Hram Svetog arhangela Mihaila u Valjevu: Zvono svedok vekova

 

 HRAM Svetog arhangela Mihaila, u narodu poznat kao valjevska Gračanica, koji će biti potopljen kada buduće jezero regionalne hidroakumulacije "Rovni" bude napunjeno, značajan je i po zvonu koje spada među najstarija sačuvana u Srbiji! Jer, u Velikom ratu, austrougarska vojska skidala je crkvena zvona sa hramova širom Srbije, te ih kao ratni plen pretapala u topovske cevi i granate, a gračaničko je među retkim koje je preživelo ta burna vremena.

To se, međutim, ne može reći za zvona manastira Pustinja kod Valjeva, te Bogovađa u blizini Lajkovca, koja su zajedno sa drugima iz kolubarskog kraja pretopljena u 1.800 tona metala, u livnici "Grosmajer" u Insbruku u Austriji, od 1914. do 1918. godine. Zvono valjevske Gračanice izliveno je 1860. godine u livnici Joanesa Bote, u Vršcu, koji je bio Karađorđev kum.
- Nesumnjivo, ovo je još jedan dokaz o značaju crkve valjevske Gračanice i sagledavanju istorijskog i kulturnog razvoja na ovom prostoru od druge polovine 15. veka do danas - kaže akademski vajar Nemanja Radojičić, v. d. direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Valjevu. - Uz Karađorđevog kuma Joanesa Botu, u vreme Prvog srpskog ustanka u valjevskom kraju radilo je nekoliko zvonolivaca, među njima i ništa manje značajni Joanes Fogarase, Avram Popović, Italijan Tomazo Toma Ričini i Rusi Grigorije Poljakov i Kozma Kalinjin.
Smatra se, ali nema pouzdanih istorijskih dokaza, da je Joanes Fogarasi izlio prvi top za Karađorđeve ustanike u Karlovcima 1808. godine. I Joanes Bota takođe je u to vreme boravio u Karlovcima, te se njegovo ime vezuje verovatno za molbu ustanika, upućenu 1806. godine ruskoj vladi u kojoj je tražena pomoć u oružju.
- Od ruske vlade traženo je da u Srbiju uputi majstore koji znaju da liju topove - kaže Radojičić. - Nije poznato da li je tim poslom Bota došao, možda je to bilo iz Venecije, gde je imao najbolje uslove za rad, te zbog porudžbine Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog da izradi zvono za Sabornu crkvu Svetog Arhangela u Beogradu. Naredno zvono po kome se Bota pominje izliveno 1812. godine u Beogradu, za vreme Karađorđeve vladavine, bilo je namenjeno manastiru Radovašnica pod Cerom. Danas se to zvono nalazi u Muzeju umetnosti u Zagrebu, kao zaostavština profesora dr Viktora Hofilera, arheologa.

KARAĐORĐE BIO KUM

SVOJ zvonolivački rad Bota je nastavio i posle Prvog srpskog ustanka, prešavši u Vršac 1814. godine - kaže Radojičić. - Oženio se Katom Petrović, a Karađorđe je bio kum na tom venčanju. Nastupilo je tada vreme u kom je bilo mnogo posla za ovog starog zvonolivca. U njegovoj radionici bilo je u svakom trenutku i vrelih i hladnih zvona.


Izvor Novosti. rs


SPASIMO GRACANICU VALJEVSKU OD POTAPANJA, DA NE POTONEMO SA NJOM!!!

Март-Април 1927.
Број 3. и 4.
Год.  V.
ГЛАС ЦРКВЕ

Црква Грачаничка

(у срезу Ваљевском, епрхији Шабачкој)

