Хиландар - Славите Господа - HILANDAR - SLAVITE GOSPODA

                          

Чудо Мајке Божје: Предање о догађају који је спасио највећу српску светињу

    

Хиландар, српски манастир на Светој гори, подигли су Свети Сава и Свети Симеон још пре око 900 година.

Манастир Хиландар је кроз векове био најзначајније представништво српске културе и духовности. Заштићен од напада непријатеља и пљачкања, манастир је био поштеђен судбине која је задесила многе српске манастире и културне задужбине.

У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште.

Многе легенде исписпричане су о овом манастриу, а ево и неких од њих.
По једној легенди, име српске царске лавре Хиландар настало је по речи хили – хиљаду или мноштво и андара – магла, након што је Богородица чудом спасла Хиландар, који јој је посвећен, од најезде крсташа који су 1204. године спалили и опљачкали Kонстантинопољ.

По предању, кад су две групе нападача почеле да надиру са севера и југа према манастиру, Богородица је послала магле из шума Милеја да их окруже. Дезоријентисани разбојници су налетели једни на друге и почели да се убијају међусобно.

Тројица латинских крсташа који су преживели напад предали су се и затражили да остану као православни монаси у Хиландару.

Опанак/Београд.ин 

Tajna molitve "Oče naš"

  
Molitva "Oče naš" - to nijesu samo najvažnije riječi za svakog hrišćanina. U tim redovima sadržan je skriveni smisao, poimanja samog Boga i svega što nas okružuje. S tekstom te molitve povezano je mnogo zanimljivih činjenica, čak i tajni, koje može da postigne samo istinski vjernik.
 

Istorija molitve


"Oče naš" - je jedina molitva koju nam je Gospod dao. Smatra se da je nju čovječanstvu dao Isus Hrist, nijesu je smislili ni sveti ni obični ljudi, upravo u tome je i njena velika snaga. Tekst molitve glasi:

  Oče naš,
 Koji si na nebesima,
 da se sveti ime Tvoje;
 da dođe Carstvo Tvoje,
 da bude volja Tvoja,
 i na zemlji kao na nebu.
 Hleb naš nasušni daj nam danas;
 i oprosti nam dugove naše,
 kao što i mi opraštamo dužnicima svojim;
 i ne uvedi nas u iskušenje,
 no izbavi nas od zloga.
 Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava u vekove vekova. Amin.

Ove riječi odražavaju sve ljudske potrebe, težnju i stremljenje za spasenje duše. Smisao i tajna ove molitve je u tome što je ona univerzalna Božja riječ, koja se može koristiti za blagoslov puta, kao i za zaštitu od zlih duhova, od bolesti i od bilo kakve bijede.


 Priče spasenja
 


Mnogi hrišćanski predstavnic kažu da čitanje molitve "Oče naš" u najštrašnijim trenucima života može pomoći da se izbjegne užasna sudbina. Glavna tajna ove molitve je u njenoj snazi. Bog je spasao mnogo ljudi koji su bili u opasnosti, kada su čitali "Oče naš". Bezizlazne situacije kada smo suočeni sa smrću - su najbolji trenutak za izgovaranje ovih moćnih riječi.

Jedan od veterana Velikog otadžbinskog rata, izvjesni Aleksandar, napisao je pismo svojoj ženi, koje nije došlo do nje. Očigledno, bilo je zagubljeno, pošto je pronađeno u jednom od mjesta za razmještaj trupa. U njemu čovjek govori, da su ga 1944. opkolili Njemci, i čekao svoju smrt od ruka neprijatelja. "Sa ranjenom nogom ležao sam u kući, čuo sam šum koraka i njemački govor. Shvatio sam da ću sada umrijeti. Naši su bili blizu, ali računati na njih u tom trenutku bilo je prosto smiješno. Nijesam mogao da se pomjerim - ne samo zato što sam bio ranjen, već i zato što sam se našao u ćorsokaku. Nije mi preostalo ništa drugo osim da se molim. 

Takvih priča svijetu je poznato mnogo. Molitva je spašavala ljude koji su u šumi sretali vukove - oni bi se razilazili i odlazili. Molitva je dovodila na pravedni put lopove i razbojnike koji su vraćali ukradene stvari, prilažući zapise o pokajanju, da ih je na to podstakao Bog. Ovaj sveti tekst spašava od hladnoće, požara, vjetra i od bilo koje napasti, koja može da ugrozi život.

Ali glavna tajna ove molitve ne spoznaje se samo u patnji. Čitajte "Oče naš" svaki dan, to će ispuniti vaš život svjetlošću i dobrotom. Blagodarite Boga za ovu molitvu, za to što ste živi, i bićete zdravi i srećni.


Izvorni tekst: Тайны молитвы «Отче наш»


Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

Bajka

Ne tako davno, niti toliko daleko, živela je jedna ljubav. Velika! Rasla je okružena lepim, toplim rečima, napajala se njima i slatkim, nežnim  poljupcima, nalik dodiru leptirovih krila. Uživala u, suncem obasjanom, svom sopstvenom, malom svetu. I cvetala poput pupoljaka nara i slatkog badema. Ni tuge, ni straha, ni bola ne beše u tom svetu. Samo smeh, muzika i radost. Ljubav je verovala da će tako biti zauvek i nikada, ništa neće pomutiti njenu sreću.

                        

Jednog toplog majskog dana, ljubav se šetala svojim malim, čarobnim svetom i ugledala nešto što nikada pre nije videla. Ugledala je školjku. Uzela je taj lepi predmet u ruke i pomirisala. Školjka je imala miris mora i soli i taj miris joj se dopao. A onda je ljubav začula tihi zvuk koji je dopirao iz školjke, pa ju je, isprva iznenadjeno pogledala, a zatim prislonila na uvo. Shvatila je da to što u ruci drži nije samo obična stvar, već pravi, živi stvor koji želi nešto da joj kaže. I školjka joj je šaputala, jezikom sirena, delfina i morskih konjica. Avaj, ljubav je nije ništa razumela! A školjka joj je šaputala reči upozorenja, reči pridošle iz dubina nepreglednog okeana, prapostojbine svega živog. Ljubav je, razočarana, vratila školjku na svoje mesto i nastavila svoju šetnju.

                           


Dani su prolazili u nizu, a za ljubav se ništa nije menjalo. I dalje je bila srećna i zadovoljna, uljuljkana u sopstveni mir. Nije ni slutila koliko je malo potrebno da sve ono što je godinama gradila nestane, za tili čas. Jer, ne tako daleko od njenog sveta, živeo je jedan drugi, mračni i tužni svet. A u njemu je vladala mržnja, zla crna kraljica, puna zlobe. Mržnja je prezirala sreću, lepotu i dobrotu i trudila se, kad god je mogla, da je uništi.

Ovo je bajka. Kraj ne zavisi od samog pisca. Kraj zavisi od vas koji ovo čitate. Završite je sami, po sopstvenoj želji i izboru. Onako kako smatrate da treba. I, ne zaboravite, snaga leži u svakom od nas. Moćni smo da stvaramo u istoj meri u kojoj možemo i uništavati. Izbor je na nama.

Tekst u celosti preuzet sa Razum i osecajnost 

 

