ANĐEO - ČOVEKOV SAPUTNIK

Intervju o Anđelima sa Hans-Verner Šrederom

Jedna životna tajna
Volfgang Vajrauh: O jednom drugom gledištu govori Rudolf Štajner u ICD 193 (Misija Arhanđela Mihajla – objave prave tajne čovekovog bića – Dornah, 21. XI do 15. XII 1919 g.)
„Ljudi moraju u sadašnjem vremenu saznati još i druge stvari. Danas ljudi još ne poznaju tajnu života koja je unutrašnje povezana sa savremenom tačkom razvoja čovečanstva. U ranija vremena, pre sredine 15. stoleća, nije trebalo uzimati u obzir tu tajnu. Danas je nužno pogledati na to. Ta se tajna života sastoji u tome da čovek, takav kakav je sada konstituisan – telesno, duševno, duhovno – noću na neki način gleda događaje sledećeg dana, ali tako da on te događaje sledećeg dana treba da ima u punoj svesti. Onaj koji to ima, to je njegov Anđeo. Dakle, ono što se proživi u jednoj noći, to se vrši u zajednici sa bićem koje mi označavamo kao Anđeo, a to je jedan pogled na sledeći dan. Dabome, ne treba to posmatrati sa gledišta ljudske radoznalosti, to bi bilo sasvim pogrešno gledište. Treba to posmatrati sa gledišta praktičnog života Samo onda kada je prožet sasvim unutrašnje tim mnenjem, stvaraće na pravilan način zaključke, prenosiće misli u svoj dnevni život. Uzmimo sasvim konkretno: čovek treba u bilo koje doba dana, na primer, oko dvanaest sati, nešto da čini. O tome šta on treba tu da radi raspravljao je sa svojim Anđelom prethodne noći. To je tako sa ljudima od sredine 15. stoleća. To ne treba da ima u svesti, to nije predviđeno za njegovu radoznalost. Ali čovek treba da je prožet tim mnenjem, da ono o čemu je raspravljao sa svojim anđeoskim bićem prethodne noći, treba učiniti plodnim u toku dana. Postoji ponešto u sadašnjem vremenu što može da uputi na ono što sam sada kazao. Naročito u bolnim godinama, poslednjih četiri do pet godina (misli na prvi svetski rat), može to veliko učenje da kaplje u čovečanstvo, da, na žalost, nije postojala ta svest o vezi sa višim bićima svakog dana, kroz doživljaje prethodne noći. Kako bi sve drugačije postalo u poslednjih četiri do pet godina da je mnenje ljudi bilo prožeto ovim: to što radim, to radim u saglasnosti sa raspravama sa anđeoskim bićem u toku prošle noći.
To su stvari o kojima danas mora da se govori. Mora o tome da se govori, da treba uvideti da čovek mora ubuduće učiti da je ovaj život između rođenja i smrti nastavak duševno-duhovnog života, koji mu je dodeljen pre rođenja. Treba ubuduće da se govori o tome da čovek u svome biću treba da doživi otkrovenje Boga, u celom svom životu. I o tome mora da se govori da čovek u celom dnevnom životu mora da nosi snažnu svest o sledećem: to što radiš od jutra do večeri, to si raspravio u prethodnom vremenu od usnivanja do buđenja sa svojim anđeoskim bićem.
Ljudi treba da skrenu prema takvim osećanjima koja su mnogo konkretnija prema duhovnom svetu nego današnje apstraktne konfesije koje, u isto vreme, pretpostavljaju da ne treba apelovati na egoističke, nego na neegoističke nagone ljudskog bića. A iz takvih osećanja će proizaći nužni odnos prema onim bićima koja pripadaju hijerarhiji Angeloja. Tada će se opet moći zainteresovati za ljude ta bića. U tom navedenom pravcu mora da se kreće mnenje ljudi prema duhovnom svetu.“ (Rudolf Štajner „Unutrašnji aspekt socijalne zagonetke“, ICD 193, Dornah, 1968).
V. V: Ako čovek o svemu razgovara sa svojim Anđelom, kako je onda moguće da skoro svi ljudi rade po danu gluposti? Da li čovek porazgovara samo o bitnim događajima, ili zaboravi ono o čemu je noću razgovarao?
H-V. Šreder: Mislim da je susret i razmena (misli) sa Anđelom u biti upućena na to da čovek zajedno sa Anđelom razmotri šta je prema njegovoj sudbini konkretno na redu sledećeg dana. To je eventualno nešto konkretno što čoveku treba da se dogodi, ili su to možda neke misli koje će mu biti pristupačne time što će mu nešto pasti na pamet, ili što će ih naći u nekoj knjizi u kojoj se govori o nekom duhovnom sadržaju. To mogu biti i neki utisci iz prirode, umetnički utisci, teška iskustva, pitanja i sumnje. To može biti i susret sa nekim čovekom. Sve te snage koje deluju u sudbini iskrsavaju noću u svest čoveka u susretu sa Anđelom, i vode konkretnom upriličenju sledećeg dana – jasnije rečeno – mogućnostima koje može da donese sledeći dan. Koliko čovek od toga u svojoj dnevnoj svesti može da koristi, to je opet ostavljeno slobodi (zrelosti za slobodu) pojedinog čoveka.
Noćni razgovori
V. V: Da li biste mogli reći kako čovek može da vežba da bi se pripremio za noćni razgovor sa Anđelom?
H-V. Šreder: Pre svega, u vreme usnivanja čovek može da se pripremi na to time što će postati svestan da će se sledeće noći sresti sa Anđelom. Dalje, on može u molitvi da probudi duševne snage koje ga dovode u vezu sa Anđelom. Ujutro, kada se budi, može da pokuša da izazove odjeke doživljaja koje je imao noću. U prvo vreme će ti doživljaji možda voditi samo do nekog naslućivanja ili osećanja. Ali, ako čovek to vežba duže vreme, onda će to u toku takvog trajanja mnogo značiti za njegovu sudbinu.
Ovde možemo misliti na reči Rudolfa Štajnera, u kojima govori da čovek u sredini vremena spavanja treba da nastoji da postigne svestan susret sa svojim Anđelom (ovde nazvanim Duh Sam), svojim genijem: „Čovek mora stvarno s vremena na vreme ući u vezu sa svojim Duhom Samim, koji je vidljiv i u astralnoj auri, ne razvijen, kao što sam vam nagovestio, istovremeno odozgo ozračen onim što će biti u budućnosti. Čovek mora da se s vremena na vreme sastane sa svojim Duhom Samim. A kada se to dešava?
Tu dolazimo do prvog susreta, o kome smo govorili. Kada se to dešava? To se jednostavno dešava kod normalnog spavanja u sredini između usnivanja i buđenja. Kod ljudi koji su bliži prirodnom životu, kod jednostavnih seljaka koji odlaze na spavanje sa zalaskom Sunca i ustaju sa izlaženjem Sunca, sredina njihovog vremena spavanja se poklapa opet sa sredinom noći, više ili manje. Kod ljudi koji su iščupani iz prirodnih veza to se manje dešava. Ali na tome počiva ljudska sloboda, što je to moguće.
Čovek moderne kulture može svoj život da uredi kako hoće; doduše, to ne znači da to nema izvestan uticaj na njegov život, ali on to do izvesne granice može da udesi kako on hoće. Onda on može, ipak u sredini dužeg vremena spavanja, doživeti ono što se naziva unutrašnje bivovanje sa Duhom Samim, dakle, sa duhovnim kvalitetom iz kojeg će biti uzet Duh Sam, sa susretom sa genijem. Taj susret sa genijem dešava se, dakle, kod čoveka, govoreno cum grano salis, svake noći, to znači uvek kad čovek spava. I to je vezano za ljude. To što takođe možemo imati na jednoj duši kao umirujući osećaj o vezi čoveka sa duhovnim svetom, to je da taj susret sa genijem za vreme spavanja deluje naknadno. Osećanje da mi u budnom stanju možemo da primamo od naše veze sa duhovnim svetom je naknadno delovanje tog susreta sa genijem. To je prvi susret sa višim svetom o kome u prvo vreme kao o nečem nesvesnom, za većinu ljudi danas, može da se govori, ali što će postajati sve svesnije i svesnije ukoliko ljudi to naknadno dejstvo primećuju time što svoj budni život osećanjima, primanjem ideja i predstava duhovne nauke profinjuju tako što duša upravo nije pregruba da to naknadno delovanje prati pažljivo. Jer se radi samo o tome da je duša dovoljno profinjena, u svome unutrašnjem životu, dovoljno intimna da posmatra to naknadno delovanje. Na bilo koji način dolazi taj susret sa genijem kod svakog čoveka često do svesti, samo tu stoji današnja materijalistička okolina, koja je ispunjena pojmovima koji proizlaze iz materijalističkog pogleda na svet, konkretno životom koji je prožet materijalističkim ubeđenjem, koji nije pogodan da dušu učini pažljivom za ono što je sa tim susretom sa genijem proizvedeno. To je tako što ljudi sa duhovnijim pojmovima nego što može materijalizam da im pruži, produbljuju pogled na taj susret sa genijem svake noći kao nešto sve više razumljivo za biće“ (Rudolf Štajner „Građevno kamenje za saznanje Golgotske Misterije“, ICD 175).
Još jedan vrlo važan pogled baca Rudolf Štajner na kraju istog predavanja, kada govori o pripremi pre uspavljivanja: „Treba samo pomisliti koliko ljudi sa materijalističkim mislima provode večernje sate, pa se posle predaju snu ne razvijajući osećanje: spavanje nas spaja sa duhovnim svetom, spavanje nas šalje gore u duhovni svet. – Bar bi ljudi morali malo po malo razviti ono što može da se kaže rečima: ja ulazim u san. Sve do buđenja će moja duša biti u duhovnom svetu. Tu će ona susresti vodeću moć mog zemaljskog bića, koja se nalazi u duhovnom svetu, koja lebdi oko moje glave. Tu će ona susresti genija. I kada se ja probudim, imao sam susret sa genijem. Krila mog genija su uletela u moju dušu.
„Od toga da li čovek takvo osećanje učini živim, ako misli na svoj odnos prema spavanju, ili to ne radi, od toga zavisi vrlo mnogo u odnosu na savladavanje materijalističkog života. To savladavanje materijalističkog života može da se izvrši samo uzbuđivanjem intimnih osećanja, ali i onih koja odgovaraju duhovnom svetu. Samo ako takva osećanja učinimo dovoljno budnim, onda će život u spavanju biti toliko intenzivan, da će sa druge strane dodirivanje duhovnog sveta biti toliko jako, da postepeno može naš budni život toliko da se osnaži, da se ne bi ojačao samo naš čulni život, nego i da bi imali oko nas i duhovni život, koji je ipak stvaran, doista stvaran svet.“
V. V: Kako čovek može da sprovede neko pitanje kroz spavanje, i kako i kada dobija odgovor?
H. V. Šreder: Rudolf Štajner stvarno upućuje na to da čovek može Anđela nešto pitati, ako zaspi sa pitanjem. Onda je moguće da sledećeg jutra zatekne odgovor. Doduše, odgovori se često ne mogu naći kao normalni ljudski „odgovori“ u ljudskoj duši, nego pre kao štimunzi ili tamni osećaji. Za to je potrebna jedna pažnja puna ljubavi. Može se dogoditi da odgovor dođe iz nekog drugog pravca, odakle ga ne očekujemo, možda kroz neki događaj u danu, kroz neki događaj ili kroz nešto što se na naročit način uklapa u čovekovu sudbinu. Ta pažnja na finije doživljaje dana spada bezuslovno u to ako čovek može da stekne iskustvo o tome kako Anđeo deluje na sudbinu. Ali bitno je da čovek svoju pažnju uputi uopšte na to da delovanja Anđela na našu sudbinu postoje i da na opisani način čovek može da dođe u dodir sa tim.
V. V: Može li se pri tome dogoditi da se čovek preda velikim iluzijama – ako se, primera radi, čovek nalazi u nekoj teškoj subjektivnoj situaciji – tako da on Anđelu postavi pitanje sa nekom subjektivnom željom, pa onda tu subjektivnu želju sledećeg dana pogrešno protumači kao Anđelov odgovor?
H. V. Šreder: Kao i pri svim duhovnim delatnostima postoji velika opasnost i stoga je potrebno školovanje na tom polju da čovek vežba vlastito čulo za stvarnost i istinitost, da bi mogao da vrši takva razlikovanja. Prirodno je da moram biti sposoban da razlikujem jesam li sam spreman da prepoznam neku želju u dubljim podosnovama svoje duše, ili sam odista spreman da prihvatim neki odgovor koji može da ispadne sasvim drugačiji nego što ja to želim. Za to je potrebno jedno strogo školovanje.
