Најмлађи међу данашњим светогорским манастирима који је основан у првој половини XVI века. На темељима неког много старијег монашког станишта, са најмањим земљишним поседом, непосредно око зидина и најужим саборним храмом од свих на Светој Гори. Смештен је на једној каменитој тераси поред мора, на северној обали полуострва, између Пантократора и Ивирона. У непосредној близини је пристаниште са кулом манастира Кутлумуша а у околини колибе и келије Капсале. До Кареје треба сати и по хода, до Ивирона и Пантократора око сат. Из Јерисоса и сваког манастира на тој страни Свете Горе до Ставрониките се стиже бродом или бродским таксијем, што је удобније и брже.
Барски вели да је манастир добио име по крсту (грч. ставрос) који је уз стазу поставио неки Никита, или по неком крсторесцу Никити. Христу сматра да је манастир тако назван по калуђеру Никити, свом првобитном оснивачу. Наиме, у једном документу из 1016. године и у низу докумената после те године јавља се потпис „Никифора, монаха из Ставрониките“. Христу још каже да је оснивач био разрок и да је имао надимак Стравоникита (стравос = разрок), али да је то временом „да би боље звучало“ промењено у Ставроникита.
Године 1287. Ставроникита је уступљен Кутлумушу а затим манастиру Филотеју, који га је касније, као станиште посвећено Богородици, продао игуману Григорију из Геромериона у Теспротији за четири хиљаде сребрњака. Григорије је од патријарха Јеремије I, свог земљака, добио повељу да оснује нови, последњи манастир на Светој Гори. Новој заједници је придодат и манастир Факен. Када је Григорије умро, а Ставроникиту задесио страшан пожар, обновио га је Јеремија лично и постао његов суоснивач. Манастир је у потоњем времену муку мучио са сиромаштвом и последицама низа пожара од којих је најтеже оставио онај из 1879. године. Принчеви Шербан Кантакузин и Александар Гика, јеромонах Маркос и Куртеса, жена Томе Кладоса давали су овој монашкој заједници знатне прилоге, али је она крајем деветнаестог века ипак била стављена под стартељство Свештене општине. У тим деценијама Руси су покушали да преузму манастир посредством монаха Натанаила, представника Св. Пантелејмона у Општини, нудећи значајну суму новца. Румуни су нудили још више, али је Ставроникита остао у грчким рукама. Манастир се финансијски консолидовао 1968. године, када је братство повељом патријарха Атинагоре прешло на општежиће. Ставроникита је први манастир који је то учинио у наше време.
Главна црква у стешњеној порти изграђена је 1536, на темељима некадашње, и посвећена је светом Николи. Касније јој је додата припрата. Храм се разликује од других католикона и по томе што нема апсиду ни параклисе на бочним странама спољне припрате.
Пријатељи манастира Хиландара
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.