Bajka za Biljanu

Nekada davno, toliko davno da se ni ja više ne sećam kada, kada je na ovom svetu bilo malo ljudi, ali su svi bili lepi i dobri i niko ni za kakvo zlo ni čuo nije, živeo je čopor konja jednoroga na, uvek suncem obasjanom, proplanku. I svaki čovek, žena i dete imaše svog jednoroga o kome se brinuo, a jednorog je uzvraćao ljubavlju i ispunjenjem svake, pa i najmanje želje. Proplanak na kom su jednorozi živeli beše ispresecan potocima bistre, planinske vode, uvek u punom cvatu, pa je izdaleka ličio na najlepši tepih, a opojni miris se širio po celom svetu. I svi bejahu srećni i zadovoljni i ljudi i jednorozi, a najviše deca, jer su se mogla povazdan sa jednorozima igrati do mile volje. Živela je, u to vreme, devojčica po imenu Zvezdana. Zvezdana je imala svog jednoroga, malu, lepu i, kao sneg belu, ženku kojoj je sama nadenula ime, Zvezdica. Zvezdana bi skočila na ledja Zvezdici i njih dve bi jurile po poljima sve dok se ne bi, od silne jurnjave, umorile. Jednorozi su se umeli i sporazumevati sa ljudima, tako da su Zvezdana i njena Zvezdica pričale o svemu, a najviše o dobrim vilama i nežnim patuljcima koji su vredno radili kako bi ljudima omogućili što bolji život. Jer beše to vreme kada su ljudi samo uživali, a patuljci i vile su radili sve za njih i činili svako dobro kako bi ljudi bili zdravi, veseli i srećni. Ljudi su morali jedino za svoje jednoroge da se brinu, da čiste njihov proplanak, da zalivaju mirisno cveće i da jednorozima donesu raznovrsnu hranu.  Zvezdana je rasla uz svoju Zvezdicu, a rasla je i Zvezdica. Jednog sunčanog, toplog jutra, Zvezdana, sada već lepa, mlada devojka, skoči svojoj Zvezdici na ledja i njih dve odjuriše kao vetrom nošene. U svom zanosu nisu primetile da su se veoma udaljile od svojih najmilijih, da su prošle kroz 7 proplanaka i 7 šuma i našle se na, potpuno nepoznatoj, livadi. Obe gladne i žedne, a i uplašene, ugledaše u daljini veliki zamak čiji se zlaćani krov sijao na suncu, tako da ih je skoro potpuno zabljesnuo sjaj. Tada napraviše veliku grešku, jer odlučiše da u zamku potraže pomoć, radije nego da se istim putem vrate svom domu i svojim najmilijima. Zamak beše veliki i lep, a u njemu je živeo mladi princ, dorastao za ženidbu. I pored sve lepote i bogatstva, to ipak ne beše srećno kraljevstvo, jer su u njemu ljudi morali puno raditi da bi princu i dvorjanima omogućili udoban život, pa su se stoga i razboljevali i brzo umirali, dok su u dvorcu živeli dugo, lagodno i bez imalo brige za svoj narod. Toliko tu sve beše drugačije od onog sveta za koji su Zvezdana i Zvezdica znale. Princ ih ljubazno primi i odmah se u lepu Zvezdanu zaljubi i zaprosi je, a naivna Zvezdana pristane, ne razmišljajući o posledicama. Zaboravi Zvezdana svoje roditelje, braću i sestre, zaboravi i svoju Zvezdicu, koju surovi princ predade u konjušnicu gde je morala, sa drugim, sasvim običnim, konjima biti i raskalašne dvorjane u lov na nesrećnu divljač, na svojim ledjima, nositi. O njoj se niko nije posebno brinuo, jer, u svom neznanju, nemahu pojma koliko je ona blaga i vredna i šta im sve može dati i koje sve želje može ispuniti. Nesrećna, bez svoje gospodarice, nesrećna jer je smrt mnogih dobrih životinja gledala, Zvezdica ugasnu kao mala iskrica. Tako, prvi put od kako su nastali, umre jedan jednorog. Zvezdana, zaljubljena u svog princa, nije ni znala da njene drugarice više nema.  Za to vreme Zvezdanini roditelji, svi ljudi, dobre vile, patuljci i jednorozi, uplašeni i zabrinuti tražiše Zvezdanu i Zvezdicu, ali ih ne nadjoše. Ne možeš naći onog ko ne želi da bude pronadjen. Eh, kakva je to tuga bila. Svi zapadoše u očaj i ljudi, kriveći za sve sirotu Zvezdicu, prestadoše da se o svojim jednorozima brinu. Njihov proplanak postade zapušten i prljav, cveće je venulo, a jednorozi očajavuhu od gladi. Čak je i sunce redje sijalo, a i izvori su presušivali. Ljudi su počeli da se razboljevaju i brže da stare i umiru. Patuljci i vile, videvši kako je sve po zlu krenulo, ostaviše svoje domove i preseliše se duboko u šumu, daleko od ljudi. Što je ljudima teže bilo, to su više jednoroge napadali. Od raja u njihovoj zemlji ništa više ne ostade. Jednorozi, pametni kakvi su bili, shvatiše svu nepravdu koju su im ljudi naneli i odlučiše da se i oni, poput patuljaka i vila, upute u šume i planine, ostave nezahvalne ljude i ne uslišavaju njihove želje i zahteve. Ko ništa ne pruža, ne može mu se ništa dobro ni vratiti. Preko noći napustiše jednorozi svoj proplanak, ostaviše svoje staro utočište, ostaviše ljude, prepuštene sebi samima i odjuriše u nepoznatom pravcu. Od tog doba jednorozi, vile i patuljci ne prikazuju se više nikome, ne pomazu i ne leče, jer pamte nezahvalnost ljudi. Tek ponekad, poneko dobro dete ugleda nekog od njih i oni mu ispune male željice, jer i jednorozi i vile i dobri patuljci znaju da su samo deca nevina, dobra i čista. Da su samo dečija srca zaslužila njihovu pažnju i dobrotu i da samo deca umeju pružiti nesebičnu i pravu ljubav, onu koju svako zaslužuje.

 Tekst u celosti preuzet sa http://roksana.blog.rs  

 

 

Žene, život može biti čudestan: Donesite ove odluke i pridržavajte ih se!

Donošenje odluka kojih ćete se pridržavati tijekom kalendarske godine prilično je česta pojava. Međutim, postoji i razlog zbog kojeg se pridržavanje ovih odluka često ne ostvari. Stvari poput mršavljenja, eliminiranje navike grickanja noktiju ili vraćanje dugova dobri su ciljevi.

Ipak, može vam biti teško da se “unesete” u njih srcem. Ako zaista želite dostići nove visine, razmislite da zadate ciljeve zapišete na list papira s većom, snažnijom namjerom i više srca unesite u sam proces.

Umjesto da zapišete kako ćete ove godine smršavjeti ili “dosegnuti željenu težinu”, odlučite da ćete se osjećati dobro u svojoj koži i da ćete voljeti svoje tijelo.To će vam dati unutarnju snagu koja će vam pomoći da ostvarite ciljeve.

Napišite svoju listu želja, neka vam sljedećih 15 budu vodilja, jer ih svaka žena treba donijeti i zapamtite – kada vam je srce kompas, više ste fokusirani i imate više entuzijazma!

1. Riješite se onoga što vam više ne treba.

2. Dopustite sebi da budete ono što jeste!
3. Podignite standarde.
4. Tražite dobro u drugima umjesto da se fokusirate na loše.

5. Prihvatite loše trenutke u životu.

6. Pogledajte se u ogledalo i neka vam se svidi ono što vidite.

7. Budite blagi prema sebi kada učite nešto novo.

8. Neka vas to što nešto ne znate ne plaši. Učite!
9. Prestanite se ispričavati onima koji to nisu zaslužili za ono što niste učinili.

10. Dozvolite da vas ljubav vodi!

11. Prestanite požurivati stvari kojima je potrebno vrijeme da se dogode i ostvare.

12. Spoznajte razliku između odustajanja i zasićenja.
13. Otputujte na to mjesto o kojem razmišljate. Ono je s razlogom u vašem srcu!

14. Budite zahvalni za danas.

15. Prestanite pokušavati stići tamo gdje mislite da trebate stići i shvatite da ste upravo tamo gdje trenutno i trebate biti.

Izvor 

 

Momo Kapor: Snežana

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Foto: surlalunefairytales.blogspot.com
 

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka? 

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
 

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
 

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.
 

Zasto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
 

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?
 

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
 

Ali, zasto je plakala? 

Jesam li vec rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom? Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.
 
Momo Kapor

Izvor  

 

STIŽE NAM NOVA GODINA: Evo šta treba da uradimo kako bi nam se ostvarile sve želje koje zamislimo!

Ljudi su uvek prepuni želja, zahteva i prohteva, i sama sam jedna od njih sa mnoštvom snova, planova i vizija za bolje sutra. Svako od nas čeka ili traži najbolji trenutak da ispuni neku od svojih želja. Čini se da je nadolazeća nova godina idealna šansa i prilika za tako nešto, zar ne? Ako jeste onda da se mi fokusiramo na temu predstojeće godine, novih početaka, novih nas od tog famoznog 1. januara! Bili vi spremni ili ne nova godina polako ali sigurno kuca na vrata, pripremite papir i olovku.

 

Šta li je to toliko privlačno u ovom 1. januaru pa svi kao ludi ga čekamo da bi otpočeli na sopstvenom usavršavanju  i sređivanju života. Zašto ne izmislimo više takvih januara u toku godine?

Činjenica je da će većina nas  u Novoj godini, po ko zna koji put, poželeti da izgleda bolje, mršavije, vitkije, da jede zdravije, živi životom bez stresa, ostavi cigare, smanji alkohol…
Međutim, činjenica je i da će se retko ko  zaista i pridržavati novogodišnjih odluka, dok će mnogi pokleknuti već prvih dana Nove nam godine…
Pitanje koje se nameće je: Kako se pridržavati svih tih divnih želja cele godine?

   

Tajna uspeha je, kako kažu dragi psiholozi, biti realan u postavljanju ciljeva! Kažu da dan traje 24 sata, što znači da imamo da podelimo te časove na 8 sati spavanja, 8 sati rada, i 8 sati slobodnog vremena. Nekima od vas i ne treba 8 sati sna pa te časove dodajete radu ili slobodnim aktivnostima.
Uvek se žalimo kako nemamo dovoljno vremena za sebe, ali da se ne lažemo 8 sati nije mala stvar, za to vreme možete da skuvate, očistite kuću, igrate se sa vašom decom, i naštrikate dobar deo šala ili nacrtate lep portret. Sve je stvar organizacije i volje, na vama je samo da li to želite ili ne.
Svaki dan, korak, po korak, ne morate iz korena da menjate svoje navike, niko to ne traži od vas pa ne morate ni vi sami, već svakodnevnim sitnim navikama, drugačije i lepše obojite svoj dan, a pri tome i svoj život. Ako budete mislili da ne možete da sprovedete svoje planove do kraja-sigurno je da ne možete jer ste unapred sebe ubedili u tako nešto, ali ako mislite suprotno od toga, onda ćete naći način kako to da izvedete. Ako vas vaši ukućani ometaju u realizaciji istih, upišite neki kurs koji vas interesuje preko popusta ili nadjite nešto jeftino, što se uvek može naći ako se traži, jer ako čovek nešto želi, to želi njega.
    Zakoračite opmitistično i hrabro u ovu Novu godinu, naoružajte se strpljenjem koje je jako bitan faktor u životu, osmehom, čeličnom voljom i budite sigurni da uspeh neće izostati. A možda je pravo vreme da krenete još danas, pa zašto bi čekali baš taj famozni 1. januar kada je 20. ili neki drugi decembar isto toliko super , pa možda čak i više super i povoljniji za sprovođenje planova nego izvikani 1. januar.
    Autor: Martina Ilić
Izvor Opanak.rs  

 

 

NOVOGODIŠNJI KEKSIĆI: Neodoljivi kako izgledom, tako i ukusom!