Za vreme Božića otvaraju se prozori Zemlje, kroz koje gledaju Anđeli na ljude
V. V: Postoji ikona, lepa slika da Zemlja u vreme zime otvara svoje prozore kroz koje dole gledaju Anđeli i Arhanđeli. To Rudolf Štajner prikazuje na sledeći način: „U vreme zime, ono što živi u biću našeg Ja i našem astralnom biću biva izneto u daljine svetova, šta više, može se reći, time se ne kaže nešto samo slikovito, nego nešto sasvim stvarno: to što čovek u sebi obrazuje duševno i to što može da iznese između usnivanja i buđenja kroz svoje Ja biće i svoje astralno biće, iz svog fizičkog i eterskog tela, to se skuplja za vreme leta i struji u vreme zime u daljine kosmosa.“
„Mi kao ljudi ne možemo misliti tako da smo zaključani u zemaljskom postojanju i da daljine sveta o nama ništa ne znaju. To nije tako. Može se reći, da leti oko svetog Jovana čovek može u prvo vreme da se sakrije od duhova sveta, i moglo bi mu uspeti da ima i odbacujuće osećaje i da mu gusta mreža imaginacija ne dopušta da izađe napolje. Ali to ostaje. A u doba Božića, kada gledaju bogovi na Zemlju, onda se otkriva sve što živi u ljudskom biću i izlazi sa njegovim Ja i njegovim astralnim bićem. I već se sme izneti slika koja predstavlja jednu stvarnost: da se u vreme zime otvaraju prozori Zemlje i da Anđeli i Arhanđeli kroz njih gledaju kako su ljudi na Zemlji.
Mi smo se na Zemlji u novijoj civilizaciji postepeno privikli, da ono što smemo sebi dopustiti kao saznanje, izražavamo filistarski trezveno, nepoetično. Viša bića ostaju uvek poete i stoga se njihova bića nikada ne izražavaju pravilno, kada se prikazuju fizički proznim rečima. Zato se tu moraju upotrebljavati takve reči, kakve sam malopre upotrebio: u doba Božića otvaraju se Zemaljski prozori i Anđeli i Arhanđeli gledaju kroz njih šta ljudi cele godine rade. Bića viših hijerarhija su, kada misle, poete i umetnici. Logika kakvu mi obično hoćemo da razvijemo je samo rezultat zemaljske teže. Time nije rečeno da ona na Zemlji nije korisna u najvećoj meri. U onom što živi u ljudima je takvo postupanje, kako sam ga sada opisao, nešto što živi u ljudskoj naravi, kao bitno za to više biće. To što misle profesori, to ne interesuje Anđele, koji kroz božićne prozore gledaju, oni gledaju preko toga. Oni se pre svega o tome ne brinu toliko mnogo. To što ljudi osećaju, šta se dešava u ljudskim naravima, to je u vezi sa tim kruženjem Sunca u odnosu na kosmička važenja. Dakle, toliko mnogo toga u zimsko vreme ne dolazi u obzir pred lice božansko-duhovnih svetova, da li smo na Zemlji glupi ili pametni nego samo da li smo dobri ili zli ljudi, da li smo plemeniti ljudi ili egoisti. To je ono što se saopštava uređenjem godišnjeg kruženja kosmičkih svetova.“ (Rudolf Štajner „Odnos zvezdanog sveta prema čoveku. Duhovna pričest čovečanstva“ ICD 219). – Možete li nešto reći, što bi objasnilo činjenicu da u zimsko doba Anđeli i Arhanđeli u ljude gledaju kao kroz neke prozore?
H. V. Šreder: Zimi su naročito pogodne pretpostavke za spajanje sa duhovnim bićima, pošto čovek u to doba godine ulazi u naročito unutrašnje raspoloženje, koje je bar na našim geografskim širinama u skladu sa zimskim delatnostima. To naročito raspoloženje zimi doprinosi da se za Anđele otvaraju prozori prema ljudskim dušama. To daje naročiti čar, koji za nas još u velikoj meri ima doba Božića, i pored sveg meteža koji sa druge strane baca svetlost na teškoće koje mnogi ljudi osećaju baš u božićno doba. Jer upravo u to doba se mnogi ljudi osećaju konfrontirani sa svojim problemima i nemogućnostima. To je kao neko odražavanje činjenice da ljude u to doba njihov Anđeo ispituje o njihovim ljudskim kvalitetima.
V. V: Tada bi za to vreme godine potpuno odgovarala slika očiju kojima Anđeo gleda čoveka.
H. V. Šreder: Da, to može čovek da doživi kao božanstvo, ali i kao potištenost.
Prerada plodova života posle smrti
V. V: Kakve zadatke preuzima Anđeo u dane pre smrti, u trenutku smrti i posle smrti?
H.V. Šreder: Po sebi se razume da će Anđeo imati sasvim naročito u vidu kraj ljudskog života. Kao što on uvodi čoveka u inkarnaciju, tako ima zadatak da ga prati posle smrti u duhovni svet. Rudolf Štajner objašnjava da čovek u prvim danima posle svoje smrti živi u pregledu svoje sudbine: to je tako, kao da je čovek time u isto vreme uzdignut u svest da sa Anđelom živi u pojedinim činjenicama sudbine, pošto se pojedine čovekova života sa velikom jasnoćom pojavljuju, sa iznenađujućom množinom, pred čovekovim pogledom. Čovek susreće na tom stepenu svesti jednu vrstu svesti koja je kod Anđela stalna.
V.V: Da li je posle smrti Anđeo spojen sa čovekom i kakvi su njegovi zadaci u to vreme?
H. V. Šreder: Anđeo sadoživljava ono što se kao dejstvo i posledica zemaljskog života spaja sa dejstvom viših hijerarhija; ono što više hijerarhije primaju i u isto vreme prerađuju – kao što mi u jesen primamo darove iz života godine i prerađujemo. Upravo u tome se sastoji naročiti zadatak Anđela čuvara, da čoveka odvodi do tih odnosa prema višim hijerarhijama i da ih prati na pravilan način. On će iz tih činjenica i čitati šta mora da nastane iz toga kao buduća sudbina za sledeći život.
V. V: Ovo treba dopuniti jednim stavom Rudolfa Štajnera, u kome govori o tome, da se čovek posle smrti prožima organizmom Angelosa da se njime zaogrće i kroz to dolazi u kontakt sa višim hijerarhijama:
„Prvo što nas na neki način priprema posle smrti, da smo mi uopšte ljudi, što bezuslovno mora da nas pripremi, već kada odložimo svoje etersko telo, to je ono što dolazi od hijerarhije Angeloja. Nas na neki način protkiva supstancijalnost hijerarhije Angeloja. Nama pripada i inače jedno biće iz hijerarhije Angeloja; ono je na neki način biće koje vodi našu ljudsku individualnost. Ukoliko mi urastamo u duhovni svet, spajaju se sa tim bićem iz hijerarhije Angeloj, sa kojim smo mi prvo spojeni, druga bića iz hijerarhije Angeloja i na neki način se obrazuje u nama, ili, bolje rečeno, za nas neka vrsta organizma Angeloja, koji je svakako drugačije konstruisan nego što je naš fizički organizam.
Kada bi trebalo to o čemu govorim pred dušu dovesti šematski, onda bih to mogao učiniti na sledeći način, moglo bi se reći: mi se uživljujemo kroz dveri smrti u duhovni svet. Neka je to šematski naša vlastita individualnost. Sa njom su spojena ona bića koja mi osećamo da su iz hijerarhije Angeloja. Ali time što mi odstupamo iz našeg eterskog tela, stupa to naše Angelosko biće u odnos sa drugim bićima iz hijerarhije Angeloja, učlanjava se u njih, i mi u sebi osećamo ceo taj svet Angeloja. Njih osećamo u sebi, prirodno ne uzimajući u obzir spoljašnje doživljaje koje stičemo posredstvom toga učlanjenja.
Prožetost svetom Angeloja omogućava nam stupanje u odnos sa bestelesnim ljudima, prema drugim ljudima koji su pre nas prošli kroz dveri smrti. Moglo bi se reći: kao što nam naša čula posreduju zapažanje spoljašnjeg sveta, tako nam ulaženje u svet Angeloja, omogućuje odnos prema duhovnim bićima, a i ljudima koje susrećemo u duhovnom svetu. Tako kao što smo ovde u fizičkom svetu zavisni od odnosa fizičkog sveta u kome stičemo ovakav ili onakav organizam, tako mi stičemo na neki način jedan organizam duha koji je izazvan tom mrežom supstanci Angeloja. Kako će se konstituisati ta mreže supstancija Angeloja, to zavisi mnogo od toga koliko smo se uspeli u duhovni svet. Uživimo li se u duhovni svet tako da možemo imati malo osećanja za duhovni svet, da imamo previše jake odjeke fizičkih uživanja, želja i instinkata, prema fizičkim simpatijama i antipatijama, onda će nam to otežati konstituciju tog organizma Angeloja. I upravo tome služi vreme provedeno u duševnom svetu, kako smo ga nazvali, da nas oslobodi onoga što nas na nagovešteni način prožima fizičkim svetom i što nas sprečava da obrazujemo taj organizam Angeloja na odgovarajući način. On se postepeno obrazuje za vreme koje provodimo u duševnom svetu. Mi urastamo u taj organizam Angeloja. Ali istovremeno počinje jedna druga potreba, nužnost sebe ne samo prožeti tim organizmom Angeloja, nego sebe prožeti jednom daljnjom supstancijalnošću, naime, organizmom Arhangeloja. Naša svest u duhovnom svetu između smrti i novog rođenja bi ostala vrlo prigušena, ako ne bismo mogli da se prožmemo organizmom Arhangeloja. Mi bi, na neki način, kada bi bili prožeti organizmom Angeloja, ostali u duhovnom svetu bića koja sanjaju.“ (Rudolf Štajner: Savremeno-istorijske rasprave II“, ICD 174)
Jedno biće oduzima od čoveka za vreme mišljenja ono što on sam ne može da izvede
V. V: Ako čovek meditira, može li on to sam svojim sredstvima, ili mu je za to potreban Anđeo?
H. V. Šreder: Sa jedne strane čovek će imati u svesti, da u trenutku kada za vreme meditacije malo prelazi preko obične svesti, susreće Anđela na sasvim naročiti način i da Anđeo taj trud prima na svoj način i unutrašnje nosi. Sa druge strane je blizu pameti, da Anđeo u svest čoveka koji meditira šalje jednu naročitu snagu. Smatram da postoji delovanje koje počiva na uzajamnosti.
Rudolf Štajner je govorio o vezi anđeoskog bića prema čoveku koji se nalazi u meditativnoj svesti na sledeći način:
„Ukratko, čovek uronjava, plivajući kao u ništa, u opšti kosmos, i onda je to, kao da se čovek probudio, ali ne iz spavanja, nego iz nečeg realnijeg. U tom trenutku, kada se čovek budi, zna u čemu je bio, to nije bio san. To nisi proživeo tako, kao prazninu spavanja svesti. Sada je to bilo drugačije. Dogodilo se nešto u međuvremenu, pri čemu si ti bio prisutan. I sada si se opet probudio. Sada ulaze u tvoju svest zbivanja, koja nisi mogao doživeti sasvim svesno, ali pri kojima naknadno znaš sasvim tačno: ti si ih doživeo“. – To je kao neko sećanje. Čovek se seća nečega što nije proživeo običnim ja, što je proživeo sa nečim što je bilo uzdignuto iz običnog sebe. Sada to ulazi u svest. „I sada čovek proživljava ono odakle je pošao, na što se uputio, što je sebi postavio zadatak da gleda. Sada on zna, ako o tome naknadno razmisli, šta mu se prethodno dogodilo: ti si doživeo nešto – moglo bi se reći: misleći proživeo, misleći trenutno, što ima mnogo veći značaj nego u fizičkom – to si ti misleći proživeo. Ali, iako si toliko razvijen kao čovek – što ti kao čovek možeš biti – to ne može da se doživi, što si doživeo kada si utonuo u relatvnu svest. To čovek ne može da promisli, ne može mišljenje da proživi. Stoga je moralo u vreme koje je proteklo između uronjavanja i izronjavanja za tebe preduzeti funkciju jedno drugo biće i misliti u tebi. Ti ne možeš misliti sam. Ti možeš samo posle da se sećaš onoga što je to biće mislilo u tebi. To je mislilo jedno anđeosko biće! – Čovek zna, on je u međuvremenu bio satkan sa svojim anđeoskim bićem. To je on doživeo za nekog. Time što je bio sjedinjen, on je to doživeo. I stoga, što je to proživeo, zato je bila potisnuta svest. Sada se on budi i seća običnim misaonim životom onoga što je Anđeo nekom doživeo.“ (Rudolf Štajner „Okultno čitanje i okultno slušanje“, ICD 156)
V. V: Kratko vreme pre ovog citata Rudolf Štajner izvodi da čovek kada misli svojom svešću shvata samo senkovite slike i da „punosočne“ imaginacije, koje su spojene sa tim mislima, ljudi ne bi mogli izdržati, jer bi ih one dovodile na granicu smrti. Anđeo je taj, kaže Štajner, koji je nosilac imaginacije:
„Kako je, u stvari, sa nama ljudima? Mi ipak u osnovi stalno živimo u talasastom fluktuirajućem tkanju duhovnih bića, a to ne smemo da unosimo u naše fizičko telo. Zašto? Zato što je za nas uvek spremna klica smrti. U spoljašnjem svetu mi smo uvek opkoljeni imaginacijama. Mi smo u isto vreme unutra u jednoj sferi imaginacija. Ali one ne smeju ući u nas. Šta od tih imaginacija ulazi u nas? Senkovite slike, refleksije, ogledalne slike: kao naše misli, kao naše predstave! Napolju su čiste punosočne realne imaginacije. One se ogledaju u nama, mi ih doživljavamo u oslabljenom, senkovitom obliku naših misli i predstava.Kada bismo ih u nas uneli u njihovoj sočnosti, onda ih ne bismo uneli samo kao odraz, odslikavanje, onda bismo se mi u svakom trenutku nalazili u opasnosti da stojimo pred smrću“.
