Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
а сутра ће можда у другом.
Прођите понекад Србијом,
ви што мислите да сте вeћи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде,
неузоране њиве
и људи претворени у мермерно спомење.
Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке
што у хладу необране шљиве празна се њише,
можда вас заболи трулеж
којим угашено огњиште мирише.
Ви што носите по мери скројено одело,
молим вас,
учините нешто за умируће село
и мотику што под стрехом труне.
И вас су грејали пуловери плетени
мајчином руком од најбеље вуне!
И ваша се колевка њихала у хладу шљиве,
храниле вас испуцале руке
црним хлебом са
неплодне њиве!
Ово није обична прича!
Ово је крик упућен вама
што нас представљате у свету.
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
на бесповратни пут су га испратили мршави волови,
пасби уплакани воћњаци у цвету.
Ви, што уплићете туђе судбине у венце
као откинуте мирисне ладолеже,
и ви сте убрани са неке вреже,
из врта шареноликог неког села,
у коме су, можда, одзвонила звона
последњег опела Љиљана Браловић
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.