четвртак, 05. април 2018.

Veliki petak

Сродна слика


 Veliki petak je za sve hrišćane dan strogog posta, a oni koji poštuju pravila, u znak žalosti, pripremaju hranu na vodi ili čak uopšte ne jedu i ne piju do zalaska sunca. Tog dana Isus je odveden iz kuće prvosveštenika Kajafe kod rimskog prokuratora Pontija Pilata koji ga je osudio da bude razapet na krstu.

Večernjim bogosluženjima u crkvama se obeležava vreme smrti i skidanja sa krsta tela Gospodnjeg, kada se na posebno ukrašen sto ispred oltara koji predstavlja Hristov grob iznosi plaštanica.

Sveštenici iznose crvenu plaštanicu i tri puta, uz zvuke klepala, obilaze oko crkve, što simbolično predstavlja Hristovu sahranu. Plaštanica se potom polaže ispred oltara, a vernici u tišini dolaze na celivanje sve do subote uveče, uoči Vaskrsa koji se slavi od ponoći i kada se u znak vaskršnje radosti oglašavaju i prva zvona.

Ovo je dan hrišćanske žalosti je i poslednji i najznačajnijih u nedelji stradanja za sav hrišćanski svet.
Prema predanju zapisanom u jevanđeljima, Isus Nazarećanin, car Judejski, umro je na krstu u “šesti čas dana” i zavese jerusalimskog hrama precepile su se na pola, sunce se pomračilo i sva zvona su popucala.

Narodni običaji na Veliki petak

 

Na Veliki petak se ne peva, ne veseli se, a od Velikog četvrtka do Vaskrsa (nedelje) kada je, po verovanju, Isus vaskrsao, ne zvone crkvena zvona jer su ona u pravoslavnoj crkvi znak radosti, te se vreme bogosluženja i oglašenja umrlih najavljuje drvenim klepalom.

Na Veliki petak najstrože je zabranjeno crveno vino, jer ono predstavlja nevino prolivenu krv Isusa Hrista.

U nekim krajevima, ljudi su ujutro donosili vodu sa jezera, kako bi se svi ukućani umili vodom, jer postoji verovanje da će to umivanje odneti sve bolesti iz tela.

Takođe, na Veliki petak ne valja raditi, već treba pripremati proslavu Uskrsa. Taj dan je crveno slovo pa se stoga ništa ne radi ni od kućnih, ni od poljskih poslova. Žene tog dana ni po koju cenu ne smeju da uzmu iglu u ruke, jer se veruje da će im na rukama izbiti plikovi. Tog dana poštuje se strog post, u kući se ne pali vatra, ne kuva se čak se i hleb ne mesi tog jutra. Međutim, Srbi veruju da je najtužniji dan u hrišćanstvu najbolji za kalemljenje voća jer se “primi sve što se tog dana nakalemi”.

U nekim delovima Srbije veruje se da će devojke koje na današnji dan ukradu cveće iz crkvene porte i stave ga pod jastuk u noći uoči Velike subote sanjati svog budućeg muža. Veruje se i da onog ko danas opere kosu cele sledeće godine neće boleti glava kao i da kuću valja malo pomesti metlom, a onda tu metlu baciti, a sa njom i svo zlo iz kuće i domaćinstva.

Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov), ispred oltara. U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle celivanja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Po narodnom verovanju prilikom provlačenja, treba se pomoliti Bogu i pomisliti neku lepu želju, i ta želja će biti ispunjena. U ove dane crkva zapoveda najstroži post bez ribe i ulja. Na Veliki petak poželjno je ništa ne jesti.

Najpoznatiji običaj koji se obavlja na Veliki Petak jeste farbanje Vaskršnjih jaja, u kom učestvuju žene i deca. Domaćica prvo farba jedno crveno jaje, čuvarkuću, koje će se čuvati do sledećeg Vaskrsa, a prvo jaje od prethodne godine treba da se zakopa u zemlju, kako bi bila plodna i donela berićet domaćinima.