Novogodišnji keksići zavešće vas pre svega svojim šarenilom, i raznovršnošću, a zatim i ukusom.
Kombinacija mirisa i ukusa meda i cimeta uvek je bila i ostaće jedna od najboljih, a posebno prija zimi, pogotovo ako dolazi od sveže ispečenih novogodišnjih keksića.

  

Ovo praznično vreme je idealno za medenjake, zato obavezno ispobajte naš recept, a ako vam u njihovom ukrašavanju pomognu i vaši ukućani,zabava je  zagarantovana.
Uživajte, novogodišnji keksići su tu i da se zabavite!
Novogodišnji keksići spremaju se na sledeći način: 
Potrebno je: 165 g meda, 60g šećera u prahu, 250 g margarina ili putera, 1 jaje, 1 prašak za pecivo, 550 g brašna, malo cimeta po vašem ukusu,
Za glazuru: 2 belanceta, 350-400 g šećera u prahu, boja po želji

   

Priprema: Medu dodajte šećera i mešajte da se šećer  sjedini i otopi pa dodajte omekšali margarin i opet mešajte. Dodajte jaje i promešajte, pa pola mera brašna i cimeta dodajte i promešajte, pa prašak za pecivo i ostatak brašna. Umesite smesu i umotajte je u foliju i stavite u frižider na sat vremena. Možete dobijenu smesu podeliti na pola i jednu obojiti kakaom a drugu ostaviti kakva jeste. Postipte brašnom sto i razvucite testo pa modlicama vadite medenjake i pecite na 180 stepeni oko 10 minuta. Za glazuru umutite belance pa dodajte sećer u prahu. Podelite smesu na nekoliko delova i dodajte boje po želji. Sipajte u kese za zamrživač pa odsecite vrhove i napravite šare kakve želite. Stavite u frižider da se glazura stegne, i posle vaši novogodišnji keksići su spremni za vas i vaše najmilije        

 

Izvor Opanak.rs

 

ŠMEKER

Šmeker je jedan od starinskih izraza iz osamdesetih godina prošlog veka, danas nepravedno zapostavljen, jer je njime opisivan muškarac koji :
Ima svoju ekipu.
Duhovit ali ne potcenjuje.
Štiti žensko samo zato što je žensko.
I uvek ide jedan na jedan.
Šmeker je obrazovan, širok, bira i ne dozvoljava da bude izabran.
Uvek kaže šta misli, birajući reči.
Ne ogovara, ne truje iza leđa, ne hvali se avanturama, samo se nasmeši krajičkom usana i promeni temu.
Šmeker je esteta, avanturista, trubadur i prijatelj.
Zna kuda ide, zna čemu se vraća.
Šmeker je džentlmen, boem, ljubimac žena, pošten i svoj.
Znam neke šmekere.
Umeju da ćute kad treba i da dignu glas kad svi spuštaju glavu.

 

Ako su vas povrijedili, dopustite Karmi da se pobrine za to

 
Vjerujte da će se ona prije ili kasnije pobrinuti za to.
Najbolja osveta je da se brinete za sebe.Pustite da se karma pobrine za druge, jer mogu da vas uvjerim da ćete se tako jednostavno usredsrediti na to da postanete bolja verzija sebe. 

Naučite da opraštate ljudima koji se nisu brinuli o vama, naučite da dopustite da vas negativne emocije ili ljutnja natjeraju da radite nešto produktivnije, da tu vrstu energije zamijenite nečim što vam zaista dobro ide. Kao što je vježba, kreativni projekat ili jednostavno probajte nešto novo.
Najbolja osveta je ne zanimati se šta drugi ljudi misle, ne dozvolite da njihovi postupci utiču na vas, ne vidite sebe očima drugih, ne pokušavajte da impresionirate druge i shvatite da nisu superiorniji samo zato što imaju stvari koje vi nemate.
Postojite samo vi i jedino vi bi trebalo da budete dovoljni sami sebi i ljudima koji vas zaista vole. Vi ste jedinstveni i vi ćete biti projekat u kojem ćete biti zaglavljeni do kraja života. Uvijek ćete biti jedina osoba kvalifikovana za rad na tom projektu. Sami ste svoje remek-djelo i neće se svima svideti vaša umjetnosti ili je možda neće cijeniti onako kako vi očekujete, ali to vas nikada ne bi trebalo spriječiti da završite i usavršite to remek-djelo.

 Najbolja osveta je učenje otpuštanja prije nego zamjeranja. Otpuštanje je zaista oslobađajuće i pokazuje da imate vjeru u Boga i univerzum. Ponekad kada se ne osjećamo dobro u sebi, držimo se stvari koja mogu sabotirati našu sreću ili emociju prema ljudima koji nas ne vole ili nas zaista cijene.

Otvori svoj um
 

​ 

Ali kada naučite da otpuštite situacije ili ljude koji vam otežavaju život, to će značiti da ćete dostići zdrav nivo ljubavi, jer otpuštate i nastavljate dalje, čak i ako nemate rezervu, ne znate šta će se dalje dogoditi, ali nemate strah. Osjećate se kao da vas svemir brine o vama, sigurni ste u svoje vještine da započnete iznova ili pronađete nekoga boljeg. Naučili ste da budete snažni, hrabri i da se ne plašite onoga što ne znate. Znate da možete riješiti sve što vam padne na pamet.

Najbolja osveta je da volite sebe čak dok ne postanete osoba kakva želite da budete. Volite svoje nesavršeno biće. Učite na svojim greškama. Znate da te greške ne definišu ni vašu prošlost. Volite svoju svakodnevicu u usponima i padovima. 

Znajte da onaj ko vas nije mogao voljeti bori se protiv svojih ličnih bitaka. Vjerujte da ste upravo tamo gdje trebate biti i usresredite se na izvlačenje najboljeg u životu koji vam je dat umjesto da ne volite sebe i da ne živite onako kako želite.
Najbolja osveta je naučiti biti srećan i zadovoljan, čak i ako su svi protiv vas.

Prevod teksta:
https://aprilamente.info/se-ti-hanno-ferito-devi-lasciare-che-se-ne-occupi-il-karma-fidati-che-prima-o-poi-lo-fara
Prevod i obrada Ana i Jelena Muratović -  Bebamur.com

 

Decembar nas prati u čarobnom putovanju ka svjetlosti

 

Decembar je magičan mjesec iz više razloga: to je mjesec praznika, poklona, porodičnih trenutaka,ručka sa tradicionalnim jelima, čarapa koje vise na kaminu, božićne pijace, igre, ukrasa... Ali možda ono što svako od nas sa zadovoljstvom primećuje jesu obojena svijetla koja krase ulice i kuće. Nakon mjeseca novembra u znaku tame i tišine, to svijetlo doživljavamo kao dah sviježeg vazduha: vraća se radost i želja za svijetlošću. Glavni junak ovog čarobnog decembra je upravo ta svijetlost koja se uzdiže i odvodi sjene prošlosti kako bi pozdravili novi okret volana. 

Prelaz iz tame u svijetlost: naše putovanje zajedno sa Suncem

Sa decembrom stižemo do kraja ciklusa oko Sunca: dani postaju kraći nego ikad i osjeća se nedostatak sunčeve svijetlosti. Neki od nas, iz poslovnih razloga, neće ugledati svjetlost Sunca čak i nekoliko dana zaredom: ustat će prije zore i vratiti se sa posla nakon zalaska sunca; ali tu stižu božićni ukrasi da nam pomognu u zimskom trenutku u kojem će se mrak spustiti na svijet, a zatim polako prepustiti svjetlosti.
​
Ove godine astronomski zimski solsticij će pasti 22. decembra i od tog dana dani će se polako početi produžavati. Sunce će nastaviti svoje kretanje na nebu donoseći nam svoje učenje: nakon što je potonulo u mrak, kojim je vladao škorpion, i krenulo u potrazi za svetlošću u pratnji Strijelca, konačno stižemo do „ponovnog rođenja“ zajedno sa suncem dok ovo ustaje u Jarcu.

Stoga dolazi do ponovnog rođenja svijetlosti i nade u nama da slavimo na Božić, slavimo novi početak zajedno sa našim najmilijima.

Decembarska Čarolija i dar snijeznih pahulja

 

​Jedan od najvažnijih simbola decembra i Božića, koji svemu daje taj dodir magije, je snijeg: kristali, pahuljice i snježne kugle podsjećaju na suspendovano vrijeme zime i na naše detinjstvo gdje je bilo dovoljno da pogledamo besprekorne pahulje koje padaju s neba kako bi osjetili nezamislivu sreću.

Sneg je bijele boje i čist je, reflektuje svjetlost Sunca i Mjeseca, osjvetljavajući i najmračniju noć u godini. Snijeg je obećanje koje nam šapuće da se zaustavimo na trenutak da obratimo pažnju na sitnice u pronalaženju blaga svijeta. Napokon, u svakoj pahuljici postoji šuma dijamanata spremna da se istopi na prvi dah; i možda se u toj ljepoti, koju samo mi možemo razumijeti očima i srcem, skriva magija decembra.

