„Десило се то ове године (1997), уочи празника Св. цара Константина и царице Јелене (3.јун) у селу Стубо, код Поћуте, близу Ваљева. Један мештанин се рано пробудио и изашао из куће. Мада је била помрачина, он примети нрку чудну светлост која избија из цркве, из подгорске Грачанице. Збуњен овим виђењем, он оде до комшије и пробуди га. Сада су обојица видели исто – светло које излази из храма и разгони таму.
Људи се згледаше па се договорише да позову још двојицу сведока. Кад су се окупила сва четворица, одлучише да разбуде и свештеника. Чим је свештеник устао, узеше кључеве од цркве и упутише се светој Грачаници. Откључаше врата и уђоше у храм, кад тамо горе кандила и свеће, а тамјан мирише као нигде на кугли земаљској.
– То су анђели служили Литургију јер сам Бог жали своју светињу коју људи хоће да потопе – рекоше скоро углас сва четворица мештана задивљена дивним чудом.
Ово истинито сведочење простих људи није плод сујеверја већ искрене жеље да Грачаница поново постане манастир као што је некад била.
Народно предање бележи да су три брата саградили три манастира пре поласка у бој на Косово. Те три светиње су: Јовања у селу Златарићи, посвећена рођењу св. Јована Крститеља, Пустиња у селу Ребељ, саграђена у част Ваведења пресвете Богородице и ваљевска Грачаница која прославља Св. архангела Михаила. Археолошка истраживања (1987) нису могла прецизно да утврде старост ових манастира у долини Јабланице, мада се они оријентационо датирају у 14-16. век…“
(Политика ЕКСПРЕС, петак, 25. јул 1997.)
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.