O čemu se u stvari radi? Ni o čemu manjem, nego da smo mi prema uređenju sveta sačuvaniod toga da doživljavamo duhovna bića i duhovna zbivanja koja su oko nas, da ih doživljavamo u njihovoj punoj sočnosti; da smo zaštićeni time što nas u našoj običnoj svakidašnjoj svesti dodiruju samo senkovite slike tih duhovnih bića punih sočnosti. I pored toga mnoge od tih imaginacija pripadaju nama, pripadaju našim snagama, one su stvaralački delatne u nama. U nama samima u ovom svetu imaginacija žive kao stvaralačke sile. Mi ne smemo da ih doživljavamo u njihovom izvornom obliku, nego samo u oslabljenom obliku, u kome su one misli. To može u nama biti samo tako, da neko od nas u običnom životu oduzima to doživljavanje imaginacija, koje pripadaju našim mislima. Ipak se one moraju doživljavati. Mi ne možemo da ih ne doživljavamo. Njih moraju doživljavati snažnija bića, nego što smo mi; takva bića koja mogu u svojoj organizaciji duha i duše da ih podnesu bez opasnosti od smrti. Dok mi mislimo, dok živimo sa svojom dušom, mora stalno nad nama da bdi jedno biće koje od nas oduzima imaginacije koje se nalaze u osnovi naših misli i predstava. Ako imate bilo kakvu misao, bilo šta, što doživljavate u svojoj duši, onda taj doživljaj odgovara svetu imaginacija izvan nje. I jedno biće mora da bdi nad vama, koje vas odmah štiti, brani i nadzire da od vas oduzme ono što ne možete da izvedete sami.
„Sada se nalazimo na mestu na kome možemo u još realnijem smislu, nego što smo do sada to činili, da govorimo o duhovnim bićima prve iznad nas više hijerarhije, o hijerarhiji Angeloja. Ta bića su tu duhovno jasna da ih možemo dohvatiti. Ona su tu. Vidimo kako ona moraju da stražare i čuvaju nas, što mi sami nismo u stanju. A to može da nastane, i mora nastupiti vidiocu, da on ono što sam kazao mnogo, mnogo jasnije zapaža. To je slučaj kada on napreduje stepen naviše u svojoj vidovitosti.“ (ICD 156 – „Okultno čitanje i okultno slušanje – Kako se postiže ono što je bitno u svetu ideja“).
I ako to izgleda tako kao da svaka misao, koju čovek misli, nije senka neke imaginacije, ipak Rudolf Štajner govori da i naše predstave (dakle, više subjektivne) pripadaju tim senkama. Ako sebi predstavimo da Anđeo prati sve što čovek misli svojim razbarušenim i zbrkanim mislima: kako to doživljava Anđeo, te misli bez smisla i bez logike? Već je čoveku nesnošljivo kada mora da sluša nelogična misli ili da takve sâm misli. Koliko intenzivnije to doživljava Anđeo?
H. V. Šreder: Pre svega, treba da smo svesni, da ona, da naša misaona delatnost, koja nam ponekad zadaje veliki trud, za Anđela nije nikakav problem. On bez teškoća živi u odnosima svesti te vrste. Verujem da Anđeo živi u takvim mislima, koje su sposobne za duh i imaginacije, i da je najveći deo čovekovih misli, koje su prilagođene samo zemaljskim i praktičnim odnosima, nisu te vrste. Moglo bi se čak reći da to i nisu prave misli, nego šeme koje izronjavaju u čovekovoj svesti i smatram da u odnosu na te misli jedva da su Anđeli delatni. Verovatno je da su oni delatni samo u oblasti u kojoj one sačinjavaju živi elemenat misli.
Anđeo pri molitvi
V. V: Sarađuje li Anđeo pri molitvi?
H. V. Šreder: Da, tako što on čovekovu molitvu preuzima u sebe i ispunjava velikom realnošću. Pri nekoj ličnoj molitvi on deluje tako – tako kaže Rudolf Štajner – da ono, što je u toj molitvi rezultat slabih snaga, sklanja u sebe, realizuje i unosi u jednu višu stvarnost. Usled toga je i svaka prava molitva od velikog značaja za pojedinog čoveka kao i za više svetove koji su iznad njega.
V. V: Ako molimo za nekog drugog čoveka, obraćamo li se pri tom Anđelu toga čoveka ili u smislu Očenaša: Ocu Bogu, odnosno biću Hrista?
H. V. Šreder: Očenaš ima više opšti karakter, ali on razvija i vrlo jaku snagu, ako čovek moli za jednog jedinog čoveka. Može se uz to – koristimo reči Rudolfa Štajnera – da se čovek obrati Anđelu drugog čoveka i tom Anđelu na raspoloženje stavi snage koje su namenjene tom pojedinom čoveku da bi ih on predao dalje na pravilan način. Ranije smo pomenuli da Anđeo može delovati samo onda, ako čovek koji je sa njim spojen i duhovno izađe u susret, pošto čovek ima u sebi odgovarajuće impulse volje. Sa molitvom prilazi još i jedan drugi elemenat: može se reći da jedan čovek Anđelu sudbine može da stavi na raspoloženje i svoje snage, ako se njemu moli na pravilan način. To postaje delatno u čovekovoj sudbini, a za Anđela znači priraštaj snaga da održava sudbinu u kretanju i vodi dalje. Molitva Anđelu za drugog čoveka je sledeća:
Duh tvoje duše, delatni čuvaru, tvojim uzletom neka donese moje duše zamoljenu ljubav tvojoj zaštiti poverenom zemaljskom čoveku. To, sjedinjeno sa tvojom moći, moju molbu pomažući zrači duši, koja ju sa ljubavlju traži (Rudolf Štajner).
V. V: Ako čovek moli u tom smislu za drugog čoveka, kako se tu dešava odnos dejstva? Da li je snaga ponovljene molitve duhovna „energija“ koju može prihvatiti Anđeo drugog čoveka, da bi njome nešto učinio za drugog čoveka, što on bez te snage molitve za drugoga čoveka ne bi mogao da učini?
H. V. Šreder: Da, to je ljubav i volja koja pomaže, koja živi u čoveku koji moli, koju će Anđeo primiti i kao konkretna duhovna sila – ako hoćete: kao duhovna energija koja se može primiti, preneti i predati drugom. To je utoliko više delatno, ukoliko se molitva vrši pravilnije.
