Dušu je potrebno opskrbljivati rečju Božijom, jer je reč Božija, kako kaže Grigorije Bogoslov, hleb anđelski, kojim se hrane duše gladne Boga. Više od svega treba da se vežbamo u čitanju Novoga Zaveta i Psaltira... Od toga nastaje prosvetljenje u umu, koji se izmenjuje božanstvenom promenom.
Veoma je korisno baviti se čitanjem reči Božije u osami, i pročitati svekoliku Bibliju sa razumevanjem. Samo zarad takve vežbe, ne računajući druga dobra dela, Gospod Svojom milošću ne ostavlja čoveka, no ga ispunjava darom duhovnog razumevanja.
Kada čovek opskrbi dušu svoju rečju Božijom, ispunjava se razumevanjem toga šta je dobro a šta zlo.
Čitanje reči Božije treba da se obavlja u osami zato da bi se um čitačev udubio u istinu Svetoga Pisma, i primao za njega toplinu koja u osami rađa suze. Od tih suza, pak, čovek se zgreva i ispunjava duhovnim darovima, koji naslađuju um i srce, neiskazivo.
Takođe je dušu potrebno snabdeti i znanjima o Crkvi, o tome kako je ona od početka do danas očuvana, šta je pretrpela u ovo ili ono doba. To treba znati ne iz želje da upravljamo ljudima, nego za slučaj da se susretnemo sa mogućim neprilikama.
Reč Božiju treba čitati zapravo u prvom redu za sebe, da bismo zadobili duševni mir, po učenju Psalmopesnika: "Veliki mir imaju oni koji ljube zakon Tvoj!" (Ps. 118, 165)
Ništa na svetu nije bolje od mira u Hristu - u njemu se poništava svaka borba vazdušnih i zemnih duhova: " Jer ne ratujemo mi protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe podnebesnih." (Ef. 6, 12)
Znak je razumne duše da čovek pogružava um u sebe i ima delanje u srcu svome. Tada ga blagodat Božija osenjuje i čovek prebiva u mirnom nastrojenju, a uz pomoć ovoga i u nastrojenju nadnebeskom: u mirnom, to znači sa dobrom savešću; u nadnebeskom - jer um sagleda u sebi blagodat Svetoga Duha, po reči Božijoj: "U miru je mesto Njegovo." (Ps. 75, 3)
Može li čovek da se ne raduje, videći sunce telesnim očima? A koliko veća radost nastaje kada čovek unutarnjim, (duhovnim), očima ugleda Sunce Pravde, Hrista. Tada se uistinu raduje anđelskom radošću. O tome je Apostol rekao: "Naš je život na Nebesima" (Filip. 3, 20).
Kada neko živi u mirnom nastrojenju, on kao da kašičicom zahvata duhovne darove. Imajući mirno nastrojenje duha, i budući osenjivani blagodaću Božijom, Sveti Oci su dugo živeli.
Kada čovek dođe u stanje mira, on iz sebe i na druge može da izliva svetlost prosvetljenja razuma. On pre svega treba da ponavlja reči proročice: "Neka ne izlaze iz usta vaših reči ohole" (1. Sam. 2, 3). I reči Gospodnje: "Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka svojega i tada ćeš videti da izvadiš trun iz oka brata svojega" (Mt. 7, 5).
Ovaj mir je kao neko bescen-blago Gospod ostavio učenicima Svojim uoči smrti Svoje, govoreći: "Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam" (Jn. 14, 27). O njemu takođe govori i Apostol: "I mir Božiji koji prevashodi svaki um, neka sačuva srca vaša i misli vaše u Isusu Hristu." (Filip. 4, 7)
Mi, dakle, treba da sve svoje misli, želje i dela usredsređujemo na to da zadobijemo mir Božiji i sa Crkvom svagda vapimo: "Gospode Bože naš! Daj nam mir!" (Is. 26, 12).
Na sve načine treba da se trudimo da sačuvamo mir duševni i da se ne uznemiravamo zbog uvreda i žalosti koje nam drugi nanose. Zato svakako treba da se trudimo da obuzdavamo gnev i, pomoću pažnje, um i srce da sačuvamo od nedoličnih pokreta. Zbog toga žalosti i uvrede koje nam drugi nanose treba podnositi hladnokrvno i naučiti se takvom raspoloženju duha da se to što nam drugi čine ne dotiče ne samo nas, nego ni drugih. Vežbanje u tome može čovekovom srcu da pribavi tišinu i pretvori ga u obitalište Samoga Boga.
Sliku takvog bezgnevlja mi vidimo kod Grigorija Čudotvorca, od koga je neka bludnica na javnom mestu tražila platu za greh koji je on sa njom tobože počinio. On se na ženu nije nimalo naljutio, nego je krotko rekao nekom svom prijatelju: "Daj joj cenu koju traži". Tek što je primila nepravednu platu, ženu je napao demon, a onda je Svetitelj demona od nje odagnao molitvom.
Ako ne možemo da se ne razbesnimo, to u krajnjoj liniji treba da obuzdamo jezik, po Psalmopesniku: "Smetoh se i ne govorah" (Ps. 76, 5). U tome za obrazac može uzeti Svetog Spiridona Trimituntskoga (Prolog - 12. decembar) i Svetog Jefrema Sirina (28. januar). Prvi je ovako podnosio žalost: kada je po naređenju grčkog cara ulazio u dvorac, neki od slugu, koji su se nalazili u palati, smatrajući ga za prosjaka, narugao mu se i nije ga puštao unutra, a onda ga je još i udario po obrazu; Sveti Spiridon, budući nezlobiv, po reči Gospodnjoj, okrenuo mu je na to i drugi (Mt. 5, 39). Prepodobni Jefrem Sirin, posteći u pustinji, ostao je bez hrane nespretnošću svoga učenika, na sledeći način: učenik koji mu je nosio hranu, usput slučajno razbije sud sa hranom; Prepodobni, pak, videvši kako se ovaj rastužio, rekao mu je: "Ne žalosti se, brate, jer ako hrana nije htela da dođe k nama, to ćemo mi poći k njoj"; i pošao je, seo pored razbijenog suda i, sakupljajući hranu, pojeo je - tako je bezgnevan bio!
A na koji se način gnev pobeđuje, može se videti iz žitija Pajsija Velikog (19. juni), koji je Gospoda Isusa Hrista, kada mu se bio javio, molio da ga oslobodi gneva. Hristos mu je tada rekao: "Ako hoćeš da gnev i jarost ujedno pobediš, ništa ne poželi, nikoga ne mrzi i ne ponižavaj!"
Da bismo sačuvali mir duševni, treba da od sebe odgonimo uninije i da nastojimo da imamo radostan duh a ne žalostan duh, po reči Sirahovoj: "Pečal mnoge ubi i od nje nema koristi!" (Sirah 30, 25)
Kada je čovek u velikoj oskudici što se tiče stvari potrebnih telu, teško je pobediti uninije. Ovo se, naravno, odnosi na slabe duše.
Za očuvanje duševnog mira treba takođe na sve načine izbegavati osuđivanje drugih. Neosuđivanjem i ćutanjem se čuva mir duševni: kada se čovek nalazi u takvom nastrojenju, dobija božanstvena otkrivenja. A da bismo se izbavili od osuđivanja, treba na sebe paziti i ni od koga ne primati uzgredne misli i biti za sve mrtve.
Radi sačuvanja duševnog mira treba češće ulaziti u sebe i pitati se: gde sam ja? Pri tome treba paziti da telesna čula, osobito čulo vida, služe unutarnjem našem čoveku i ne razvlače dušu čulnim predmetima: jer, blagodatne darove primaju samo oni koji imaju unutarnje delanje (molitveno straženje) i bdiju nad dušama svojim.
Kada se, pak, čovek, stara da ima srce smireno i da misli čuva u miru, tada sve zamke neprijateljeve ostaju nedelotvorne, jer gde je mir pomisli, tamo počiva Sam Bog. "U miru je", kazano je, "mesto Njegovo".
