnjom ne povežu, i nisu monasi nego - nagorele glavnje.
Ako se na molitvi desi da se umom zanesemo i da nam đavo potkrade misli, treba da se smirimo pred Gospodom Bogom i da molimo za oproštaj: Gospode, rečju, delom, mišlju i svim svojim osećanjima sagreših Ti!..."
U crkvi na molitvi stoj zatvorenih očiju sa unutarnjom pažnjom, a oči otvaraj samo ako te hvata uninije, ili ako te san pritisne i navodi na dremež - tada oči treba da upravljaš na ikonu i sveću koja pred njom gori.
Gledajući na sveću koja gori, osobito kada stojimo u hramu Božijem, podsećajmo se na početak, tok i kraj svoga života, jer kao što se sveća topi, tako se svakim trenom skraćuje i život naš, približavajući se kraju. Ta misao pomoći će nam u hramu da nam pažnja manje luta i da se molimo usrdnije i da nastojimo da život naš pred Bogom liči na sveću od čista voska, koja ne odiše nečistotom primesa...
Treba vazda nastojati da se misleno ne rasejavamo, jer se kroz rasejavanje misli duša udaljava od sećanja na Boga i ljubavi Njegove, po dejstvu đavola. Kako kaže Sveti Makarije: sva briga našeg protivnika jeste da našu misao odvrati od sećanja na Boga i straha Božijeg i ljubavi (Slovo 2, gl. 15).
Kada um i srce budu sjedinjeni u molitvi i kada se misli duše više ne budu rasejavale, srce će se zgrevati toplinom duhovnom, u kojoj će prosinuti Svetlost Hristova, ispunjavajući mirom i radošću unutarnjeg čoveka.
Za sve treba da zahvaljujemo Bogu i treba da se predajemo volji Njegovoj. Bogu takođe treba da prinosimo sve svoje misli, reči i dela, i da nastojimo da sve to služi samo bogougađanju.
Svi sveti monasi koji su se odrekli sveta, celoga su života plakali u očekivanju večne utehe, po uveravanju koje nam je pružio Spasitelj sveta: "Blaženi oni koji plaču, jer će se utešiti" (Mt. 5, 4). Isto tako i mi treba da plačemo radi otpuštanja greha naših. U to nas uveravaju reči Porfironosnoga (cara Davida): "Koji hode, hođahu i jadikovahu, bacajući semenje svoje. Kada, pak, budu dolazili, doći će sa radošću, noseći snopove svoje" (Ps. 125, 6). I reči Svetog Isaaka Sirina: "Okvasi obraze svoje plačem očiju svojih, da počine na tebi Duh Sveti i omije te od skvrni zloće tvoje. Umilostivi Gospoda svoga suzama, da dođe k tebi!" (Slovo 68, O odrečenju od sveta).
Kada na molitvi plačemo, pa nas spopada neki smeh - to dolazi od đavoljeg lukavstva. Teško je shvatiti potajno i prepredeno delovanje našeg neprijatelja.
Srce onoga kome teku suze umiljenja, obasjavaju zraci Sunca Pravde, Hrista Boga.
Kada zao duh pečali ovladava dušom, on je ispuni tugom i neprijatnošću i ne dozvoljava joj da savršava molitvu sa dužnim usrđem, smeta joj da se bavi čitanjem Svetog Pisma sa potrebnom pažnjom, lišava je krotosti i blagodušja u saobraćanju sa braćom i rađa odvratnost prema bilo kakvom razgovoru. Jer, duša ispunjena pečali, postajući kao bezumna i van sebe, ne može spokojno da prima ni dobar savet niti da krotko odgovara na postavljena pitanja. Ona beži od ljudi kao od vinovnika njenog smućenja a ne shvata da je uzrok njene bolesti u njoj samoj. Pečal je crv srca, koji grize majku koja ga rađa.
Pečalni monah ne uzdiže um k sazrcanju i nikada ne može da savršava čistu molitvu.
Ko je pobedio strasti, pobedio je i pečal. A pobeđeni strastima, neće izbeći okove pečali. Kao što se bolnik prepoznaje po boji lica, tako se i onaj, kojim vlada strast, otkriva po pečali.
Ko ljubi svet, njemu nije moguće da se ne pečali (ne žalosti). A ko je prezreo svet, svagda je veseo.
Kao što oganj očišćuje zlato, tako i pečal po Bogu očišćuje grehovno srce.
S duhom žalosti nerazdvojno deluje i čamotinja. Ona kako primećuju Oci, napada monaha oko podneva i proizvodi u njemu tako strašno nespokojstvo, da mu nesnosno postaje i mesto življenja i braća koja sa njim žive, a prilikom čitanja bude se u njemu neka odvratnost i često zevanje i silna glad. Po nasićenju stomaka, demon čamotinje nanosi na monaha pomisli da iziđe iz kelije i sa nekim progovori, predstavljajući mu da se drugačije ne može izbaviti od čamotinje, nego kroz neprestan razgovor sa drugima. I monah savladavan čamotinjom sličan je suvom granju na vetru, koje se zamalo zaustavi, a onda opet biva njime vitlano na sve strane. On je kao bezvodni oblak, vijan vetrom.
Ovaj demon, ako ne može već monaha da izvuče iz kelije, počinje da mu razvlači um za vreme molitve i čitanja. "Ovo ne stoji dobro", vele mu pomisli, "a ono onde, treba stvari srediti..." A sve to đavo čini toga radi da um učini beskorisnim i besplodnim.
Ova se bolest leči molitvom, uzdržanjem od praznoslovlja, prinudnim rukodeljem, čitanjem slova Božijeg i trpljenjem. Zato što se rađa malodušja i besposlice i praznoslovlja.
Onome ko započinje život monaški, teško je da izbegne čamotinju, jer ga ona prva napada. Zato se pre svega treba čuvati nje, pomoću strogog i bespogovornog ispunjavanja svih obaveza koje se nalažu poslušniku. Kada tvoji poslovi teku u propisanom poretku, čamotinja neće naći mesta u srcu tvome. Čama savladava samo one kod kojih dela ne idu svojim tokom. Poslušanje je, dakle, najbolji lek protiv ove najopasnije bolesti.
Kada te savlada čamotinja, govori sebi, po učenju Prepodobnog Isaaka Sirina: "Opet si željan nečistote i postidnog života!" I ako ti pomisao kaže - "veliki je greh tako ubijati sebe", ti joj reci: "Ubijam sebe zato što ne želim da živim nečisto. Umreću ovde da ne bih video istinsku smrt duše svoje pred Bogom. Bolje mi je da ovde umrem nego da živim u svetu rđavim životom. Ja sam pretpostavio ovakvu smrt gresima svojim. "Ubiću" (grešnog) sebe zato što sam zgrešio Gospodu, i neću više da Ga prognevljujem. Zar da živim daleko od Boga? Ovu ću gorčinu podneti, da se ne lišim nebeske nade. Šta će Bog imati od moga života, ako budem živeo hudo i prognevljivao Ga? (Slovo 22).
Jedno je - čamotinja, a drugo - mučenje duha zvano uninije. Čovek, ponekad, dopada takvog duhovnog stanja da mu se čini kako bi mu lakše bilo da uništi sebe ili da bude bez ikakvog osećanja i ikakve svesti, nego da dalje ostane u tom mučnom stanju čije razloge ne vidi. Treba zato da pohita da iziđe iz njega. Čuvaj se duha uninija, jer se od njega rađa svako zlo (Varsonufije, Odgovori 73, 500).
Postoji uninije priridno, uči Sveti Varsonufije, koje dolazi od nemoći, i postoji uninije koje potiče od besa (demona)... Hoćeš da znaš koje je kod tebe po sredi? Proveri, dakle: besovsko uninije dolazi pre nego što bi čovek, ustvari, trebalo da sebi da odmora. Jer, kada ko namerava da izvrši neko delo, pre nego što ispuni trećinu ili četvrtinu toga dela, uninije ga navodi da ga ostavi i prestane. Tada ne treba slušati (našaptavanja), nego valja savršiti molitvu i sedeti nad započetim sa trpljenjem. Neprijatelj, pak, kada vidi da čovek tvori molitvu, udaljiće se zato što ne želi da daje povoda za molitvu (Varsonufije, Odgovori 562, 563, 564, 565).
Kada je Bogu ugodno, kaže Sveti Isaak Sirin, da baci čoveka u velike žalosti, On mu dopušta da padne u ruke malodušja. Malodušje u čoveku rađa snažnu silu uninija, od koga on okuša duševnu tegobu, i to je predokušanje geene. Kao posledica toga dolazi dolazi duh izbezumljenja, od koga dolaze hiljade iskušenja: smućenje, jarost, hula, jadanje na svoj udes, razvraćanje pomisli, preseljavanje iz mesta u mesto, i slično. Ako pitaš koji je uzrok tim boljkama, reći ću ti: tvoja nemarnost, to što se nisi pobrinuo da im potražiš leka. Jer, za sve to jedan je lek, uz čiju pomoć čovek ubrzo nalazi utehu u duši svojoj. A koje je to lekarstvo? Smirenoumlje srca. Ničim drugim, osim smirenoumljem, čovek ne može da razruši bedem tih poroka... Uninije se kod Svetih Otaca naziva i dokonošću, lenjošću i razlenjenošću.