Црква грачаничка находи се западно од вароши Ваљева, од којег је удаљена 16 км, а само упола км јужно од пута водећег Ваљево—Бајина Башта, у једној јарузи, с десне страну речице Грачанице, која чини међу села Стубла и Грачанице, те би црква, и ако се зове грачаничка, била на атару села Стубла, само што куће овога села настају тек онна, кад се испне поврх високог брда „Парача“, које се наднело са источну страну над саму цркву_; док куће грачаничке находе се одмах са леву страну речице на косама и врху брдашца. (Грачаница је засеок села Тубравића).
Данашња црква подигнута је, по казивању народном, баш на месту где је била стара црква, која је била манастир и имала своје имање, винограде и подруме – па од Турака разрушена.
Била је као и данашња, посвећена св. Арх. Михаилу – 8. новембра. – И данас се једно брдо јужно од цркве зове „Аранђелско брдо“ а њиве на њему „калуђерске њиве“. На југоисточној коси тога брда налази се једна пећина, за коју се вели, да је служила као подрум манастирски. Познају се и трагови њене употребе. Данас тоништа није црквено
Предање народно вели: у старо доба три брата Немањића сазидали су три цркве: Јовањску, Грачаничку и Пустињску (све су у једномправцу од Ваљева ка планини Јабланику).
Договоре се, каже, браћа да сваки зида по једну пркву, али да се при зидању не угледају један на другога, но да сваки зида како зна и уме, па да виде чија ће бити најлепша. Најстарији је зидао у Јовањи, средњи брат у Грачаници, а најмлађи у Пустињи.
Кад су били готови, пођу заједно да прегледају. Прво у Јовању, па у Грачаници и најпосле Пустињу. Кад су дошли у Пустињу виде браћа да је ова црква најлепша, те старија браћа рекну најмлађему: „Лепа ли је пуста ти остала, што и нама не каза да такву градимо“! Због гога, веле, да се ова црква и прозвала „Пустиња“. Она се и данас тако зове.Посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице – 21. новембра. Налази се у селу Вујиновачи. Зидана је у стилу Немањићских задужбина – и до данас је добро очувана. За њу, као и цркву у селу Докмиру (срез Тамнавски) пок. епископ Никанор у својој историји српске цркве књига II. стр. 282 вели: да је зидана у XII веку и да је била манастир. Како предање и зидање Грачанице ставља у исто доба, кад и Пустиње, то је вероватно и Грачаница била подигнута у XII веку.
По предању, калуђери се из Грачанице од турског зулума разбегли, Турци цркву разрушили и тако, манастир запустио. Кад је то било не зна се тачно, али се зна, да су на запуштено манастирско имање у Грачаницу дошла два брата: Веселин и Мијаило из Бесоровине у Ужичком округу. То је било око половине ХVIIIвека. Били су сиромашни. Веселин је, кажу, имао пет синова: Вукосава, Милована, Павла, Ранисава и Милосава. У Мијаила помињу се два: Грујица и Јаков. Своје синове давали су у службу код других људи.
Једном Скадарски Турци поробе овај крај и у роство одведу два сина Мијаилова: Грујицу и Јакова, Веселинова сина Милосава, кoјем је тад било 9 година, и две девојке из села Стубла.
(Ово је било за време Кочине Крајине, када је скадарски паша Бушатлија опустошио овај крај).
Мајке су туговале за својом децом; помишљале да иду у Скадар да их откупе од Турака, па како су биле сиромашне, нису имале са чим, ишле су по народу и просиле, да би децу откупиле. И тако прође 9 година, а оне нису биле спремне за откуп. Тада наиђу просјаци – слепци и они им кажу: да не морају спремати откуп, само треба да дођу кад је турски празник, па ће им Турци децу пустити и без откупа. Понуде се да их они воде у Скадар. Ове пристану. У Скадру мајке нађу своју децу, којој није било лоше. Грујица је био научио ковачки занат, Милосав ишао са Турцима по трговинским пословима. Турци пристану да на молбе мајки врате децу; али мајка, која је имала заробљена два сина; сазна, да јој Турци неће пустити обадва, па како девојке са Стубла, нису хтеле никако да се врате са својом мајком натраг, говорећи: „Лакше нам је овде у Скадру на ђерђифу вест но на Парачу козе чувати“, то мајка ових девојака учини услугу другој мајци и пријави се као мајка другог сина, и тако Турци пусте оба брата: и Грујицу и Јакова као и Милосава и мајке их доведу кући.
Сад је било мука сачувати Грујицу и Јакова, да сами понова не оду у Скадар, јер код куће им сиромаштина, те мајка, кад кокошка снесе јаје, крије од друге деце, да даде овој двојици, да их како тако задржи да не побегн у Скадар где им је било лепо.