Mi neprestano treba da čuvamo srce svoje od nepristojnih pomisli i utisaka, po reči Solomonovoj: "Svakim čuvanjem kojim se može čuvati, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život." (Prič. 4, 23)
Od svagdašnjeg čuvanja srca rađa se u njemu čistota u kojoj se vidi i ogleda Gospod, po tvrđenju večne Istine: "Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti." (Mt. 5, 8)
Ono najbolje što nam se u srce utočilo, ne treba iz njega da izlivamo bez potrebe; jer ono što smo sabrali samo onda može biti bezbedno od vidljivih i nevidljivih neprijatelja, kada se čuva u nutrini srca.
Srce samo tada previre, budući razbuktavano božanstvenim ognjem, kada njime teče voda živa. Kada se ono izlije, srce se hladi i čovek se mrzne.
Kada čovek prima nešto božanstveno, srce se njegovo raduje; a kada prima đavolsko, smućuje se.
Hrišćansko srce, kada primi u sebe nešto božanstveno, ne potrebuje drugi neki dokaz sa strane da mu je to baš od Gospoda došlo, nego samim delovanjem primljenoga uverava se da je to - sa Nebesa: jer u sebi oseća plodove duhovne: ljubav, radost, mir i drugo (Gal. 5, 22). Tome nasuprot, đavo, i da se pretvori u anđela svetlosti (2. Kor. 11, 14), ili predstavi blagolikim mislima, (tako deluje da) srce čovekovo ipak svejednako oseća neku nejasnoću i nemir u mislima. Objašnjavajući to, Sveti Makarije Egipatski govori: "Makar nam đavo i svetla viđenja pružao, on ipak dobro dejstvo na nas preko njih ne može vršiti - to je izvesni znak njegovog " masla". Dakle, čovek može da pozna među tim raznoobraznim delovanjima u svome srcu šta je božanstveno a šta đavolsko, kako o tome piše Sveti Grigorije Sinait: po delovanju možeš poznati da li je svetlost koja je prosijala u duši tvojoj, Božija ili satanina...
Da bismo primili i u srcu osetili Svetlost Hristovu, potrebno je - koliko je moguće - odvratiti se od vidljivoga. Očistivši prethodno dušu pokajanjem i dobrim delima, pri iskrenoj veri u Raspetoga, pošto zatvorimo oči telesne, treba da um pogruzimo u srce i vapijemo, bez prestanka prizivajući ime Gospoda našega Isusa Hrista. Tada će čovek, po meri usrđa i revnosti pred Ljubljenim, nalaziti naslađenje u prizivanom imenu, a to nasleđenje će mu zatim pobuditi želju da ište i više prosvetljenje.
Kada um kroz takvo vežbanje utone u srce, zasijaće tada u njima Svetlost Hristova, osvetljavajući dom duše naše božanstvenim osijanjem, kako u ime Božije govori Sveti prorok Malahija: "A vama koji se bojite imena Mojega, zasijaće Sunce Pravde!" (4, 2). Ova je Svetlost, ujedno i Život, po reči jevanđelskoj: "U Njemu beše Život i Život beše Svetlost ljudima." (Jn. 1, 4)
Kada čovek unutarnje sagledava Svetlost večnu tada njegov um biva čist i nema u sebi nikakvih čulnih predstava no, sav budući udubljen u sazrcanje (sagledanje) nestvorene Dobrote, zaboravlja sve čulno i ne želi da ga vidi u sebi no želi da se skrije u utrobu zemlje samo da se ne liši tog istinskog dobra -Boga.
Ako se ne saglašavamo sa zlim pomislima, koje nam našaptava đavo, dobro činimo.
Nečisti duh ima jak uticaj jedino na ljude strasne, a one koji su se očistili od strasti napada samo sa strane ili spolja.
Zar može čovek u mladim godinama da gori a da se ne uzmućuje plotskim pomislima!... Ali, treba se moliti Gospodu Bogu da iskra poročne strasti utrne u samom začetku. Tada se u čoveku neće rasplamsati plamen strasti.
Ko hodi putem duhovne pažnje, ne treba da veruje svome srcu nego je dužan da dejstva svoga srca i život svoj proverava - jesu li mu u skladu sa zakonom Božijim i sa stvarnim životom podvižnika, koji su kroz taj podvig prolazili. Tako se lakše možemo i od lukavoga izbaviti i istinu jasnije videti.
Um čoveka sa unutarnjom pažnjom (čoveka duhovno sabranog i budnog) je kao stražar ili nedremovni čuvar unutarnjeg Jerusalima. Stojeći na visini duhovnog sazrcanja, on gleda čistim okom na protivne sile koje prilaze i napadaju dušu njegovu, po reči Psalmopesnika: "I na neprijatelje moje pogleda oko moje" (Ps. 53, 9). Od oka njegovog nije skriven đavo koji "kao lav riče koga će da proždere" (1. Petr. 5, 8), kao ni oni što napinju luk svoj da "ustrele u mraku prave srcem" (Ps. 10, 2). Zbog toga takav čovek shodno učenju božanstvenog Pavla, uzima "sveoružje Božije da uzmogne odupreti se u dan zli" (Efes. 6, 13), i tim oružjem, koje sadejstvuje blagodati Božijoj, odbija vidljive napade i pobeđuje nevidljive ratnike.
Ko hodi ovim putem, ne treba da se osvrće na uzgredne glasine od kojih glava može da se napuni beskorisnim i sujetnim pomislima i uspomenama, a treba da bude prema sebi duhovno pažljiv. Na tom putu naročito je potrebno ne gledati na tuđa dela, ne misliti i ne govoriti o njima, po Psalmopesniku: "Ne pričaju usta moja o delima ljudskim" (Ps. 16, 4). Treba moliti Gospoda: "I od tajnih (grehova) mojih očisti me i od tuđina poštedi slugu svoga." (Ps. 18, 13; 14)
Čovek treba da osobitu pažnju posvećuje početku i kraju svoga života, a prema srednjem razdoblju životnom, u kome doživljava sreće i nesreće, treba da bude ravnodušan.
Da bismo sačuvali pažnju potrebno je da se povučemo u sebe, po reči Gospodnjoj. "I nikoga na putu ne pozdravljajte" (Lk. 10, 4), tj. da bez nužde ne govorimo sem ako neko takoreći juri za nama da bi čuo nešto korisno.
Starcima i braći koju susrećeš, izražavaj poštovanje poklonima do zemlje, držeći oči svagda zatvorene.
Izlišna brižnost za stvari žitejske svojstvena je čoveku neverujućem i malodušnom. Teško nama, ako se - brinući se sami o sebi - nadom svojom ne utvrđujemo u Bogu koji se o nama stara! Ako mi vidljiva dobra kojima se koristimo u sadašnjem veku, ne pripisujemo Njemu, kako možemo očekivati od Boga dobra koja su nam obećana u veku budućem? Ne budimo tako maloverni nego bolje "ištimo pre svega Carstvo Božije, a sve drugo pridodaće nam se", po reči Spasiteljevoj (Mt. 6, 22).
Bolje nam je da preziremo ono što nije naše tj. vremeno i prolazno, a da želimo ono što jeste naše, tj. nepropadljivost (netljenje) i besmrće. Jer kada postanemo nepropadljivi i besmrtni, tada ćemo se udostojiti vidljivog bogosazrcanja kao Apostoli prilikom božanstvenog Preobraženja Gospodnje, i priopštićemo se nadumnom sjedinjenju sa Bogom, kao i nebeski umovi. Jer, bićemo podobni Anđelima, i sinovi Božiji, "budući sinovima Vaskrsenja." (Lk. 20, 36)
Uopšte uzev, ne bismo smeli da preduzimamo podvige preko mere, nego treba da se nastojimo da nam naš prijatelj, telo naše, bude odano i sposobno da tvori dobrodetelj. Treba hoditi srednjim putem, "ne udaljavajući se ni desno ni levo od njega" (Prič. 4, 1) i dajući duhu duhovno, a telu telesno, ono što mu je potrebno u ovom prolaznom životu, i ono što se zakonom zahteva u društvenom životu, po reči Sv. Pisma: "Dajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu." (Mt. 22, 21)
Pravi monah nikada ne smišlja sam sebi podvige, njegovi podvizi proizlaze pretežno iz poslušnosti igumanu, odnosno duhovnom ocu, tj. preko njih Samom Duhu Svetom.