V. V: Treba li svoju molitvu za nekog drugog čoveka vezati za neke konkretne ciljeve?
H. V. Šreder: Ne, upravo ne bi trebalo postavljati naročite zahteve, na primer, ako je neko bolestan da opet ozdravi, pošto može biti baš u sudbini tog čoveka da on bude boleestan, pa bi time molili protiv njegove sudbine. Molitva može imati smisao, da čoveku nastane snaga, da shvati sudbinu na pravilan način, da je dobrovoljno prihvati, i da je nosi, da bi iz toga izvukao snagu, koja je za tu sudbinu nužna i ispravna.
V. V: Ako neki čovek moli za drugoga, da li se menjaju time međusobni odnosi među njima? Nastupa li neki novi elemenat u odnosu oba čoveka?
H. V. Šreder: Spoljašnje ne moraju da se menjaju, taj čovek ne treba ni da zna da onaj drugi za njega moli, on to ne mora ni da naslućuje ili oseća; ipak će se u njegovoj unutrašnjosti dogoditi vrlo mnogo, jer će biti moguće da nastupi u njegovoj unutrašnjosti sasvim drugačije zbivanje i međusobno delovanje: bar za onoga koji za drugoga moli, on postaje prijazniji, strpljiviji, i to će imati trajno dejstvo na njegovo ponašanje. Ali na to ne treba računati i time spekulisati, jer se time u molizvu uvlači egoističan elemenat koji ometa njenu delotvornost.
V. V: Prirodno je da čovek ne moli samo za jednog čoveka; kako se moliti za više ljudi istovremeno?
H. V. Šreder: Za početak je važno ne preduzimati previše, i početi sa malo ljudi. Možda bi za početak trebalo i sa samo jednim čovekom, za koga čovek smatra da je vrlo važno da to čini. Greška je u početku da čovek na sebe natovari previše. Kada to dovoljno uvežba, onda može u molitvu da uključi i više ljudi, ali mmora pri tom da misli na njih konkretno i pri tom da na odgovarajući način zračenje i unutrašnji odnos čoveka predstavi u svojoj unutrašnjosti. To mora da se izvede koliko je moguće konkretno i živo, tako kao da je taj čovek neposredno prisutan. Ali, pre svega, treba predstaviti sebi da taj drugi čovek, za koga moli ima Anđela, ne nekog opšteg anđela, nego jednog koji je sa tim čovekom konkretno duhovno spojen. Već kad čovek misli neku takvu misao, on stavlja nešto u kretanje. Kada se dalje smisao tih reči promisli i moli, kako je to Rudolf Štajner za taj slučaj predvideo, time će se postići nešto bitno, sa time je spojena jedna moćna delotvorna snaga.
V. V: Da li je, ako se čovek moli svome Anđelu, to uvek iz egoističnih razloga?
H. V. Šreder: Mislim, da čovek to uopšte neće uraditi, pošto je Anđeo i inače u prilici da hoće da pomogne. Međutim, ono što bi čovek trebao da čini, i može da čini, je da oseća zahvalnost u odnosu na ono što Anđeo za njega čini. Treba samo da predstavi kakvim je izložen prilikama, recimo opasnostima, i kako može da ih izbegne. Čovek može i da vežba da za to Anđelu upućuje svoju zahvalnost, a to je onda nešto pozitivno. Pri tome ne treba smatrati da bi Anđeo bio ravnodušan prema ljudskoj zahvalnosti, kao što ni nama nije svejedno da li nam neko za koga smo nešto učinili to prizna i uzvrati nam zahvalnošću. Sličan je slučaj i sa Anđelom.
V. V: U kakvom obliku treba da bude ta zahvalnost?
H. V. Šreder: Dovoljan je osećaj zahvalnosti upućen svom Anđelu. Za to nije potrebna neka naročita molitva.
Tajna napretka je delovanje iz zajednice
V.V: U Jovanovoj apokalipsi se govori u prvoj glavi o sedam opština i svaki put se upućuje poslanica na Anđela te opštine. Kakva su to bića?
H. V. Šreder: Nemaju svog Anđela samo pojedini ljudi, nego i grupe mogu imati svog Anđela, ukoliko se intenzivnije uključe u grupu, ako to ne čine samo za postizanje zemaljskih ciljeva, nego iznad ovih ciljeva: duhovnih ili religioznih. Onda će uvek biti tako da se sa tim ljudima spoji neko više duhovno biće; uglavnom će to biti viši Anđeli. Priroda je tih viših Anđela da oni nisu vezani za pojedine ljude u njihovoj sudbini. Oni raspolažu većim snagama kojima mogu prožeti celu zajednicu ljudi. Radi se o takvim Anđelima i kod poslanica na sedam opština u Jovanovoj apokalipsi.
V. V: O tome govori Rudolf Štajner u više prilika, da se sa nekom zajednicom saznanja, u koju su se ljudi udružili po svojoj volji, koji se bave duhovnim mislima, spaja neka viša grupna duša, neko više anđeosko biće.
Na primer:
„Udruženje znači mogućnost da se neko više biće izrazi kroz udružene članove. To je opšti princip u svakom životu. Petoro ljudi u zajednici koji zajednički misle i osećaju su nešto više nego 1+1+1+1+1, oni nisu samo zbir od pet, isto tako kao što naše telo nije zbir pet čula, nego životna zajednica. Uživljavanje ljudi u zajednicu znači nešto sasvim slično zajednici života ljudskog tela. Jedno novo više biće je pored petoro, pa i dvoje ili troje. „Gde su dvoje ili troje udruženi u mojem imenu, biću Ja među njima“. Nije ovaj ili drugi ili treći nego nešto sasvim novo, što nastaje u zajednici. Ali to nastaje samo ako pojedinac živi u onom drugom, ako pojedinac ne crpe snagu iz samog sebe, nego iz drugog (ili drugih). A to može biti samo ako nesebično živi u drugom. Tako su ljudska udruženja tajanstvene opštine u koje se spuštaju viša duhovna bića, da bi delovala kroz pojedine ljude, kao što duša deluje kroz pojedine članove tela.
U našem materijalističkom dobu to ljudi neće lako verovati. Međutim u duhovnonaučnom pogledu na svet to nije nešto samo slikovito, nego u najvišem stepenu stvarno. Stoga duhovna nauka ne govori samo o apstraktnim stvarima kada govori o duhu porodice ili o duhu neke druge zajednice. Taj duh ne može da se vidi, taj koji deluje u nekom udruženju, ali on je tu, on je tu kroz bratsku ljubav u tom društvu delujućih ličnosti. Kao što telo ima jednu dušu, tako ima dušu jedan esnaf (gilda), neko bratstvo. Ponavljam još jednom, ovo nije rečeno samo slikovito, nego to treba primiti kao punu stvarnost.