Милосав се код куће почео бавити трговином, којем се послу у ропству био привикао; посао му је ишао од руке и његова се кућа добро заимала, па се њему највише у заслугу приписује подизање данашње цркве у Грачаници.
На месту олтара старе цркве бејаше израсла велика липа. У очи недеље и празника поче да се превиђа како горе свеће и кандила на тој липи. То су многи посматрали па је то посматрао и Милосав и његова браћа, који ово приме као опомену и позив, да треба да се опет подигне ту црква. Како су они били посели манастирско имање, то се реше да они цркву саграде, па то и учине. – Првих година нису имали свештенике, те су долазили калуђери из Пустиње и служили док се није запопио Недељко—Нешо, унук Веселинов, син Ранисављев и постао ту свештеник.
Овај поп Неша, по казивању садањег пароха Г. Буковичког, проте Спасоја Протића, учио се у Гор. Буковици, у школи коју је био основао прота Гор. Буковички Пантелија Дивљановић.
Блажено почивши митрополит Михаило у својој књизи „Срска Православна Црква у Кнежевини Србији од 1874. г.“ говори о овој цркви као старој, кад је била манастир, а ништа не вели о њеној доцнијој историји.— Тако на страни 46. те књиге под бр. 31. пише: „Церква грачаничка храма св. Архангела Михаила и прочих бесплотних сил 8. новембра, сазидана је у старо доба, била је монастир, има једну парохију из ових села: Брезовице 70, Тубравић 54, Ситарице 23, Стуб 49, Кунице 28 и Ровни 19. Свега 243 дома.“
Кад је данашња црква сазидана не зна се тачно, али се зна да није постојала за време „Кочине Крајине“ — 1788. г., — јер пок. Милан Ђ. Милићевић, наш књижевник, у својој књизи „Кнежевина Србија“ на стр. 369., говорећи о старинама у округу Ваљевском, помиње запис Хаџи Рувима и вели: „Хаџи Рувим записује поименце 13 богомоља, које цркви, које ма-настира, што су попалили Турци у „Кочиној Крајини“ пре него што су Немци прешли и заузели Ваљевску нахију. Богомоље су те: Боговођа, Рибница, Ћелије, Пустиња и Новаци и цркве: Славковачка, Крчмарска, Петничка Буковичка, Бранковичка, Дивачка, Јабучка и Плужачка. Неспаљене су остале пак: манастир Грабовац и црква Паунска (Rad Jugoslovenska akademije II. Str. 185—185).“
Дакле, цркву грачаничку не помиње ни међу спаљенима ни међу неспаљеним.
Али 1826. године пропутивао је кроз Србију Јоаким Вујић, који је вршио посете цркава, па је 15. октобра био и код цркве грачаничке, којој је дошао из Пустињe и на стр. 40, свoје II књиге „Путешествије по Сербији“, пишe : „потом са мојим момком одавде (читај из Пустиње) кренем се и прођем села Стубо и Грачаницу. И код овог последњег села находи се једнa нова церква. Основатељи ове нове церкве јесу г. Вукосав Веселинович и г. Милосав Томич, који су сопственим њиховим иждивенијем ову церкву саздали а храм је церкви св. Архангел Михаил. Изнутри све по обичају намештено стоји, само што јоште церква нема ни једног свештеника ја у предреченоме селу Грачаници код г. Милосава Томича учиним моје преношченије, који ме гостољубно и радосно прими и свако возможно угошченије учини ми, пак сутра дан, т.ј. 16 октобра, по пријатију ручка, благодарим мојему человјекољубному домачину „Томичу“ и т. д. (Оде преко, Парача за село Сушицу и за село Лелић).
Дакле ова је црква подигнута после Кочине Крајине а пре 1826. године.
Мештани причају да је на спољнем зиду цркве, више западних врата, у једном полукружном удубљењу, писало: 1817., што је, можда, знанило годину подизања цркве. Па је године 1898., кад је црква кречена, тај летопис закречен и написато 1898., те је и овај летопис, као ни по чему значајан, да не би правио забуну, пре 4 године закречен. Година 1817. могла би се узети најсигурније као година када је ова црква подигнута понова, јер после ослобођења од Турака те се године и многе друге цркве подигле и то је била година подизања цркава.
Поменути Јоаким Вујић вели, да је црква нова и да још нема свештеника а и народно предање вели да првих година црква није имала свештеника.
За Милосава Томића у Грачаници, код кога је преноћио Вујић и кога, заједно са Вукосавом Веселиновићем, назива основатељем пркве, нико у Грачаници не зна да је постојао, сем ако не буде био из Стубла, где има више од 20 кућа Томића.
7—8 корака северно од западних црквсних врата налазе се у гробљу међу осталим гробовима и гробови браће: Вукосава, ковача и брата му Милосава, Вукосав је умро 1838. године а Милосав раније.
На споменику Милосављеву, између Северних кракова крста стоји 1817. или 1819. јер је последња цифра тако изрезана да се може читати и као 7 и као 9.