Kao što se Gospod brine o našem spasenju, tako i đavo nastoji da dovede čoveka do očajanja.
Duša uzvišena i stamena ne očajava u nesrećama, ma kakve da su one. Naš život je kao neki dom iskušenja i muka, ali mi nećemo odstupiti od Gospoda, dok On ne naredi našim mučiteljima da nas ostave i ne budemo oživljeni sopstvenim trpljenjem i stamenim bestrašćem.
Izdajnik Juda bio je malodušan i neiskusan u borbi i zbog toga je neprijatelj, videći njegovo očajanje, navalio na njega i naterao ga da se obesi. Ali, apostol Petar, kamen-stanac, kada je pao u greh, budući iskusan u borbi, nije očajavao i nije izgubio prisebnost duha, nego je prolio gorke suze iz srca punog žara, i neprijatelj, kada je Petrove suze (pokajanja) ugledao, kao da mu je oganj oči opržio, pobegao je daleko od njega sa bolnim krikom.
Dakle, braćo, uči Prepodobni Antioh, kada nas bude spopalo očajanje, ne pokorimo mu se, nego ukrepljujući se i ograđujući svetlošću vere, sa velikom odvažnošću, recimo lukavom duhu: "Šta je nama do tebe, od Boga otuđeni begunče sa nebesa i slugo lukavi?! Ti nam ništa ne smeš učiniti. Hristos, Sin Božiji, ima vlast i nad nama i nad svima. Njemu smo sagrešili, i pred Njim ćemo se i opravdati. A ti, pogubniče, udalji se od nas! Ukrepljivani Časnim Njegovim Krstom, mi gazimo tvoju zmijsku glavu!" (Ant., Slovo 27).
Telo je sluga, duša carica, i zato je milost Gospodnja kada se telo iznurava bolešću, jer od toga slabe strasti i čovek dolazi k sebi. I sama telesna bolest se ponekad rađa od strasti.
Odbaci greh i bolesti će te ostaviti. Jer, one nastaju od greha, kako tvrdi Sveti Vasilije Veliki (Slovo, o tome da Bog nije uzrok zala, str. 213). Otkuda bolesti, otkuda telesne povrede? Gospod je stvorio telo a ne bolest, dušu a ne greh. Šta je od svega korisnije i potrebnije? Sjedinjenje sa Bogom i opštenje sa Njim pomoću ljubavi. Gubeći tu ljubav, mi otpadamo od Boga, a otpadajući od Njega, podvrgavamo se različnim i mnobrojnim bolestima.
Glavobolja nastaje od nespokojnog i neprimerenog rada naših misli.
Svagda treba trpeti što god nas snađe, Boga radi sa blagodarnošću.
Naš je život - jedan minut u poređenju sa večnošću, i zato "stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti" (Rimlj. 8, 18).
Ćutke podnosi kada te neprijatelj žalosti, i Gospodu otkrivaj srce svoje.
Kada ti neko vređa čast ili ti čast uskraćuje, na sve načine nastoj da mu oprostiš, po rečima Jevanđelja - "i koji tvoje uzme, ne išti." (Lk. 6, 30)
Kada nas ljudi ruže, treba sebe da smatramo nedostojnima pohvale. Kada bismo pohvale bili dostojni, svi bi nam se klanjali.
Mi svagda i pred svima treba da unižavamo sebe, sledujući pouci Svetog Isaaka Sirina: "Unizi sebe i ugledaćeš slavu Božiju u sebi".
Zato, zavolimo smirenje i ugledaćemo slavu Božiju. Jer, gde se toči smirenje, tamo se i slava Božija toči.
Da nema svetlosti, sve bi bilo mračno - isto tako i bez smirenja, u čoveku ničega nema osim tame.
Treba da budemo milostivi prema ubogima i strancima - o njima su se mnogo starali veliki svetilnici i Oci Crkve.
Na sve načine treba da nastojimo da ispunimo reč Božiju: "Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv" (Lk. 6, 36). I opet: "Milosti hoću a ne žrtve" (Mt. 9, 15). Na te spasonosne reči razumni paze, a neprosvećeni ne paze, i zato je rečeno: "Ko škrto seje, škrto će i žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti" (2. Kor. 9, 6). Primer Petra Milostivog (Prolog - 22. septembar), koji se, budući isprva veliki škrtac, bacio u besu hlebom na jednog upornog prosjaka, može da nas pobudi na to da budemo milostivi prema bližnjima.
Milostinju treba da činimo sa dobrim duševnim raspoloženjem, shodno pouci Svetog Isaaka Sirina - "ako nešto udeljuješ potrebitom, neka davanju tvome prethodi veselje lica tvoga i blagim rečima teši njihovu žalost".
Svetosavlje. org
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.