Vaskrs-Uskrs

 

Zbog čega se farbaju Vaskršnja jaja?

 

Tradicija farbanja Vaskršnjih jaja veoma je stara i potiče iz predhrišćanskog perioda. U kontekstu Vaskrsa, bojenje jaja se prvi put pominju u XXII, a u Srbiji u XVI veku.

Postoje brojna narodna predanja o vezi sa običajem farbanja Vaskršnjih jaja. Jedno od njih, govori o stražarima koji su čuvali Hristov grob i tu jeli pečenu kokošku. Jedan od njih se stalno plašio da bi Hrist mogao da oživi, zbog čega su ga drugi stalno ismevali. U jednom trenutku su mu rekli da će se to dogoditi kada pečena kokoška koju su jeli poleti i snese crveno jaje. Tog trenutka, to se i desilo, a Hrist se uzdigao i poleteo ka nebu.

Po drugoj priči, farbanje Vaskršnjih jaja se vezuje za legendu o Mariji Magdaleni. Ona je došla u Rim da propoveda Hristovo Jevanđeljenje i stigla je i do cara Tiberija kome je na poklon donela korpu jaja. Car nije verovao u Hristovo vaskrsenje i rekao je da bi to bilo, kao kad bi bela jaja u korpi promenila boju. Marija Magdalena je na to rekla: „Hristos Vaskrse”, a sva jaja u korpi postala su crvena.

Ipak, postoje i legende koje čin farbanja jaja vezuju za događaje pre Hristovog vaskrsenja. Jedna stara priča kaže da je ispod krsta na Golgoti, na kojem je razapet Hrist, bilo grličino gnezdo. Krv je poprskala jaja u gnezdu i obojila ih crvenom bojom, pa od tada hrišćani obeležavaju dan Hristovog stradanja farbanjem crvenih jaja.

U nekim delovima Šumadije, stari pričaju priču o ženama koje su bojenjem jaja spasle Isusu život od vojnika koji su ga jurili. One su videle Hrista kako beži pa su, da bi omele gonioce, brzo ofarbale i išarale jaja. Vojnici su zastali u čudu jer nikada ranije nisu videli takav običaj, a Isus je pobegao. Bog ih je tada blagoslovio, pa se jaja od tog dana farbaju.

Bilo kako bilo, simbolika svih priča je ista – jaja se na Veliki petak farbaju u spomen na nevino prolivenu krv i vaskrsenje Hristovo. Ona su simbol rađanja. Kada se ljuska slomi, iz njega izlazi novi život.

 

Srpska Pravoslavna Crkva: Veliki petak


Na Veliki petak Crkva je sve momente sveštenih događaja spasenja sveta označila bogosluženjem. Vreme hvatanja Spasitelja u Getsimanskom vrtu i osudu Njegovu od arhijereja i starešina na stradanje i smrt – bogosluženjem jutrenja, vreme vođenja Spasitelja na sud ka Pilatu – bogosluženjem prvog časa, vreme osude Gospoda na sudu kod Pilata – bogusluženjem trećeg časa, vreme krsnih stradanja Hrista – šestim časom, a skidanje tela Hristovog sa krsta – večernjom (na večernju iznosi se plaštanica na sredinu hrama, radi poklonjenja mrtvom Gospodu, na njoj predstavljenom). Časovi na Veliki petak svršavaju se ovim redom: prvi, šesti, deveti i zovu se carski časovi – jer su vizantijski carevi uvek prisustvovali na ovim časovima u crkvi, a posle njih je bivalo mnogoljetije carevima.

