ЈАРИЛОВ ДАН

   

23. лажитраве (априла) славимо Јарилов дан. Ово је један од битнијих родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела.

Тешко је тачно дефинисати изглед и особине бога Јарила. Јарила данас повезујемо са балтичко-словенским Рујевитом (Руђевидом) али и са Геровитом (Јаровитом). Геровит је био ратничко божанство као и већина богова балтичког пантеона. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима. Атрибут Геровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Претпоставља се да се ради о Геровиту заштитнику овог града.
Гледајући Рујевита, Јарило би могао бити седмоглави бог рата, срџбе, јарости, љутње али и бог пролећа, лета и плодности. Реч ''јар'' у основи његовог имена означава ватру, жестину и гнев. У граду Кореници на острву Рујан постојало је светилиште овог божанства у коме се налазио огроман кип. