У разговорима са
Својим ученицима Господ наш Исус Христос више пута говори о спасоносном
значају милостиње као испољавању искрене и праве, нелицемерне љубави
према ближњем. Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега Који је на небесима
(Мт. 6, 1) – Господ истиче овакав идеал милостиње. Учи нас да је чинимо
тајно како се не бисмо надимали, како се не бисмо гордили и на сваком
углу трубили о свом милосрђу и о оном добру које смо учинили за свог
ближњег.
У супротном случају бићемо лишени награде од нашег Небеског Оца. То је
идеал према којем свако од нас треба да стреми чинећи дела милосрђа. Да
стреми како би спасио своју душу. Таква је моћ милостиње! Кроз њу
добијамо опроштај за оно што сами себи често не можемо да опростимо, за
оно за шта нам се чинило да се више не може поправити.
Пример идеала несебичне милостиње у свом животу је више пута показао
светац чије се име изузетно поштује у целом хришћанском свету. И не само
у хришћанском. Добро је познато да му и припадници других вера узносе
хвалу. То је светитељ Николај, Мирликијски чудотворац. И није нимало
случајно што толико мноштво градова и села носи његово име.
Из његовог житија сазнајемо како је једном приликом тајно помогао неком
несрећном оцу који је пао у толики очај да је био спреман да своје
кћерке препусти служењу блуду. Свети Николај је три пута ноћу тајно
долазио до куће овог човека и остављао је врећице са златом спасавајући
чисте девојке од прљавог блуда и служења ђаволу, а то значи и њиховог
оца од паклене погибељи.
Али није то једино дело милосрђа које је светитељ Николај учинио, било
је и мноштво других, која можда чак нису ни ушла у његово житије.
Шта нам то говори? Говори нам да на овог свог наставника не треба да се
угледамо само у ревности коју је светитељ испољио бранећи чистоту вере,
већ и у свакодневној љубави и милосрђу. И то пре свега треба да чинимо
ради Бога, а не да се покажемо, као што то често бива. Кад сви медији
трубе о томе како смо основали диван фонд, како дивно свима помажемо,
добијамо од тога некакве друштвене дивиденде или просто хранимо своју
гордост купајући се у зрацима светске славе.
Нажалост, на свету данас има много више невоље, рана и патње него
јелеја љубави, овог лека милосрђа који може да излечи ове ране.
Истовремено постоји огроман број људи који се због нечега налазе у
депресији, чамотињи и очајању. Стално кукају како не знају због чега
живе. Ово често говоре сасвим млади и здрави људи који имају добар
посао, који су имућни и имају слободног времена. Долазе код свештеника и
кажу: „Не видим никакав смисао у животу.“ Све је то врло ужасна и
страшна болест. Посебно нас чуди кад чујемо да то каже верујући
хришћанин.
Ово је често, као прво, просто лењост, а као друго, фатално несхватање
суштине хришћанства, његове природе. Може се десити да човек чак није
пажљиво прочитао Јеванђеље и да се уопште не сећа шта је хришћанство и
љубав према ближњем ако свој живот сматра бесмисленим, док истовремено у
нашој близини има много људи према којима треба да испољимо љубав, који
пате и очекују помоћ од нас.
Ево чега бисмо желели да се сетимо у овај свечани дан, у дан спомена на
свеца чија љубав је била толико безгранична да је често испољава и сад,
по одласку у други свет. Волео бих да се сви сетимо и да нађемо снаге
да се бар мало угледамо на светитеља Николаја и да се трудимо да
припремимо себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити (Лк. 12, 33).
Амин.
Са руског Марина Тодић
19 / 12 / 2019
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.