Snijeg nas uči mnogo toga i između ostalog uči nas da razmišljamo. Ta pahuljica koja prkosi zakonu gravitacije i privlači našu pažnju, čista i besprijekorna, možda je putovala svijetom daleko i široko prije nego što je došla do nas. Prvo je to bila kap vode koja je proputovala ko zna koliko kilometara pod zemljom prije nego što je izašla na otvoreno u nekim izvorima svijeta, a zatim je prešla zemlje, vodopade, rijeke i rijeke pre nego što se raširila u more. Od kapljice vode stvorio se u oblak i prešao nebo... Prije nego što je stigla do nas, ta pahulja je poznavala blato, kamen, sol, dubine zemlje, planinske vrhove, veličanstvenost neba, prije nego što je postala to čisto remek dijelo prirode.

Čudimo se tom bijelom kristalu, zaboravljajući da je on video sve boje i prije; lekcija koja nam govori o proživljenim iskustvima, o zastarelim ispitivanjima i o nadi da će nas svako suđenje duboko transformisati, tačno kao što kapljica blatne vode može da se nada da ćemo jednog dana postati snežna pahuljica koja će svoju magiju doneti u svijet.

Ovaj čarobni mjesec decembar govori nam o magiji preporoda, prelasku mraka da bi se dostigla svijetlost, govori nam o novom početku koji polako korača, jer na svojim leđima, zakrivljen težinom prošlih iskustava, nosi torbu punu poklona, uključujući priče sa dalekih putovanja, neočekivane susrete, radosna sjećanja. Za ove poklone ne postoje paketi koji se mogu staviti pod božićno drvće: oni se mogu prihvatiti samo u našem sjećanju. Za 20, 30 godina nećemo se sjećati poklona, već ovih dragocijenih trenutaka koje smo podijelili sa našim najmilijima.  

"Snijeg ima pet glavnih karakteristika.

Bijele je boje. Dakle, to je pjesma. Pjesma velike čistoće.

Zamrzava prirodu i štiti je. Dakle, to je boja. Najukusnija zimska boja.

Neprestano se menja. Dakle, to je kaligrafija. Postoji deset hiljada načina za pisanje reči snijeg.

Klizav je. Dakle, to je ples. Na snijegu svaki čovjek može da vjeruje da je šetač po žici.

Menja se u vodu. To je muzika. U proljeće se pretvara u rijeke i potoke u simfonije bijelih nota. "

- Maxence Fermine

Zato vam u ovom decembarskom mjesecu želim da nađete magiju u snijegu koji će pjevati vaše ime: ako je budete mogli pronaći, to će značiti da ćete moći da zaustavite vrijeme i da iskusite istinsko blago svijeta.

Sandra Saporito

Prevod teksta:
https://www.eticamente.net/66482/dicembre-ci-accompagna-in-un-magico-viaggio-verso-la-luce.html

Prevod i obrada Ana i Jelena Muratović -  Bebamur.com

ﾟ｡･ * .ﾟ❤ ﾟ. * ･ ｡ﾟ ﾟ｡･ * .ﾟ❤ ﾟ. * ･ ｡ﾟ ﾟ｡･ * .ﾟ❤ ﾟ. * ･ ｡ﾟ

   

Zašto trošiti novac na "mišje radosti"?

  
Zašto ići na odmor, trošiti novac za hotel ili užinati u kafiću, ako možete sjediti kod kuće i opustiti se? I jesti uobičajnu hranu, a ne trošiti novac na finu kuhinju i razne sosove i šnicle?  

Zašto uopšte mijenjati poznato okruženje na luksuzno, lijepo, zanimljivo, ako se ipak morate vratiti nakon nedelju ili nekoliko sati kući i na nevoljeni posao ? Ili mučno učenje? U isti toksični kolektiv, gdje su napadi i zloba uobičajeni? Možda je bolje ne trošiti novac i ne mučiti sebe?

Dobro živjeti nedjelju ili dvije, jesti ukusno sat-dva, a onda sve ispočetka, dosta novca će nestati - zašto su potrebna ta sitne zadovoljstva? Može još gore biti na duši, zar ne? Kontrast između ugodne zabave i novog uranjanja u gadno toksično okruženje previše je upadljiv ...

Lijepo živjeti, ukusno jesti, mijenjati okruženje, zabavljati se šetati - ovo su sitna zadovoljstva. Mišja radost tako to mi zovemo. Evo zašto.

Naučnici su napravili zanimljiv eksperiment: iz kaveza su uzeli najutučenijeg miša, kojeg su agresori satjerali u ćošak i vrijeđali; odnijeli su ga i smjestili u drugi kavez. Kavez je bio dobar. Topao, prostran. Tu je bila ukusna hrana, sve vrste uređaja za igre, točkovi za trčanje, ugodna kuća, palice i sve što je prijatno, za uživanje - mišje posude. 

Potom su odmornog miša posle nedjelju dana vratili agresorima, i on se više se nije tresao u ćošak, dršćući. Pokazao je zube agresorima. I postavio ih na svoje mjesto. I savršeno sredio život. Tako je na utučenog miša utucao boravak u luksuznim apartmanima i ukusna hrana. Zabava i zadovoljstvo.

​
Stoga, u stresnoj situaciji, u konfliktnoj situaciji, iz koje izgleda da nema izlaza, koja je iscrpila sve živce, treba poći ili otići na lijepo mjesto. Negdje gdje je toplo, prijatno i lijepo. Ukusno jesti, trčati, skakati. Razgovarati s dobrom osobom - miševi ne znaju da razgovaraju, njima je teže. Poći u kafić, samo otići u kafić ako se nema novca za put. Opustiti se na kauču sa šoljicom kafe. Mogu se okolnosti promijeniti bez dugog, dalekog putovanja - to uopšte nije teško. 


Na kraju, možete samo prošetati prekrasnim parkom i pojesti sladoled ako imate malo novca. Polako šetati. Zatim trčati, skakati, igrati ili voziti bicikl. A onda sa ukusom pojesti sladoled, u krajnjem slučaju ... To djeluje na najefikasniji način za vraćanje snage u borbi protiv agresora.

Treba se vratiti nakon kraćeg odmora svjež i pun energije. I pokazati zube. A uživati u udobnosti - sasvim je moguće nakon kraćeg odmora u prijatnom okruženju. Tako na nas djeluje sve prijatno, radosno, ukusno. Čak i luksuzno.

Treba se truditi da se promijene okolnosti, to daje snagu da se suprostavimo agresorima i zaštitimo svoje mjesto pod suncem...

Anna Kirjanova


Prevod teksta: https://zen.yandex.ru/media/anna_kiryanova/zachem-tratitsia-na-myshinye-radosti-5df71fd41a860800aeadb8f6

Prevod i obrada Beba i Jelena Muratović -  Bebamur.com

 

Čelični ljudi: sigurno utočište u koje se uvijek možemo vratiti

  
Postoje ljudi kod kojih se uvijek možemo vratiti, čak i ako smo se od njih odselili svjetlosnim godinama i nalazimo se u drugoj galaksiji. Oni su toplina i intimnost, oni su veza na prvi pogled, neraskidivi i jedinstveni sklad. 

 Mirišu na dom, oni su zavoji koji su nekada štitili naše emocionalne rane, oni su lijek koji ih je izliječio, glas koji nas je smirivao.

Ljudi od čelika mirišu na ljubav i bezuslovno prihvatanje. Mirišu na naklonost, na velike zagrljaje u kojima zatvaramo oči i osmjehujemo se. Ovi ljudi mirišu na prijateljstvo, ljubav, porodicu.
U njihovim očima možete pročitati "Ja sam uz tebe i zajedno ćemo stisnuti zube". Oni nam vjeruju čak i kada mi sami prestanemo da vjerujemo u sebe. Ovi ljudi nas ne pošteđuju ni zime, ni pada, ali nude nam tačne riječi koje će nam izliječiti rane.
(Izvor: Reparando Alas Rotas)

Najljepši ljudi koje poznajem
 
Čelični ljudi su oni koji nas toliko snažno prihvataju da ujedinjuju sve fragmente našeg srca, one zbog kojih se strah i tuga rastvaraju. Oni koji su nas učili novim stvarima kroz lijepe geste, što nam je pokazalo da je svijet predivno mesto.
Zahvaljujući njima, svaki dan nalazimo motivaciju da težimo da budemo srećni. 

Zahvaljujući njihovom strpljenju otkrili smo da se dobre stvari dešavaju onima koji znaju kako da čekaju.
Jer strpljenje je vrlina zbog koje emocionalna sloboda raste.
​
Vrijednost sile znamo samo kad više nema alternative. Ponovo ćemo pasti i ustati jer ćemo se sjetiti da nam je jednog dana čelična osoba pokazala da takođe znamo biti snažni i hrabri.
I ako u nekom trenutku nećemo moći da ustanemo, oni će biti tu, poput štapova, oni će nam biti podrška. Podsjetiće nas da ćemo u njima uvijek naći mjesto gdje se možemo skloniti.
Njihovo srce ima jedan motor: dobrotu

Možete ih lako prepoznati: otkad ih poznajete, osjećate da ste bolji ljudi, jer su vas ojačali i obogatili vaš unutrašnji život.
Sigurno poznajete više od jedne čelične osobe, čiji motor radi samo zahvaljujući mješavini dva goriva: ljubavi i razumjevanja.
Nema toplije topline od čeličnih ljudi. Oni su naša porodica, naši prijatelji i naši savjetnici; oni su naša vatra, naše ognjište. Zahvaljujući njihovoj naklonosti, shvatili smo da, s pravom iskrom, sve može izgorijeti.
​
Štite nas od pada, pomažu nam da tkamo veća krila. Prilagođavaju nam snove, uništavaju naše strahove.
Oni su prelepi ljudi koji mirišu na vjetar i more. Imaju sposobnost da prihvate ljude koje vole samo korišćenjem pogleda ili riječi;čak i najozbiljnije rane nestaju i oni ih pretvaraju u prelijepe ožiljke. 