Уза сам олтар цркве са северне стране, налази се гроб њихова брата Милована, покривен плочом углачаном, која служи као споменик, а источно до овог, опет уз олтар, налази се гроб њихова синовца пок. попа Недељка- Неше Ранисављевића, који је умро 1878. г. а живео 76 година.
Данашња црква грачаничка нема свога имања, сем оног каменитог дворишта на коме се црква и старо гробље находе, и које је са три стране опкољено речицом Грачаницом а само са источне стране у вези са брдом „Парачем“. Изглед дворишта је.сличан кифли којој су крајеви зарубљени и окренути југу а бок северу.
На старом манастирском имању данас има 16 кућа Веселинових потомака од којих 13 се зову Ковачевићи по Вукосаву ковачу а 3 се куће зову Марићи — који су домазети Милованове куће — и 2 куће Јаковљевића — Мијаилови потомци.
Црква има облик лађе. Дугачка је 17 мет. а широка 5 метара (мерено изнугра), озидана је од речног камена; зидови дебели око 1 метар а високи 5,⁵ метара; на себи нема ни звоник ни кубе, мада се види из стубова, који се находе напред и позади певница, да су оснивачи имали намеру и кубе зидати, па им, без сумње, материјална средства нису дозволила. Била је покривена граничевом даском до 1912. год, када је даска, као иструлела скинута, кров дотле врло стрмен спуштен и покривен црепом. Плафон је још стари, од дрвета, местимично посрнуо. Црква је, као и стара, посвећена св. Арх, Михаилу 8. новембра.
По свршеном европском рату, а трошком ожалошћених породица, израђена је једна гранитна спомен плоча, у рату од 1912—1918. године, изгинулим и помрлим борцима, из парохије Грачаничке, за слободу своје отаџбине и пришрафљена унутра у цркви за северни зид, баш према јужним вратима, те је црква постала чувар славних имена ових заслужних синова за веру и отечество.
8. септембра 1920. године по ст. к. основан је при иркви грачаничкој један фонд ради корените преправке цркве у крову и израде иконостаса, те да се тако доврши оно, што оснивачи нису стигли учинити.
Први улог у тај фонд дали су Чедомир М. Марјановић из Стубла и његова жена Милева за спомен
Милевиног деде пок. Љубомира Ђедовића, бив. из Стубла, уложиоши 1.000.— динара. — Тај је фонд још недовољан да може намераваном раду приступити, али у парохији има добрих људи, којима је Бог дао довољно средстава да могу добро дело учинити, те је очекивати, да ће се они показати достојни потомци својих предак, да неће жалити трошка да свој храм улепшају.
Црква Грачаничка има све протоколе за уписивање рођених, умрлих и венчаних лица, почев од 1837. године, када су се први пут почели водити, па до данас. Први свештеник, који их је почео водити био је тадањи свештеник Недељко – Нешо — Ранисављевић из Грачанице, који је умро 2. јуна 1878. год. У Грачаници. Послсдњих година имао је капелана, где се измењало њих неколико при Грачаници: Симеун Илић – ерцеговац становао у Ваљеву, па Андрија Јовановић, родом из Београда, био је више година капелан а доцније постао парох Ћелијски, Затим само неколико недеља 1877. г. сада 7 блаженопочивши, прота Илија Поповић, који је убрзо постао парох цветановачки, па доцније парок мионички и намесник кодубарски, на ком је месту и умро на Тројице 1925. године.
Као свештеник, грађанин, родољуб, и у сваком погледу, био је примеран. Родио се у селу Вртиглавама код Мионице.
После смрти пок. поп-Неше био је свештеник неки Јован Ристић, опет Херцеговац, па иза њега — годину дана — 1880 — млади свештеник Владимир Ј. Томић, рођен у Стублу, син ћелијског свештеника Јеврема Томића, који је брзо умро.
Године 1880. постао је парох грачанички Јефта Поповић, прота, рођен у Бабинама, у Херцеговини; био до 1895. г. када је отишао за пароха ћелијског а 1903 оиет се вратио на парохију грачаничку, на којој, је о-стао до 3. јула 1912 године, када је, у дубокој старости умро у Ћелијама и сахрањен код цркве ћелијске. За мало је још фалило па да жив дочека ослобођење његовог родног краја од Турака, за чим је стално жудео и на чему је много радио.
Од 1896 до 1903 године био је парох,, проте Јефте син Василије Поповић, који је 1903 године отишао за пароха Ћелије, — разменивши се са оцем.
Од 1912 године па до марта 1926 године био је парох Александар Д. Јеремић, сада прота и судија духовног суда охридског. Рођен у Јошеви срез Ваљевски.
Цркву грачаничку народ сматра као место где Бог нарочито показује своју моћ и своју милост према онима који му се са вером обраћају. Ради тога тешки болесници нарочито посећују ту цркву и многи налазе исцељења.

У Охриду, прoта Ал. Д. Јеремић

 

Извор