Nije monah onaj ko se lenji i rado spava, kao što ni onaj nije vojnik ko iz straha da ne pogine tokom borbe pada na zemlju i bez otpora polaže oružje i predaje se u ropstvo neprijatelju.
Treba snishoditi duši svojoj u nemoćima njenim i manama, i trpeti svoje nedostatke, kao što trpimo nedostatke bližnjih, naravno, pazeći da se ne olenjimo i svagda sebe podstičući na bolje.
Ako si pojeo suviše hrane ili nešto slično učinio, poneo si se shodno ljudskoj slabosti. Ali, to nek te ne uznemirava, nego se hrabro kreni ka ispravljanju, a u međuvremenu nastoj da sačuvaš mir duševni, po reči Apostola: " Blažen onaj ko ne osuđuje sebe za ono što nađe za dobro" (Rimlj. 14, 22). Isti taj smisao imaju i reči Spasiteljeve: "Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko" (Mt. 18, 3).
Telo izmoždeno podvizima ili bolestima treba krepiti umerenim snom i umerenom hranom i pićem, ne gledajući čak ni na vreme. Isus Hristos je, po vaskrsenju kćeri Jairove iz smrti, naredio da joj "daju da jede" (Lk. 8, 55).
Iskušenik je kao komad platna koje valjar gnječi, udara, nogama gazi, pere i ispira da bi postalo belo kao sneg. U podnošenju ponižavanja, uvreda i nevolja čisti se duša i postaje kao srebro u vatri očišćeno... Prava monaška mantija je smireno podnošenje progona i kleveta. Nema ničeg većeg od poslušnosti...
Ako nas ko rečju ili delom uvredi, a mi to podnesemo sa radošću, onda smo izvršili - najveći podvig!
Onome ko svoje bolesti podnosi strpljivo i blagodarno, bolest će se uzeti umesto podviga, pa čak i kao nešto više od podviga!
Do trideset pete godine tj. do polovine našeg zemaljskog veka, veliki je podvig za čoveka da sebe sačuva, i mnogi se u tim godinama ne održe u dobrodetelji no skrenu sa pravoga puta - za svojim željama, kako o tome svedoči Sveti Vasilije Veliki: "Mnogi su mnogo sabrali u mladosti, pa potom, kada su se našli na sredini života, nisu podneli buru iskušenja koju su protiv njih podigli duhovi lukavstva, nego su sve izgubili". I zato da ne bismo doživeli takav žalosni preokret, treba da se takoreći stavimo na terazije samoispitivanja i pažljivog bdenja nad sobom, po učenju Svetog Isaaka Sirina: svaku stvar u svome životu priliči nam da izvagamo kao na terazijama.
Svaki uspeh u bilo čemu treba da prinosimo Gospodu i sa Prorokom da govorimo: " Ne nama, Gospode, ne nama no Imenu Svome daj slavu!"
Onaj ko želi da se spase uvek valja da ima srce spremno za pokajanje i skrušavanje: "Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuje Bog" (Ps. 50, 19). U takvoj skrušenosti duha čovek sa lakoćom može da bezbedno prolazi kraj lukavih zamki đavola, čije su sve snage upravljene na to da smute duh čovekov i u toj smutnji da poseju svoj kukolj, po reči jevanđelskoj: "Gospodaru, nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda, dakle, kukolj? A on reče im: 'Neprijatelj to učini." (Mt. 13, 28)
Početak pokajanja rađa se od straha Božijeg i pažnje prema sebi, kako govori Sveti Mučenik Vonifatije: strah Božiji je otac pažnje, a pažnja - mati unutarnjeg spokoja. Strah Gospodnji budi usnulu savest, koja čini da duša, kao u nekoj vodi čistoj i nepomućenoj, sagledava svoju nezgrapnost - tako se rađaju klice i razrastaju koreni pokajanja.