Oni obezbjeđuju da se osmjesi koje koristimo za maskiranje bola transformišu u pravu sreću i ne polome naša srca. Poznaju nas tako dobro da savršeno znaju kada je naše "sve je dobro" iskreno, a kada nije.
Nemoguće je reći koliko nam ovi ljudi znače. Oni dijele ogromno emocionalno bogatstvo sa nama. Nikada vam to nećemo moći reći dovoljno: HVALA ZA SVE.

Prevod teksta:https://lamenteemeravigliosa.it/le-persone-dacciaio-un-posto-sicuro-cui-possiamo-sempre-ritorno/
Prevod i obrada Ana i Jelena Muratović -  Bebamur.com  










​

СВЕТИ СПИРИДОН

                          

МОЛИТВА СВЕТОМ СПИРИДОНУ

О, велики и пречудесни светитељу Спиридоне, похвало Керкире (Крфа), блистава светиљко целе васељене,
топли пред Богом молитвениче за све који ти притичу и брзи заштитниче свих што ти се с вером моле!
Ти си међу Оцима на Никејском сабору веру православну преславно објаснио,
јединство Пресвете Тројице чудесном силом показао, а јеретике до краја посрамио.
Услиши нас грешне који ти се молимо, Светитељу Христов, и твојим силним заступништвом пред Господом
избави нас од сваке невоље, од глади, потопа, ватре и смртоносне ране.
Ти си у привременом животу свом од свих невоља избављао људе, од налета Агарјана и од глади спасавао си
земљу своју, цара од неизлечиве болести избавио и многе грешнике покајању привео,
мртве си преславно васкрсавао, а због светости живота твога Ангели су ти у цркви невидљиво саслуживали и појали.
Тако је тебе, верног слугу свог, прославио Владика Христос, даровао ти да у сва скривена дела људска
проникнеш и оне што неправедно живе разобличиш.
Многима си у оскудици и немаштини усрдно помагао, људе убоге у време глади нахранио,
и многа друга знамења сатворио силом Духа Божијег што је у теби обитавао.
Не остави ни нас, Светитељу Христов, помени чеда своја код Престола Сведржитеља, и умоли Господа
да нам дарује опроштај многобројних грехова наших, спокојан живот, непостидан и миран завршетак живота нашег,
и удостој нас вечног блаженства у будућем веку, да бисмо увек узносили славу и благодарење
Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

   

ТЕЛО СВЕТОГ СПИРИДОНА ИМА СТАЛНУ ТЕМПЕРАТУРУ 36,6 степени. Њему расту нокти и коса. И што је најчудније- одећа која му је обучена мења се сваких пола године, зато што се хаба као да не лежи у кивоту већ хода. Чувар кивота је причао да се дешава да кључ не може да отвори браву кивота. И тада свештеници знају-светитељ једноставно није у кивоту, он хода по острву. Мошти се налазе на Крфу а ова чудотворна икона на Егини. Ако мало боље погледате, видећете да икона отвара очи...

Црква Уб

Житије Светог Спиридона Чудотворца

 

Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипар. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.

Једном на острву Кипру би бездаждије и велика суша, иза које настаде глад, иза глади помор, и мноштво људи умираше од глади. Небо се затвори, и беше потребан други Илија, или сличан њему, да молитвом својом отвори иебо. И такав се показа свети Спиридон: јер он, видећи невољу која снађе људе и родитељски жалећи оне који умираху од глади, усрдно се помоли Богу, и небо се одмах покри облацима са свих страна, н удари велики дажд на земљу, и не престаде обилно падати неколико дана, док се светитељ поново не помоли Богу, и разведри се. Земља се богато надоји, и даде изобилан род: њиве родише обилато, баште и градине се преливаху од плодова; и после те глади би изобиље велико, молитвама угодника Божјег Спиридона.

Међутим, након неколико година због грехова људских, по допуштењу Божјем, опет настаде глад у тој земљи. И богати житопродавци радоваху се скупоћи, јер имађаху жито скупљандо у току неколико година; и отворивши житнице своје почеше га продавати по високој цени. Беше тада у граду Тримитунту један житопродавац, ненасито среброљубив и неутољиво сластољубив. Он у многим местима закупи мноштво жита, пренесе га лађама у Тримитунт, али га не хте продавати по тадашњој цени пијачној, него га смести у житнице са намером да сачека још страшнији притисак глади, и онда скупље прода жито, и тако што више заради. Када глад постаде готово свеопшта и с дана на даи све јаче мораше људе, овај житопродавац стаде продавати жито по веома високој цени. Утом к њему дође један сиромашак, просећи и молећи га и са сузама клањајући му се: да се смилује на њега и подари му мало жита, да он са женом и децом не би умро од глади. Но немилосрдни и златопоробљени богаташ не хте да се смилује на сиромашка, него му рече: Иди, донеси новац, и добићеш онолико колико будеш платио.
Сиромашак, тетурајући се од глади, оде к светом Спиридону, и кроз плач му исприча своју муку и богаташево немилосрђе. Светитељ му рече: Не плачи! него иди дома, јер Дух Свети каже ми, да ће сутра твој дом бити пун жита, а богаташ ће те молити и даће ти жито забадава.

Сиромашак уздахну и оде дома. А у први сумрак, по наређењу Божјем, удари сраховита киша, и силовита вода поруши многе житнице немилосрдног среброљупца и разпесе сво жито. Немилостиви пак житопродавац са својим укућанима трчаше ио целоме граду, позивајући и молећи све да му притекну у помоћ, да не би од богаташа постао просјак. А сиромашни људи, видевши жито разнесено водом по путевима, стадоше га скупљати, и напунише житом куће своје. Такоће обилно накупи себи жита и онај сиромашак, који јуче мољаше богаташа да му удели мало жита. Видећи на себи очигледну казну Божју, богаташ угледавши овога.сиромашка поче га молити да накупи себи жита бесплатно колико хоће. - Тако Бог казни богаташа за немилосрђе, и, по пророчанству светитељевом, избави сиромашка од беде и глади.
Један познати светитељу земљоделац дође к том истом немилосрдном богаташу у време те глади, молећи га да му да у зајам жито и обећавајући да ће му га у време жетве вратити са великом каматом. Богаташ, поред житница оборених поплавом, имаћаше још и друге житнице пуне жита. Али он, првим својим губитком не уразумивши себе и не излечивши себе од тврдичлука, испољи своје немилосрђе и према овом паћенику, па чак не хте ни да слуша његову усрдну молбу, него му рече: Без новаца нећеш добити од мене ниједно зрно.
Чувши то, јадни земљоделац заплака и оде к светитељу Божјем Спиридону, и каза му своју муку. Светитељ га утеши и отпусти кући. Но сутрадан изјутра он сам оде к земљоделцу и однесе му не мали грумен злата, не говорећи му откуда му злато. Предавши земљоделцу то злато, он му рече: Носи, брате, ово злато оном богатом житопродавцу и дај му га у залог, а он нека ти за то да онолико жита колико ти је потребно за прехрану. Када пак стигне жетва и у тебе буде у изобиљу жита, ти онда откупи овај залог и опет га донеси мени.

Убоги земљоделац узе из светитељевих руку злато и хитно оде к богаташу. Када златољубиви богаташ угледа злато, обрадова се, и одмах даде сиромаху у зајам жита колико му беше потребно. А када стиже жетва и берићет се показа добар, и нестаде глади, земљоделац тај однесе са великом каматом жито богаташу, узе од њега злато заложено код њега, и однесе га с благодарношћу светом Спиридону. Светитељ узе злато и крену у своју градину заједно са земљоделцем, рекавши му: Хајде, брате, са мном, да заједно вратимо ово Ономе који нам је милосрдно дао у зајам. - А кад са земљоделцем уће у градину, он положи злато покрај ограде, подиже очи к небу и кликну: Господе мој Исусе Христе, Ти вољом Својом све ствараш и претвараш! Ти си некада пред очима цара Египатског Мојсијев штап претворио у змију, - нареди и сада овоме злату, које Ти раније претвори из животиње, да се поново претвори у свој првобитни облик, да би и овај човек сазнао колико Ти промишљаш о нама и самом стварношћу научио се ономе што је речено у Светом Писму: "Господ чини све што хоће" (Псал. 134, 6)
Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи. - Тако дакле, на светитељеву молбу змија се најпре претвори у злато, па затим на чудесан начин из злата опет постаде змија. Гледајући ово чудо, земљоделац дрхташе од страха, па павши на земљу говораше да је недостојан таквог чудесног доброчинства. Змија пак одгамиза у своју рупу; а земљоделац се пун благодарности врати кући својој, запањен величином чуда учињеног Богом на светитељеве молитве.

