Postoji li recept za sreću?

    

Za mnoge sreća nije zanimljiva tema. Mnogi više i ne razmišljaju o njoj zato što su zaboravili kako ona izgleda, ili veruju da nemaju pravo na nju. Sasvim su se srodili sa mišlju da je patnja, trpljenje ok. Usponi, padovi… malo više padova, i tako opet, svaki dan.


Međutim, da li se ujutru budimo sa mišlju: “Kako bih voleo danas ceo dan da patim!”? Ako je odgovor odričan, a verujemo da jeste, to znači da na duže staze mi ipak duboko u sebi čeznemo za blagostanjem. Jedni priznaju samo prošlost kroz sećanje i iščekuju budućnost kroz nadu. Drugi pak veruju isključivo u moć sadašnjeg trenutka. Ovakvo poimanje života navelo je franc. filozofa Anrija Bergsona na misao da su svi humanisti ostavili sreću nerazjašnjenom upravo da bi svako mogao da je definiše prema ličnom nahođenju.

Ali odakle krenuti?

Pre svega, treba odvojiti sreću i zadovoljstvo,  jer to su dve različite stvari. Zadovoljstvo – zavisi od vremena, okolnosti, objekta zadovoljstva. Dakle, ono je promenljivo. Parče torte: njamiii, drugo… i nije baš tako njami, treće – gadi nam se. Zadovoljstvo se samim doživljajem troši i može preći u svoju suprotnost.

Šta bi onda mogla biti sreća??

Ako priupitamo budiste, odgovor glasi da bi to bio duboko ukorenjeni osećaj mira i ispunjenosti. Često tragamo za srećom napolju: “Kad bih imao, kad bih stekao, kad bih uradio (pa lista od 156 stvari), bio bih najsrećniji na svetu!” i u tome je već sva propast sreće. Nismo ni svesni koliko je naša moć kontrole nad spoljašnjim svetom mizerna, varljiva, skoro nepostojeća. Ili, imamo sve razloge da budemo zadovoljni, ali mi i dalje nismo srećni. Kako sad to?

Pitanje je kako negovati stanje sreće? Šta podriva sreću?

Dolazimo do uma. Sreća i nesreća su kategorije uma. Njihovi stvarni uzroci ne mogu biti niti postavljeni niti nađeni napolju. Ako smo u miru sa sobom, bićemo srećni, bez obzira na ljude i svet oko sebe. Ako smo potrešeni i uzrujani, nećemo biti srećni, bez obzira na ljude i svet oko sebe. Dakle, nije reč o tome šta se događa ili ko učestvuje u tom događanju, nego kako mi reagujemo na njih.

Dobro, sve smo ovo već znali, i dokle više ova priča? Pa… verovatno dok ne poradimo na njoj suštinski. Dok se stvarno ne povežemo sa svojim iskonskim bićem. Dok ne ovladomo sobom i budemo sposobni da se oslonimo na sebe, opet kažemo, bez obzira na ljude i svet oko sebe.

Protivotrov za sve negativne emocije je u nama. Do malopre preteći oblak sa munjama i gromovima, sada samo oblačak koji nosi vetar. Daleko. U nepovrat. To je praksa koju treba vežbati iz dana u dan. A i nauka je na našoj strani: istraživanja su pokazala da je mozak u stanju da kontroliše čak 150 emocija. Osobe kod kojih je razvijeniji desni frontalni režanj sklonije su depresiji  i negativnim osećanjima, za razliku od levih, koji su optimistični, altruistični, pa da, i srećniji. Ali dobra vest je da nam je svima dato da to menjamo, kroz vežbu, koja nije luksuz, nije dopunski vitamin za dušu. Ali i ne radi na mišiće.

Tekst u celosti preuzet sa sajta Alphapisces.org