петак, 17. јул 2015.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду србског народа?

ЦАР ЈЕ СЛУГА БОЖИЈИ, ПОМАЗАНИК БОЖИЈИ

“Глас крви брата твојега са земље виче к Мени. И сада да будеш проклет на земљи која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.’’(Пост.4,10-11)
Тако Господ говораше Каину пошто овај уби брата Авеља. Племенити и кротки Авељ без даха лежи на земљи, али крв вапи до небеса; зашто? Земља подиже свој глас, природа подиже свој глас позивајући Бога да изврши правду. Све вапи јер ћутати не може, јер су и земља и природа потресени учињеним злоделом. Има догађаја који потресају и стихије без душа. Тада сами Бог захтева суд. Такво је било прво убиство које почини Каин. Такви су били и многи други тешки злочини, међу које спада и тешко убиство у Јекатеринбургу.

Цар – Мученик Николај II Романов, последњи православни Император, био јe човек велике побожности и честитости. Убијен је 4/17. јула 1918, скупа са својом светом породицом, Царицом Александром, царевићем Алексејем, церевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом. Цар – Мученик је свој живот уградио у темељ обнове Свете Русије, будући да је као невина жртва, пострадао за Христа и правду Његову.
Зашто је цар Николај II Романов прогањан, клеветан и злочиначки убијен? Зато што је био цар по милости Божијој. Зато што је био носилац и ваплоћење православног становишта по коме је цар слуга Божији, Помазаник Божији који Богу полаже рачуне за све судбински му поверене људе, за сва своја дела и послове, не само за оно сто је учинио лично већ и за све оно што је учини и као цар.
Овако су православни Руси веровали, овако учи Православна Црква, то је признавао и осећао цар Николај II. Он је био свепрожет том свешћу. На ношење царске круне гледао је као на служење Богу. Имао је то на уму током доношења свих значајнијих одлука, током решавања свих битних питања са којима се сусретао. Зато је био чрвст и непоколебив у овим питањима за која је био уверен да их решава по вољи Божијој. Зато је чврсто стајао у ономе за шта је веровао да је неопходно за добро царства којим је царовао.
Кад је увидео да му је постало немогуће да царује у складу са својом свешћу о царској служби скинуо је царску круну као некада свети кнез Борис, не желећи да буде узрок неслоге и крвопролића у Русији.
Царева жртва, која није донела добра Русији, већ, напротив, још више омогућила некажњено вршење злочина, довела је до незамисливих страдања Русије. Цар је за непријатеље Православља представљао опасност чак и тада када је сишао са престола јер је био носилац свести о томе да највиша власт мора бити Богу потчињена, да од Бога мора примати освештање и снагу следећи Божије заповести. Цар Николај II је био живо ваплоћење вере да Божији Промисао учествује у судбини народа и људи, да води Богу верне владаре на добра и корисна дела. Стога је био неподносив за непријатеље вере, за оне који су стављали људски разум изнад свега.
Цар Николај II био је слуга Божији по свом унутарњем погледу на свет, по убеђењима и делима, и такав је био и остао у очима свих православних Руса. Борба против најуже царске породице је била повезана са борбом против Бога и вере. Једном речју, Цар Николај је постао Мученик остајући веран Владики оних који владају и прихвативши смрт онако како су је прихватали Мученици! (Свети Јован Шангајски)
Николај II се родио 19. маја 1868. године, као син цара Александра и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и стрпљења, он се свагда сећао да на дан његовог рођења црква слави светог многострадалног Јова. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре смрти, цар Николај је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. После краће болести, 1894. године, умро је његов отац Александар. Крај његове постеље све време бдио је свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по промислу Божјем, није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег.
Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не оне које су постале “модерне” од времена Петра Великог. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова, и преко седамстопедесет манастира. Нарочито се старао да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Цар је посебно поштовао преподобног Серафима Саровског. Када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да га предложи за свеца, цар је ускликнуо: “Прославите га одмах!”

Деветог септембра 1831. године преподобни Серафим је исцелио Николаја Мотовилова, који постао његово духовно чедо. Млади Мотовилов био је често у Сарову и водио је дневник. Преподобни Серафим му је предао писмо за цара који ће доћи у Саров и Дивјејево, који ће њега убогог да прослави, а он (цар) ће бити прослављен од Господа! Када дође Царска породица у Саровску пустињу и Дивјејевски манастир, да би њега прославили, како је говорио преподобни, скупиће се више народа него класја жита у пољу. Усред лета певаће се Васкршњи Тропар: Христос Воскресе! Али, после великих свечаности, у Русији ће бити такво страдање да ће анђели једва успевати да приме душе!

Александра је рођена 6. јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе – Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије.
Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија, али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. новембра 1894.
1895. Александра остаје трудна са првом кћерком – Олгом. Касније на свет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасија. Иако је јако много волела своје кћерке Александра је желела сина који би наследио руски трон. 12. августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав.
Света царица Aлександра Фјодоровна Романов – Ова племенита жена, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња, свим срцем је примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

Једна реч обухвата све – та реч је “љубав”. У речи “љубав” је читав том мисли о животу и дугу, и када је ми упорно и пажљиво изучавамо свака од њих постаје јасна и прецизна.

Најоданији савезник: Краљ Петар I и Цар Николај II (1914).

Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Чим су сукоби почели, његова супруга Александра и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

После фебруарске револуције, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, и која је имала за циљ укидање саме установе монархије, цар је ухапшен с читавом породицом. У заточењу је почело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада “обичан грађанин”.
Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. У то време, “савезнички” Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине.
Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: “Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде”. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.
Тада видех особу у белом, то беше Цар Николај II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ”Моли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам ја цар мученик умро достојанствено и мушки за моју веру у Христа и Православну Цркву, реци светим оцима да служе парастос мени грешноме, али за мене гроба неће бити.’ – Свети Јован Кронштатски
1./14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву “Со свјатими упокој”, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.
По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4./ 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов.
У приземљу дома Ипатјева, на Уралу, у граду Јекатеринбургу, окончала се велика епоха Цркве: епоха благочестивих царева, заштитника вере и наравствених начела у друштву. Није нимало случајно што су бољшевици, који су убили Царске Мученике, на зидовима Ипатјевског дома крвљу жртава исписали сатанистичку поруку која наговештава тријумф сила таме у XX веку.
Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице.
Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.
Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је то учинила 2000. године и њихов спомен се обележава 4/17. јула.