Ljudi koji zajednički deluju u bratstvu su čarobnjaci, pošto u svoj krug privlače viša bića. Više nije potrebno da se ljudi pozivaju na spiritističke mahinacije, ako u nekom društvu zajednički deluje bratska ljubav. Tu se manifestuju viša bića. Predamo li se bratstvu, onda je to uzdizanje u zajednicu, uspostavljanje i snaženje naših organa. Ako mi govorimo ili delamo kao članovi neke takve opštine (društva), onda ne deluje ili govori u nama duša pojedinca, nego duh zajednice. To je tajna napretka budućeg čovečanstva, njegovo delovanje iz zajednice.“ (Rudolf Štajner „Zagonetka sveta i antropozofije“, ICD 54).
Sigurno je da se jedno takvo biće neće odmah spojiti sa odgovarajućom zajednicom; kakvu pripremu treba ljudi da izvrše na primer u nekoj saznajnoj zajednici, odnosno kada je neka takva zajednica – sa gledišta Anđela – dostojna da se on sa njom spoji.
H. V. Šreder: Mislim da ta grupa već mora imati nešto međuzavisno, to znači da se ne raziđe posle tri dana, nego da bi trebalo da zajednički deluje neko duže vreme. Ukoliko je taj proces stalniji utoliko će Anđeo moći intenzivnije da se spoji sa tom grupom. Onda će se raditi o tome da se razvija verno duhovni rad, i dalje nastane stvarno borenje za duhovne snage i moralne impulse; pre svega, da se uspostave u toj grupi osećanja izvesnog zajedništva. To znači da se suprotnosti ne negiraju olako ili gase; odnosno da se one ne izglađuju. One nastaju u svakoj ljudskoj zajednici, stoga mora biti delatna volja da se stvori izvesna harmonija u ljudskim osećanjima i pored toga što u međusobnim odnosima ostaju suprotnosti. Ukoliko postanu delatne te snage, utoliko će se uspostaviti snažnije veze sa tim višim anđeoskim bićima.
„Neko stvarno duhovno biće je prisutno u prostoriji“
V. V: Na ovom mestu mogle bi se navesti reči Rudolfa Štajnera, gde on neposredno govori o jednoj grupi ljudi koji sarađuju na antropozofiji.
„Da imamo neku malu ili veliku antropozofsku zajednicu, to možemo postići na način da steknemo u njoj određenu karakteristiku. Mi to možemo postići ako smo stvarno u stanju živom snagom koju unesemo u obrazovanje ideje o duhu, doživeti nešto što budi, nešto od onoga što ne idealizuje samo čulno doživljeno, tako da su ideali neka apstraktna misao, nego tako, da ideali zadobiju jedan viši život u koji se mi uživljavamo, da to postaje odraz kulta: naime čulno uzdignuto u natčulno. To možemo postići na osećajan način, ako se prepustimo raspoloženju da svuda gde negujemo nešto antropozofsko, to negovanje prožmemo produhovljenim osećanjima, ako znamo već pri otvaranju vrata, da u prostoru osetimo nešto što prekoračujemo sa pobožnošću. To o čemu se tu radi može inače biti koliko hoćete profano, ono postaje posvećeno po svojoj antropozofskoj lektiri. I to moramo biti sposobni da dovedemo ne samo do nekog najunutrašnjijeg ubeđenja, nego do unutrašnjeg doživljaja, tako da neka prostorija u kojoj se neguje antropozofija ne služi samo za to da u njoj sedi toliko i toliko ljudi – koliko u nju može da stane – koji hoće da slušaju ili zajednički čitaju, da u njoj preobražavaju mišljenja, nego u celom procesu prihvatanja antropozofskih ideala da je prisutno jedno realno duhovno biće, u toj prostoriji u kojoj se radi na antropozofiji. Kao što su u čulnom svetu u igri kulturni oblici u kojima su prisutne božanske snage na čulni način, tako moramo svojim dušama, svojim srcima, unutrašnjim raspoloženjem, biti natčulno prisutni i pustiti da u prostoriji u kojoj zazvuči antropozofska reč prisustvuje istinsko duhovno biće; svoj govor, svoje mišljenje, svoje impulse volje, moramo udesiti u spiritualnom smislu, to znači ne u bilo kakvom apstraktnom smislu, nego u smislu da sebe osećamo tako kao da dole na nas gleda i da nas sluša biće koje lebdi nad nama u realnom duhovnom prisustvu. Duhovno prisustvo, natčulno prisustvo moramo osećati kao tu, jer se bavimo antropozofijom. U tom slučaju počinje antropozofsko dejstvo, realizacija natčulnog Ja.“ (Rudolf Štajner „Antropozofsko obrazovanje zajednice“, ICD 257).
V. V: Može li se Anđeo od takve zajednice opet osloboditi ako se takva zajednica raziđe ili raspadne?
H. V. Šreder: Ako se takva zajednica raspadne onda taj Anđeo mora da se povuče i potraži drugi zadatak.
Anđeo u nekoj zajednici
V. V: Šta radi Anđeo zajednice u nekoj hrišćanskoj zajednici, opštini?
H. V. Šreder: U svemu onom što živi, u svemu onom što se radi u nekoj zajednici, Anđeo ima udela. Tu sa jedne strane deluje tako, što duhovne snage koje žive u delima, impulsima volje i osećanjima, prima u sebe i na izvestan način može da ih preobrazi. To se dešava i tako, da u tim delima, impulsima volje i osećanjima sadejstvuje time što svoje vlastite snage pusti da zrače. To se u najvećoj meri dešava pri obavljanju kulta, ali i pri svim drugim obredima koji se u smislu zajednice obavljaju, tačnije u smislu hrišćanske zajednice, odnosno koje se izvršuju u smislu hrišćanske zajednice: sakramenti, objavljenja, socijalni život, dušebrižništvo, susreti sa ljudima, proslave. Iz svih mogućnosti koje tu nastaju Anđeo izvlači snagu da bi mogao da dodiruje i druge sudbine koje su delatne u istom gradu. Takav jedan Anđeo će u nekom kraju razviti svoju delatnost u zajednici u kojoj živi i deluje. On će onda tražiti druge ljude koji će u osnovi svoje sudbine imati mogućnost da stupe u neki odnos prema hrišćanskoj zajednici da bi pristupili toj zajednici. Na taj način Anđeo proširuje polje sudbine zajednice.
V. V: To znači, dakle, da Anđeo o kome smo govorili mora da vrši jaču koncentraciju na druge ljude, ako ljudi u nekoj zajednici iz slobodne snage Anđelu pruže odgovarajuće mogućnosti?
H. V. Šreder: Da, jer postoji pitanje kako je to, da u hrišćansku zajednicu pridolaze novi ljudi. Šta je iza toga? Sme se naslutiti da Anđeo koji je spojen sa zajednicom ima izvestan zadatak na tom mestu.