Један врлински човек, пријатељ светога Спиридона, би из зависти оклеветан од стране прљавих људи пред градским судијом и посађен у тамницу, а затим и на смрт осуђен без икакве кривице. Дознавши за то, блажени Спиридон пође да пријатеља свог избави од незаслужене смрти. Но у то време догоди се поплава у том крају, и поток који беше на светитељевом путу силно надође, и изливши се из свога корита постаде непрелазан. Међутим чудотворац се опомену како Исус Навин са ковчегом завета по суху пређе набујали Јордан, па верујући и сада у свемогућство тог истог Бога, рече потоку наређујући му као слузи: Стани! тако наређује теби Господар свега света, да ја пређем и спасе се човек ради којега журим. - Чим он то рече, поток тог тренутка стаде, зауставивши течење воде, и отвори суви пут не само светитељу него и осталима који путоваху с њим. Сведоци чуда похиташе к судији и известише га о доласку светитеља и о чуду које учини путем. Чувши то, судија одмах ослободи осуђенога и предаде га светитељу здрава.

Прозорљивим очима својим преподобни виђаше и тајне грехе људске. Тако једном, када се он одмараше од пута код једног странопримца, жена једна која беше телесном страшћу заробљена и тајно чињаше грех с неким човеком, хтеде опрати ноге светитељу. Али он, знајући грех њен, рече јој: Не дотичи ме се, жено! - И то јој он рече, не што се гнушао грешнице и одбацивао је, јер како се може гнушати грешника ученик Господа који је с цариницима и грешницима јео и пио. Не, него он то рече, да би подстакао жену да се опомене грехова својих и да се постиди нечистих помисли и дела својих. А када та жена продужи упорно настојавати да се дотакне ногу светитељевих и опере их, тада светитељ, желећи да је спасе од погибли, изобличи је с љубављу и кротко, подсећајући је на грехе њене и побуђујући је На покајање. А жена, удивљена и запрепашћена тиме што њена непозната и тајна дела и помисли нису сакривени од прозорљивих очију човека Божија, постиде се и скрушена срца паде к ногама светитељу, мијући их не водом него сузама и отворено исповедајући своје грехе, за које беше изобличена. Она поступи као некада еванђелска блудница, а светитељ, угледајући се на Господа, самилосно јој рече: Не бој се, кћери! опраштају ти се греси; ето си здрава, више не греши. - И од тога часа та жена исправи потпуно живот свој, и, примером својим би многима на корист.
Довде се говорило само о чудесима која свети Спиридон почини за живота, а сада ваља обзнанити и ревност његову за веру православну.

За царовања Константина Великог, првог цара - хришћанина, састаде се 325. године у Никеји Први Васељенски сабор, ради оповржења безбожнога Арија, који богохулно називаше Сина Божија створењем а не Творцем свега, и ради озакоњења: исповедати да је Син Божји једносуштан са Богом Оцем. Арија у његовом богохулству подржаваху епископи значајних онда цркава: Јевсевије Никомидијски, Марис Халкидонски, Теогније Никејски. А поборници православља беху људи, украшени животом и учењем: велики међу светима Александар, који у то време бејаше још презвитер и уједно заменик светог Митрофана, патријарха Цариградског, који због болести не бејаше на Сабору, и славни Атанасије, који још не беше украшен презвитерским чином пего као ђакон служаше у цркви Александријској. Ова двојица изазиваху код јеретика нарочито негодовање и завист особито тиме што друге превазилажаху у разумевању истина вере, а још не беху почаствовани епископским чином. Са њима бејаше и велики свети Спиридон, чији живот и боравећа у њему благодат беху кориснији и силнији при убеђивању, неголи говори других, доказивања и красноречивост. Са допуштењем цара, на сабору присуствоваху и грчки философи, звани перипатетици; најистакнутији међу њима подржаваше Арија, и горђаше се својом говорничком вештином, старајући се да исмеје учење православних. Блажени Спиридон, човек нешколован, који је знао "само Христа, и тога распета" (1 Кор. 2, 2), моли оце да му дозволе да ступи у препирку са тим философом; али свети оци, знајући да је он човек нешколован, сасвим неупознат са грчком философијом, забрањиваху му то. Међутим свети Спиридон, знајући какву силу има вишња мудрост и како је немоћна пред њом мудрост људска, обрати се томе философу и рече: Философе, у име Исуса Христа саслушај што ћу ти рећи. - Философ му одговори: Говори, саслушаћу те.
Светитељ стаде говорити: Један је Бог који створи небо и земљу, и саздаде човека од земље, и устроји Речју Својом и Духом све остало, видљиво и невидљиво; и ми верујемо да та Реч јесте Син Божји и Бог, који сажаливши се на нас заблуделе, роди се од Дјеве, поживе са људима, пострада и умре ради нашега спасења и васкрсе и са Собом саваскрсе род људски; ми чекамо да Он дође и суди свима по правди и узврати свакоме по делима; верујемо да је Он једне природе са Оцем, равне с Њим власти и части. Тако ми то исповедамо без икаквог радозналог испитивања, и ти - не усуђуј се испитивати како све то може бити, јер ове тајне превазилазе твој разум, и далеко превишавају свако људско знање. - Затим, поћутавши мало, светитељ га упита: Не изгледа ли и теби ово тако, философе?

Међутим философ ћуташе као да никада знао није прети се. И не могаше ништа рећи противу светитељевих речи, у којима дејствоваше нека Божанска сила, те се тако испуни речено у Светом Писму: Царство Божје није у речи него у сили (1 Кор. 4, 20). Најзад философ рече: И ја држим да је стварно све тако како ти кажеш. - Тада старац рече: Онда иди и прими знамење свете вере. - А философ, обраћајући се својим пријатељима и ученицима рече: Чујте ме! Док се препирка водила са мном речима, ја сам речима противстављао речи и препирачком вештином надвлађивао их. Али када уместо речи из уста овога старца поче излазити нека сила, речи постадоше немоћне противу ње, пошто човек не може противстати Богу. Стога, ако ко од вас може мислити тако као ја, онда нека поверује у Христа и нека заједно са мном последује овоме старцу, кроз чија уста говори Бог.

И философ тај, примивши православну хришћанску веру, радоваше се што у препирци би побеђен од светога старца на своју корист. Радоваху се томе и сви православни, а јеретици бише веома постиђени.

Када се заврши овај Сабор светих Отаца, на коме Арије би побеђен и осуђен, учесници се сви разиђоше, као и свети Спиридон. У то време умре његова кћи Ирина, која време цветне младости своје проведе тако у чистој девствености, да се удостоји Царства Небеског. Међутим к светитељу дође једна жена и кроз плач му исприча, да је она његовој кћери Ирини дала на чување неки златан накит, но пошто она ускоро умре, то нико не зна где је она оставила тај накит. Свети Спиридон претражи по целој кући накит, али га не нађе. Но видевши женине сузе и ридање светитељ се сажали на њу, па са домашњима својим отиде на гроб своје кћери, и обраћајући јој се као живој кликну: Кћери моја Ирино, где је златни накит што ти је поверен на чување? - Ирина, као пробудивши се од тврдога сна, одговори: Господине мој, сакрих га на том и том месту у кући. - И она тачно указа где је то место. - Светитељ јој онда рече: Сада спавај, кћери моја, док те Господ свих не пробуди при свеопштем васкрсењу. - Све присутне обузе дивљење и страх гледајући ово необично чудо. Светитељ пак пронаће на указаном месту сакривени накит и предаде га тој жени.

После смрти Константина Великог царевина се раздели на два дела. Источна половина припаде његовом старијем оину Констанцију. Боравећи у Антиохији цар Констанције паде у тешку болест, коју лекари не могаху излечити. Оставивши лекаре, болесни цар притече молитвом к Богу који може исцељивати душе и тела, и усрдно мољаше од Бога исцељење својих бољки. И у ноћном виђењу цар угледа анђела који му показа скуп многих светих епископа, при чему му указа међу њима на двојицу изузетно дивних, који, изгледало је по свему, беху воће и старешине осталима; притом анђео каза цару да једино та два епископа могу исцелити болест његову.

Пробудивши се из сна и размишљајући о виђеном, цар се не могаше досетити ко беху та два епископа које он виде: њихова имена и завичај беху му непознати, а један од њих тада још не беше епископ. Дуго време цар беше у недоумици, и најзад по нечијем добром савету он сазва к себи епископе из свих околних градова, и тражаше међу њима она два епископа које виде у виђењу, али их не нађе. Тада он позва к себи епископе у далеко већем броју из далеких и најудаљенијих покрајина, али ни међу њима не пронађе ону двојицу. Напослетку он сазва код себе епископе из целе своје царевине. Такав царев позив, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар блаженом Спиридону, епископу Тримитунтском коме све већ беше откривено Богом односно цара.

Свети Спиридон одмах крену на пут к цару, узевши са собом ученика свог Трифилија, кога цар виде у виђењу заједно са светим Спиридоном и који у то време још не беше епископ. Када стигоше у Антиохију они пођоше у дворац к цару. Блажени Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави митру, а на грудима му висијаше глинен судић, као што то беше обичај у житеља Јерусалимских, који су обично у том судићу носили јелеј од светога Крста. Када светитељ у таквом виду улажаше у дворац, један од дворских службеника, богато одевен, помисли да је то неки просјак, насмеја му се, и не дозвољавајући му да уђе удари га по образу. А преподобни, будући незлобив, и памтећи речи Господа Христа, окрену му и други образ. Тада дворски службеник разумеде да је то епископ, и увидевши свој грех, смирено замоли епископа за опроштај, и доби га.