Mi celoga života svojim padovima grehovnim žalostimo veličanstvo Božije pa smo zato i dužni da sa smirenjem prosimo u Gospoda oproštaj dugova svojih. A može li oblagodaćeni čovek posle pada da se podigne kroz pokajanje? Može! Po Psalmopesniku, "otisnuh se da padnem, ali me Gospod prihvati" (Ps. 117, 13). Kada je Sveti Prorok Natan razobličio Davida u grehu njegovom, ovaj se pokajao i dobio oproštaj (2. Car. 12, 13). Pogodan je za ovo i primer jednog pustinjaka, koji je, pošavši za vodu, kraj izvora pao u greh. No, vrativši se u keliju, on je uvideo svoje sagrešenje i opet počeo da provodi podvižnički život, kao i pre. Vrag ga je smućivao, predočavajući mu težinu greha i starajući se da ga odvuče od podvižničkog života. No, vojnik Hristov postojavao je na svome putu. Ovaj slučaj Bog je onda otkrio nekom blaženom ocu i zapovedio mu da u greh palog brata proslavi zbog takve pobede nad đavolom.
Kada se iskreno kajemo u gresima svojim i obraćamo Gospodu svome Isusu Hristu svim srcem. On nam se raduje, priređuje svetkovinu i saziva na nju prijazne Mu Sile, pokazujući im drahmu, koju je opet pronašao, tj. carski lik Svoj i podobije (u nama pokajnicima). Podigavši na pleća zabludelu ovčicu, On je privodi k Ocu Svome. U obitalište sveradosnih Bog nastanjuje i dušu čoveka koji se pokajao, zajedno sa onima koji od Njega nisu ni odbegli. I zato ne budimo leni da se obratimo milostivome Vladici našem brzo, i ne predajmo se lakomislenosti i očajanju, zbog teških i neizbrojnih grehova svojih. Očajanje je najpotpunija radost za đavola. Ono je greh k smrti.
Pokajanje za neki učinjeni greh, između ostalog, sastoji se i u tome da ga čovek više ne čini. Kao što za svaku bolest postoji lečenje, tako i za svaki greh postoji pokajanje.
Utemeljitelj hrišćanskoga podviga, Spasitelj naš Isus Hristos, uoči stupanja na podvig iskupljenja roda ljudskoga, ukrepio je Sebe dugotrajnim postom. I svi podvižnici, počinjući da služe Gospodu, naoružavali su se postom i nisu drugačije stupali na put Krsta no sprovodeći - post.
Mi ne treba da umrtvljujemo svoje telo, nego svoje strasti.
Post se ne sastoji toliko u tome da se jede retko koliko da se jede - malo. Nerazuman je onaj posnik koji iščekuje određeni čas, a onda se za trpezom sav predaje nenasitoj nasladi, i telom i umom. Što se tiče hrane, treba se čuvati i toga da ne budemo probirljivi, gledajući koje je jelo ukusno a koje nije...
Hranu uopšte treba uzimati svakoga dana toliko da se telo ukrepi i bude prijatelj i pomoćnik duše u vršenju dobrodetelji (vrline). Inače, može da se desi da od iznurenja tela, i duša zanemoća.
Ne može svako da primi na sebe strogo pravilo uzdržanja ili to da se liši svega što mu može poslužiti za olakšanje nemoći.
Petkom i sredom, naročito u vreme četiri velika posta, hranu uzimaj jednom dnevno, a Anđeo Gospodnji će se priljubiti uz tebe.
Svetosavlje. org
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.