ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

  

21. новембар/4. децембар

Цар Соломон је 950 година пре Христовог рођења сазидао у Јерусалиму храм, који је био право градитељско чудо, по величини, богатству и лепоти. Током векова је рушен, па опет подизан. До нашег времена се сачувао само један зид, који Јевреји зову "Зид плача", и који сведочи о невероватној монументалности храма. У време рођења Дјеве Марије, храм је био обновљен, мада никада није достигао првобитну величину славу и богатство. Храм је био подељен на три дела:

Трем или двориште (Улам), место где се народ окупљао и где су приношене, по ондашњем обичају, изабране животиње на жртву.

Средишњи део храма, брод или "Светиња" (Хекал) била је велика дворана у којој су се верници молили. Трећи део, много виши од осталих делова храма, "Светиња над Светињама", односно светилиште (Дебир) било је заклоњено завесом, јер се тамо налазио Заветни Ковчег где борави сам Свевишњи.

У "Светињу над Светињама" нико није смео да уђе, сем првосвештеника и то једном у години. Храм је окруживало безброј просторија различитих намена. 

Саставни део храма био је и део у којем су живеле и васпитавале се девојчице, где су учене молитви, раду и врлинском животу. 

У тај велики храм највеће светилиште јеврејског народа, родитељи Пресвете Богородице, Јоаким и Ана спремали су се да одведу своју кцеркицу, како би испунили свој завет. Кад је требало да подју, позвали су сву родбину, пријатеље и Маријине другарице, па су у свечаној поворци, кренули у светилиште. Марија није била обично дете, већ дар од Бога, који су добили после педесет година бездетног брака. Свечана поворка је кренула према Јерусалиму, напред су ишле девојчице са запаљеним свећама, за њима Јоаким и Ана, држећи за руке своје чедо, а потом сви остали пратиоци. Три дана су путовали од Назарета до Јерусалима, али никоме тај пут није био тежак.

Кад су стигли надомак храма, пред њих су изашли свештеници. Сви заједно су ушли у трем, прошли средишњим делом цркве и кад су стигли до степеница, родитељи су малој Марији помогли да се попне на прву степеницу, а онда се она сама, без ичије помоћи успела до врха. Тамо је чекао првосвештеник Захарија, (отац Јована Претече), који је узео за руку и увео, не само у храм, него у Светињу над Светињама, где нико није смео да улази. Увођење Пресвете Богородице у храм се зове ваведење, отуда и назив празника. Захарија је посветио дете на служење Богу. После чина посвећења, Јоаким и Ана су принели жртву и вратили се кући, а мала Марија је остала у храму, где је провела следећих девет година. Родитељи су је често посећивали, а нарочито мајка Ана.

Како су били веома стари, преминули су пре него што је дошло време да Марија изађе из храма. После смрти родитеља, она није хтела да напуста храм и ступи у брак, него је желела да читав свој живот посвети Богу. Како је то било супротно законима и обичајима у Израелу, свештеници су одлучили да је дају Јосифу, њеном даљем рођаку, који је био осамдесетогодишњи удовац и имао одраслу децу. Верили су је са њим, како би могла да живи у његовој кући, а Јосиф је обећао да ће је чувати као своју кћер и постовати њен завет. Испуњена је Маријина жеља, а у исто време задовољени су строги законски прописи, којима није било дозвољено да девојка остане девица до краја зивота, већ је свака морала да се уда. Марија је зивела у Јосифовој кући исто као што је зивела у храму. Тако је Дјева Марија уствари прва монахиња, она која је зивот завестала Богу. 

Ваведење је слава Хиландара и свих храмова који су овом празнику посвећени, као и многих српских породица.