Када светитељ уђе код цара, цар га одмах познаде, пошто га управо таквога виде у сну. И уставши, цар приђе к слузи Божијем и поклони му се, молећи га са сузама да се помоли Богу за њега и исцели га од болести. Свети Спиридон се дотаче главе цареве, и цар одмах оздрави; и радоваше се своме исцељењу, које доби молитвама светитељевим. И указа цар велике почасти светитељу, и проведе с њим у радости сав тај дан, засипајући изузетним поштовањем и љубављу свог доброг лекара.

За то време Трифилије се веома дивљаше царском сјају, лепоти дворца, великашима који стајаху пред царем који сећаше на престолу, и свуколиком чудесном и златастом изгледу, и вештом служењу слугу, раскошно одевених. Свети Спиридон га упита: Чему се дивиш, брате? Еда ли царска велељепност и слава чине цара праведнијим од других? Еда ли цар не умире као и сваки просјак, и бива погребен? Еда ли он неће подједнако са другима предстати Страшноме Судији? Зашто ти оно што је пролазно цениш као да је непролазно? И зашто се дивиш ономе што је ништавно, када треба свом душом искати оно што је невештаствено и вечно, љубити непролазну славу небеску?

Преподобни даде многе поуке и самоме цару: да има у памети доброчинства Божија, да и сам буде добар према поданицима својим, да буде милосрдан према онима који греше, да буде благонаклон према молиоцима, да буде дарежљив према потребитима, и да свима буде као отац, пун љубави и добар и милосрдан, јер ко тако не царује, треба га звати не цар него мучитељ. Напослетку светитељ наложи цару да строго држи и чува правила и обичаје побожности, нипошто не примајући ништа што је противно Цркви.

Цар, хотећи да заблагодари светитељу за своје исцељење његовим молитвама, нуђаше му много злата, али он одбијаше да прими, говорећи: Није лепо, царе, узвраћати мржњом за љубав, јер то што сам ја учинио за тебе јесте љубав. Оставити дом, препловити толику пучину морску, претрпети жестоке зимске мразеве и силовите ветрове, зар то није љубав? И за све то зар да примам као уздарје злато, које је узрок свакоме злу и лако погубљује сваку правду?
Тако говораше светитељ, не желећи примити ништа. Но на велике и упорне молбе цареве он пристаде: да злато само прими од цара, али да га не држи код себе. И примивши злато, светитељ га одмах раздаде сиротињи.

Осим тога, по савету овог светитеља, цар Констанције ослободи данка свештенике, ђаконе и све клирике и службенике црквене, сматрајући да не доликује да служитељи Бесмртнога Цара дају данак смртноме цару.

Раставши се с царем и враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца. Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки. Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу. Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено. Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини. Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота: Шта да радимо, брате? - Овај одговори: Зашто ме питаш, оче? Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве. Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге?

Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу. И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке, услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати. А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва. Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости. Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе. Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо? - Ђакон понови свој пређашњи савет. И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује. Затим он рече покојници лежавшој на земљи: Устани и стани на ноге своје! - Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића. Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило. Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона.

Када се светитељ врати кући, к њему дође један човек са жељом да из стада његовог купи сто коза. Светитељ наложи купцу да уговорену цену исплати и онда узме козе. Купац одброја новац за деведесет и девет коза, а утаји за једну, мислећи да светитељ неће то приметити, који у простодушности својој беше далеко од сваке житејске бриге. Када они обојица одоше у тор, светитељ наложи купцу да узме онолико коза за колико је платио. Купац издвоји сто коза, и истера их из тора. Но једна од њих, као да је разумна и добра робиња, знајући да је господар њен продао није, брзо се врати и утрча у тор. Купац је опет узе и вуцијаше је за собом, но она се истрже и поново побеже у тор. Тако се трипута коза отимаше из његових руку и бегаше у ограду, а он је силом одвлачаше, па је најзад натовари на своја рамена и понесе својој кући; но коза силно вречаше и роговима га бодијаше у главу, превијаше се и отимаше се, тако да се томе чуђаху сви који то гледаху. Тада свети Спиридон, схвативши у чему је ствар, и не желећи да лукавог купца изобличи пред овима, рече му тихо: Размотри, чедо, да можда није без разлога што ова животиња не жели да буде одведена твоме дому: ниси ли утајио своту коју дугујеш за њу, те се она због тога отима из твојих руку и бежи ка тору? - Купац се постиде, исповеди грех свој и мољаше за опроштај. Затим он исплати козу и поведе је, и тада она сама кротко и мирно иђаше ка дому купца, и то иђаше испред новог господара свог.

На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо Пеким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакОна да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! - И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика. Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Бакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници. И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да оИ целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора.

Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: "Мир овима!" - и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: "и духу твоме!" - Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: "Господе помилуј!" - То се певање чуло далеко од цркве, те м^ноги похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи.

У друго време када светитељ такође стајаше у цркви на вечерњем богослужењу, у кандилу нестаде зејтина и оно се већ стаде гасити, пошто том приликом у цркви уопште не беше зејтина. Светитеља то ожалости, јер се бојао да ће се са гашењем кандила прекинути вечерње богослужење, те се на тај начин неће довршити уобичајено правило. Међутим Бог који твори вољу оних који га се боје, учини те у кандилу навре зејтин и стаде се преливати, као некада суд удовични у дане Јелисејеве. Црквенослужитељи донесоше судове, подметнуше их испод кандила и напунише их тим зејтином. А тај вештаствени зејтин у кандилу беше јасан доказ преизобилне благодати Божије које свети Спиридон беше препун и која се обилно изливаше из њега на његово словесно стадо.

На острву Кипру постоји град Кирина. Једном крену у тај град неким послом из Тримитунта свети Спиридон заједно са учеником својим Трифилијем, који у то време већ беше епископ Левкусијски, на острву Кипру. А када они пролажаху кроз гору Пентадактил, и обретоше се на месту званом Пиримна, дивном и веома богатом биљем и растињем, Трифилије се одушеви тим местом и пожеле да за своју цркву купи неко имање у том крају. О томе Трифилије дуго размишљаше у себи; но његове мисли се не утајише од прозорљивих очију великога оца који му рече: Зашто, Трифилије, непрестано мислиш о ништавним стварима, желећи имања и винограде, који у самој ствари немају никакву вредност и само изгледа да је имају, и својом привидном вредношћу заводе срца људска? Наше непропадљиво имање је на небесима, и ми имамо кућу нерукотворену". Њих ишти, њима се и зараније кроз богомислије наслађуј. Они не могу прелазити од једнога к другоме, већ ко једном постане поседник њихов, тај добија наслеће које остаје заувек његово.

Ове речи бише од велике користи за Трифилија, и нотом он својим истинским еванђелским животом показа да је постао изабрани сасуд Христов, као некада апостол Павле, и удостоји се безбројних дарова од Бога. Тако свети Спиридон, будући сам веома врлинаст, упућиваше на врлину и друге. Јер његови савети и поуке биваху од помоћи онима који их примаху, а оне који их одбациваху сустизаше рђав крај. О томе ево доказа.

Један трговац, житељ града Тримитунта, отплови у туђу земљу ради трговине, и задржа се тамо дванаест месеци. За то време жена његова учини прељубу, и затрудне. Вративши се кући трговац примети да му је жена у другом стању, и по томе познаде да је она у његовом одсуству учинила прељубу. То њега силно разјари и разгњеви и он је стаде тући; и не желећи да живи с њом, гоњаше је из своје куће. Затим оде и исприча све архијереју Божјем Спиридону и мољаше га за савет. Светитеља дубоко потресе женин грех и мужевљев горки јад, па дозва жену, и не питајући је је ли стварно згрешила пошто о греху њеном сведочаху сама бременитост њена и плод у њој зачет од безакоња, упита је отворено: Зашто си оскврнавила постељу мужа свог и осрамотила кућу његову? - Међутим жена, изгубивши сваки стид, дрзну се отворено лагати, да ни од кога другог зачела није већ од самог мужа свог. Присутни узнегодоваше на њу због те лажи још више него ли због саме прељубе, и говораху јој: Како ти то говориш да си зачела од мужа, кад твој муж дванаест месеци није био код куће? Зар може зачети плод остати у утроби дванаест месеци и више? - Но она упорно тврђаше да зачети плод чекаше повратак оца свога из далеке земље, па да се у његовом присуству роди. Бранећи ту и друге лажи и препирући се са свима, она подиже велику вику и галаму што је клеветају и вређају. Тада свети Спиридон, желећи је побудити на покајање, рече јој кротко: Жено, ти си пала у велики грех, зато и твоје покајање мора бити велико, јер и за тебе постоји нада на спасење, пошто нема греха који превазилази милосрђе Божје. Међутим ја видим, да је прељубочинство породило у теби очајање, а очајање бестидност, и било би праведно да ти поднесеш заслужену и брзу казну. Но и поред тога, остављајући ти место и време за покајање, ми јавно унапред објављујемо теби: плод неће изаћи из утробе твоје док не кажеш истИну, не прикривајући лажју оно што и слепац, како се вели, може видети.

Ове светитељеве речи убрзо се збише
. Када жени дође време да роди, на њу наиђе љута болест, причињајући јој страховите болове и задржавајући јој плод у утроби. Но она, огорчена и упорна, не хте да призна свој грех; и у том греху умре страшном смрћу, не могући родити. - Дознавши за то, архијереј Божји се расплака, и кајаше се што је осуди таквим судом, и говораше: Нећу више изрицати суд над људима, када се моја изговорена реч тако брзо збива на њима у стварности.