Kao što mu je Hristos prorekao na Tajnoj večeri, pre petka ujutro apostol Petar se, u strahu da i njega ne zatvore i kazne, tri puta odrekao svog Gospoda. Shvativši šta je uradio, odmah se pokajao u gorkom plaču. Izdajnik Juda, kad je saznao da je Isus osuđen na smrt, mučen grižom savesti obesio se. Pilat ponudi jevrejskom narodu da im pusti jednog zatvorenika, kao što je to bio običaj pred Pashu, ali narod je izabrao razbojnika i buntovnika Varavu, a za Hrista je povikao skoro u glas: “Raspni ga! Raspni ga!” Vojnici vuku Isusa, šibaju Ga i rugaju Mu se, stavljaju Mu na rame krst na kome će biti razapet i vode Ga, zajedno sa dva razbojnika koja će podvrći istoj kazni, na Golgotu. Pred samim brdom Isus klonu pod težinom krsta, pa vojnici nateraju Simona Kirinejca da Mu ponese krst. Na Golgoti vojnici razapinju Hrista, a Njemu sa jedne i druge strane – dva razbojnika. Iznad glave Hristove na krst su prikucali tablicu sa natpisom: “Isus Nazarećanin, car judejski”. Blizu krsta stoje apostol Jovan, Bogorodica, Marija Kleopova, Marija Magdalina i Salomija, majka sinova Zavedejevih. Pod krstom vojnici dele kockom Hristove haljine, kao što je prorečeno u pismu, a dok se jedan razbojnik ruga razapetom Hristu drugi Ga moli da ga pomene u carstvu Svome. U trenutku kad je Hristos u mukama umro na krstu, nad zemljom je bila tama, zavesa u Jerusalimskom hramu koja je razdvajala svetinju od svetinje nad svetinjama pocepala se na dvoje, od gornjeg do donjeg
kraja…

Pošto su Mu kopljem probili rebra da bi se uverili da je mrtav, vojnici po Pilatovoj naredbi dopuste Josifu iz Arimateje, Nikodimu i ostalim Isusovim prijateljima da skinu Njegovo telo s krsta, pomažu Ga mirisima i polože u grob izdubljen u steni. Položivši telo u grob, oni navale na vrata od groba težak kamen i raziđu se u velikoj tuzi. Bilo je to veče uoči jevrejskog praznika Pashe. Svake godine na Veliki petak Crkva oživljava u nama događaj Hristovog stradanja na krstu za ljudske grehove. Veličanstvena tišina Velikog petka najavljuje već izvojevanu pobedu u kosmičkoj bitki Bogočoveka protiv Satane i smrti. Satana je halapljivo progutao mamac koji će uništiti njegovu vlast – Jagnje Božije. Zlim ljudima ništa nije tako mrsko i odvratno kao dobar čovek. A ukoliko pred sobom imaju čoveka bez ikakvog greha, onda postaju gori od zveri, jer životinja ubija i komada plen samo da utoli glad, a čovek to radi iz najnižih pobuda, da bi uživao u tuđim mukama.

U noći između Velikog četvrtka i Velikog petka, Judeji su uz grozne poruge, Isusa Hrista bičevali. Rimljani su nastavili sutradan krvavi pir. Pilat je sve to mirno gledao. Njegov kukavičluk je bio veći od ljudskog osećanja za pravdu, i sudijskog poštovanja zakona. U želji da Isusa potpuno ponize, rimski vojnici su mu obukli skerletnu odoru, jer skerletna boja je bila boja careva i niko drugi nije smeo da je nosi. Skakali su i igrali oko njega smejući se caru, a na glavu su mu stavili trnov venac, kao krunu. U svom bezumlju nisu znali da su, iz želje da ga ponize, ustvari posvedočili istinu. Isus jeste bio Car nad carevima, jer njegovo carstvo nije od ovoga sveta.