V. V: Kako se može unapređivati uzajamno delovanje između Anđela zajednice i njenih članova?
H. V. Šreder: Pre svega tako, da se uopšte misli na to da je takvo jedno više biće spojeno sa ljudskom zajednicom i da se pri svakoj takvoj zajedničkoj ustanovi radi ne samo o tome da će se čovek susresti ne samo sa nekim čovekom nego da pri tom sudeluje i neka viša dimenzija. Već jedna takva misao će moći u ponekim problemima zajednice imati nešto ozdravljujuće i merodavno, sve do u praktičan način postupanja.
V. V: Da li je uzajamni odnos između zajednice i njenog Anđela moguć i onda ako članovi neke zajednice ništa ne znaju o njenom Anđelu, odnosno ne misle na njega?
H. V. Šreder: Uzajamno delovanje će uvek postojati već usled toga što će sveštenik uvek imati neki odnos prema tom Anđelu i svi delatni sveštenici u zajednici će tu svest uneti u svoj obred u kultu. Utoliko u principu postoji odnos prema Anđelu. Ali u budućnosti će sigurno biti vrlo važno da i pojedini članovi zajednice steknu svest i osećanje o tome da u zajednici nisu sami. Takva svest će i za Anđela izazvati povećanu delatnost.
V. V: Može li se i Anđeo zajednice povući iz neke zajednice?
H. V. Šreder: Mislim da će teško postojati razlog, da on takvo šta i učini.
V. V: Mislio sam na zajednicu koja ne ispunjava ono što bi trebalo, odnosno koja postane brojno manja, toliko da se jedva može nazvati zajednicom?
H. V. Šreder: Možda onda ako se zajednica raziđe. I to može da se dogodi. Ako se uzme u obzir duže vreme, može se videti da mnoge hrišćanske opštine koje su, naravno, imale svoje Anđele, danas ne postoje. Takvi Anđeli će prihvatiti druge zadatke, pošto se fizička zajednica razišla, postali su slobodni.
V. V: Postoji li demon zajednice?
H. V. Šreder: Zamišljam da onda kada nastane u nekom krugu ljudi situacija iskušenja, nastupa jedna duhovna stvarnost koja može da se eventualno spoji sa nekim negativnim duhovnim bićem. Ukoliko se misli u tom pravcu: da li bi trebalo nekog duha zajednice nazvati demon zajednice, bio bih za to. Ali ipak treba napomenuti da su sa svim grupama ljudi povezane „senke“, koje takođe imaju svoje zadatke, sa kojima Anđeo zajednice dobija nove zadatke. Jer i na tom polju je tako da su teškoće tu zato da se iznude veće snage i na tim teškoćama će Anđeo rasti u vezu sa ljudima koji su delatni u toj zajednici. Isto takoće rasti i pojedini ljudi odnosno cela zajednica. To može da se zapaža na mnogim zajednicama.
Anđeo u kultu
V. V: „Godine kada je umro kralj Usija videh Gospoda gde sedi na uzvišenom prestolu, a njegov skut ispunjavaše crkvu. Serafimi stajahu iznad njega i svaki imađaše šest krila; sa dva pokrivaše svoje lice, sa dva pokrivaše svoje noge, a sa dva leteše. I jedan zvaše druge i govoraše: svet, svet, svet je Gospod Zebaot, sve zemlje su pune njegove slave! I zadrmahu se dveri od njihove vike i crkva bi puna dima.“ (Isaija 6.1-4). Kao ovde u knjizi proroka Isaije, na više mesta se u Starom zavetu govori o nekom nebeskom kultu – na primer 1. Mojs. 28.10-13. Kakav je to kult?
H. V. Šreder: Iz ovog prikazivanja kod Isaije, a i na drugim mestima, vidi se da iz anđeoskih carstava prema božanstvu struji nešto, a to je žrtva i predanost. To što imamo u zemaljskom kultu da ljudi svoju ljubav i strahopoštovanje upućuju zajedno u struji prema Gospodu u kultnim obredima, to se dešava na viši način i u anđeoskim carstvima. Time stoji božanstvu na nov način nešto od onoga što od Anđela i u svetu nastaje nešto novo čega ranije nije bilo na taj način. Kroz taj nebeski kult anđeoskih bića u vezi sa božanskim nastaje, dakle, jedna nova mogućnost u svetu.
V. V: Da li je potrebno deci govoriti o Anđelima?
H. V. Šreder: Trebalo bi pokušati već deci govoriti o Anđelima. Na jednom putovanju po SAD doživeo sam kako je jedan naš sveštenik u nastavi religije govorio o Anđelima deci od jedanaest do trinaest godina i kako je to primano sa velikom pažnjom. Na kraju je to završilo sa tim da su deca govorila, jedno za drugim, o vlastitim iskustvima o svetu Anđela. To mi je pokazalo da je, na primer, i u SAD, bez daljeg, moguće govoriti o Anđelima i da je u doba detinjstva i mladosti moguće govoriti o Anđelima, i da je u detinjstvu moguće doživljaje ljudi spojiti tako da oni u njihovom životu postanu vrlo bitni. Na nama je pri tom odgovornost da mi o Anđelima ne govorimo samo teorijski i apstraktno, nego da to radimo i jasno, da duhovni rad vodi do određenog dejstva na tom polju.
V. V: Postoji motiv da će se čovek uzdići kao deseta hijerarhija u svetu Anđela. Šta je tim motivom rečeno?
H. V. Šreder: To znači da se čovek ne nalazi na kraju svog razvoja, nego tek na početku mogućnosti, koje u sebi nosi – da je pred njim još veliki zadatak. Čovek treba da uraste u delatnost koju danas obavljaju Anđeli, ostala hijerarhijska bića i da uzme učešće na stvaralačkim snagama sveta. Ali, budućnost počinje danas, pošto je danas opet moguće da se razmišlja o Anđelima i o njima obrazuje živa predstava i početnički sarađuje sa Anđelima.
V. V: Kako čovek danas može da se pripremi da postane saradnik Anđela?
H: V. Šreder: Čovek počinje bivati saradnik Anđela ako u sebi prizove svest u ovde izrečenom pravcu i pokuša da se koliko je moguće konkretno i prodorno spoji sa svetom Anđela – kao što smo ovde govorili o tom u više pravaca. To je onda početak budućeg puta pred kojim se danas nalazi i koji je u vezi sa pomenutim motivom: čovek će jednom obrazovati „desetu hijerarhiju“ Anđela i time se uzdići u jednu oblast u kojoj žive Anđeli.
Volfgang Vajrauh
Preveo N. N. (prvi put objavljeno u časopisu Antropozofija, Zrenjanin 1991)
www.wortfuturis.com
http://uspensky-onotobitrebalidaznamo.blogspot.com