Жена једна, по имену Софронија, добронаравна и побожна, имађаше мужа незн
абошца. И она се не једанпут обраћала светитељу Божјем Спиридону и усрдно га молила, да се постара обратити њенога мужа к светој вери. Муж њен бејаше сусед архијереја Божјег Спиридона и уважаваше га; а као суседи биваху понекад један другоме у кући. Једном код светог Спиридона беху за трпезом многи његови суседи, међу њима и тај незнабожац. И гле, наједаред свети архијереј Божји говори гласно једноме од слугу својих: Напоље пред капијом стоји гласник, послан од слуге што чува моје стадо да ми јави, да му је сва стока, док је он спавао, пропала, залутавши у горама. Иди дакле и реци томе гласнику: да је слуга мој, који га је послао, већ нашао сву стоку читаву у једној пештери, и ниједно марвинче не погибе из стада. - Слуга оде и предаде гласнику светитељеве речи. Ускоро затим, када гости још не беху устали са трпезе, дође други гласник од пастира са вешћу: да је цело стадо нађено. Чувши то, онај незнабожни сусед би неизмерно задивљен тиме што свети Спиридон види оно што се збива у даљини као да се догађа пред његовим очима. И он, помисливши да је свети Спиридон један од богова, хтеде да учини оно што и Ликаонци некада апостолима Варнави и Павлу тојест: довести јунце, донети венце и принети жртве. Но светитељ му рече: Ја нисам бог, већ само слуга Божји и човек, у свему сличан теби. А да знам оно што се догађа далеко од мојих очију, - то ми дарује Бог мој; а и ти, ако поверујеш у Њега, познаћеш како је свемогућа Његова крепкост и сила.

И Софронија, христољубива жена овог незнабошца, улучивши прилику, убеђиваше мужа многим речима, да се одрекне многобожачког безбожја и позна Јединог Истинитог Бога и поверује у Њега. И благодаћу Христовом би овај неверник обраћен у свету веру и просвећен светим крштењем. Тако се спасе муж неверник помоћу жене верујуће, као што говори свети апостол Павле (1 Кор. 7, 14).

Причају такође о смирењу блаженога Спиридона, како се он, толики светитељ и чудотворац, није гнушао пасти бесловесне овце и сам се трудити око њих. Једне ноћи лопови се увукоше у тор, украдоше неколико оваца, и хтедоше изаћи из тора. Али Бог, љубећи угодника Свог и чувајући убогу имовину његову, невидљивим узама чврсто свеза лопове тако да они не могоше изићи из тора, и беху држани тако до сванућа. У свануће пак светитељ дође к овцама, и угледавши лопове силом Божјом свезане по рукама и ногама, раздреши их молитвом, и многе им поуке изговори о томе како не треба желети туђе него се хранити трудом руку својих. Затим им даде једнога овна, говорећи: "Примите ово, да вам не би био узалудан ваш труд и бесана ноћ", - па их отпусти с миром.

Један Тримитунтеки трговац имађаше обичај узимати у зајам новац од светитеља ради својих трговачких пословања, и када се враћао с пута, он је позајмљени новац враћао и, по налогу светитеља, стављао га у ковчежић, из којега је узео. Тако он не мараше за временску имовину, да се чак ни интересовао није да ли је дужник вратио колико треба. И трговац чињаше тако много пута: сам узимаше новац из ковчежића, са благословом светитеља, и сам га при враћању опет меташе у ковчежић; и послови му цветаху. Но. једном он, понесен златољубљем, не метну донесено злато у ковчежић већ га задржа себи, а светитеља слага да је метнуо. У скором времену трговац тај осиромаши, пошто му утајено злато не само не донесе зараду него лиши успеха сву његову трговину и као огањ тајно поједе његово имање. Осиротевши, трговац опет оде к светитељу и замоли га да му позајми новац. Светитељ га посла у своју спаваоницу да тамо из ковчежића узме сам. Притом му рече: Иди и узми, ако си сам метнуо. - Трговац оде, и не нашавши у ковчежићу новац, врати се к светитељу празних руку. Светитељ му онда рече: Али брате, мој, у ковчежић се до овога часа није увлачила друга рука сем твоје. Значи: да си тада метнуо новац, ти би га сада опет могао узети. - Трговца обузе стид, и он одмах паде к ногама светитељевим, молећи за опроштај. Светитељ му одмах опрости, али га притом поучи, да не жели туће, нити да оскврнављује свест своју обманом и лажју. Јер неправедно стечени добитак није добитак, већ сигурни губитак.

У Александрији би једном сазван сабор епископа: патријарх Александријски сазва све подчињене му епископе и хтеде да општом молитвом пообара и уништи све незнабожачке идоле, којих тамо беше још врло много. И када се приношаху многобројне усрдне саборне и посебне молитве Богу, попадаше сви идоли у граду и околини, само један знаменити идол остаде читав на свом месту. Пошто се патријарх дуго и свесрдно мољаше о разрушењу овога идола, њему се ноћу када стајаше на молитви јави неко Божанско виђење, и би му наређено да не тугује што идол не пада него да што пре пошаље на Кипар и позове епископа Тримитунтског Спиридона, јер тај идол је остављен њему, да га он молитвом сруши. Патријарх одмах написа писмо блаженоме Спиридону, у коме га мољаше и позиваше да дође у Александрију, објаснивши му да га позива због виђења које је имао. То писмо патријарх хитно посла на Кипар. Добивши и прочитавши писмо, свети Спиридон одмах седе на лађу и отплови у Александрију. Када се лаћа заустави у александријском пристаништу, званом Неапољ, и светитељ се искрца на земљу, тог тренутка идол у Александрији са својим многобројним жртвеницима паде и разби се. По томе у Александрији и познадоше да је допутовао свети Спиридон. Јер када патријарху јавише да је идол пао, патријарх рече осталим епископима: Пријатељи, Спиридон Тримитунтски приближава се. И сви се они спремише, и изађоше у сусрет светитељу, и примивши га чесно радовахусе што им дође тако велики чудотворац и светилник света.

Црквени историчари Никифор и Созомен пишу и о томе да се свети Спиридон веома старао о строгом одржавању црквеног поретка и о неприкосновеном чувању до последње речи свега онога што је написано у свештеним књигама Светога Писма.

Једном се догоди оваква ствар. На острву Кипру би сабор свих епископа са острва ради црквених послова. Мећу епископима беше свети Спиридон и већ спомињани Трифилије, човек веома учен и начитан, пошто у младости беше провео много година у Бериту изучавајући Свето Писмо и остале науке, светске и свештене. Њега молише оци да изговори у цркви поуку народу. Када он говораше поуку, догоди му се да он спомену речи Христове, речене раслабљеноме: "устани и узми одар свој" (Мк. 2, 11). Но Трифилије реч "одар" замени речју "постеља" и рече: "устани и узми постељу своју". Чувши то, свети Спиридон устаде с места, не подносећи замењивање речи Христове, и рече Трифилију: "Зар си ти бољи од Онога које је рекао "одар", те се стидиш речи коју је Он употребио? - Рекавши то, он на очиглед свих изађе из Цркве. И он поступи тако не из злобе и не што сам беше нешколован: посрамивши малко Трифилија, који се поносио својом красноречивошћу, он га научи смирености и кротости. А свети Спиридон уживаше велики углед међу епископима као најстарији по годинама, најславнији по животу, први по епископству и превелики чудотворац, па је стога сваки из уважења према његовој личности лако уважавао и његове речи.

На преподобном бејаше тако велика благодат и милост Божја, да у време жетве при највећој жеги његова света глава показа се покривена хладном росом која силажаше одозго. То би у последњој години његова живота: заједно са жетеоцима он изађе на жетву, јер беше смирен и рађаше сам, не гордећи се висином свога чина; и када жањаше своју њиву, изненада, у време највеће жеге његова глава би орошена росом, као некада Гедеоново руно. И сви који тамо беху с њим видеше то и дивљаху се. Потом се власи на глави његовој одједном изменише: једне постадоше златасте, друге - црне, треће - беле. И једини Бог зна ради чега то би и шта предсказиваше. Светитељ опипа главу руком и рече онима што беху с њим, да се приближило време разлучења душе његове од тела; и поучи их све добрим делима, а првенствено љубави к Богу и ближњему.

После неколико дана свети Спиридон у време молитве предаде своју свету и праведну душу у руке Господу своме, коме је у светости и праведности служио целога живота свог. И би најсвечаније сахрањен у цркви светих Апостола у Тримитунту. Тамо се и установи празновати спомен његов сваке године, и на гробу његовом бивају многобројна чудеса у славу Бога, дивнога у свецима Његовим, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека буде слава, благодарење, част и поклоњење вавек. Амин.
Корисно је по душу споменути и ова два чуда светог Спиридона.

1. Када је свети Спиридон путовао на Свети Први Васељенски сабор, ваљало му је успут преноћити у једној гостионици. Јеретици аријанци ноћу тајно заклаше његова два коња одсекавши им главе. У свитање слуга светог Спиридона виде какву су пакост јеретици приредили светитељу, и обавести о томе светог Спиридона. А он, уздајући се у Господа, нареди слузи да одрезане главе припоји коњским труповима. Слуга поступи по наређењу: но у брзини он главу белога коња приложи к трупу вранца, а вранчеву главу к трупу белца, и тог тренутка коњи оживеше, и стадоше на своје ноге. И свети Спиридон продужи свој пут на тим коњима, и сви људи који га сретаху на путу чуђаху се вранцу са белом главом и белцу са враном главом. Тако јеретици бише посрамљени.
2. На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светог Тројици: три Лица а један Бог. СПЦ:РС