Tu surovu igru su nastavili Judeji, kad im je Pilat predao Isusa, rekavši da nikakve krivice na nalazi na njemu, odnosno, da taj čovek nije prekršio nikakav zakon, dakle, on je nevin. Surovi i opaki Irod, bludnik, rodoskrvnitelj i ubica sv. Jovana Preteče, je mogao sve da prihvati, ali ne i da pred njim stoji nevin čovek. Onaj ko u sebi nema ni trunčicu čistote, ne može da prihvati da ona postoji kod drugih. Želeći da se naj nevinijem od svih ljudi koji su ikada zemljom hodili naruga, Irod je naredio da Isusu obuku belu odoru, koja je znak nevinosti. Tako su i Judeji priznali istinu (iako toga nisu bili svesni), mada im je namera bila da pokažu poruganog, ismejanog i uniženog čoveka, kojeg je svetina do juče slavila kao Proroka i Spasitelja. Tako su u oba slučaja, iako zbog lakrdije i bestijalnog iživljavanja i Rimljani i Judeji, iako nesvesno priznali Isusa Hrista za ono što je on i bio, Bezgrešni Car.
Tog strašnog dana Pilat i Irod su se izmirili, jer su pre toga bili u zavadi. Ujedinilo ih je zlo delo.

Kad su Judeji videli da mogu samo da muče Isusa, ali da ne mogu da ga osude, rekli su Pilatu da se Isus ustvari buni protiv imperatora, jer sebe proglašava carem, a takav greh mora da kazne Rimljani. Kako je to bilo vreme uoči Pashe, najvećeg judejskog praznika, običaj je nalagao da jedan zatvorenik bude pušten na slobodu. Tada je u zatvoru bio Varava (Baraba), osuđen zbog ubistva rimskih vojnika i pobune protiv Rimljana. Pilat je pitao narod koga hoće da oslobodi, Isusa ili Varavu, i narod je tražio Varavu, a kad je pitao šta da uradi sa Isusom, svetina je počela da urla: „Raspni ga! Raspni ga!”
Isusu su opet obukli njegovu odeću koju mu je istkala Presveta Bogorodica, u kojoj je išao i propovedao, za koju su vojnici kasnije bacali kocku, i time su se ispunile reči iz Psalma da će se za njegove haljine bacati kocka.

Natovarili su mu teški krst na leđa i poveli ga putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica Bola (Via dolorosa). Usput su ga pljuvali, dobacivali pogrdne reči. Našao se tu i jedan dobar čovek Simon iz Kirineje, koji se sažalio i pomogao Gospodu da nosi krst stradanja. I jedna dobra žena, Veronika, istrčala je iz kuće i maramom obrisala krv, znoj i pljuvačku sa Isusovog lica. On nije mogao rečima da joj se zahvali, ali je to učinio na svoj način. Na marami je ostala slika lika Hristovog. Kako onda tako i danas. Ta marama postoji i na njoj je nerukotvoreni lik Hristov.

Na brdu Golgota (Lobanja), bila su tri krsta. Hristov u sredini i dvojice razbojnika sa strane, i to je bio jedan od načina na koji su želeli da ga ponize.

Čak i tada, posle svih mučenja i ponižavanja koja je doživeo, Hristos nije kleo, on je molio Oca svog nebeskog da oprosti ovim ljudima jer ne znaju šta čine.

Kad je konačno, oko tri sata popodne, po našem računanju vremena, duh svoj predao Ocu, sva priroda, Božja tvorevina, se pobunila protiv nepravde i zločina: pomračilo se sunce, otvarali su se grobovi, zatresla se zemlja, zavesa u Hramu se rascepila odozgo do dole, i kamenje se raspadalo u prah uz užasan prasak. Tako su se obistinile Hristove reči da će i kamenje progovoriti. I mrtvo kamenje je svedočilo Živoga Boga.

„Samo vaskrsenje moglo je nagraditi ovoliko stradanje. Samo se vaskrsom Hristovim može priroda i naša savest umiriti” (ep. Nikolaj Velimirović)

Tekst u celosti preuzet sa sajta Posnajela.rs

Нема коментара:

Постави коментар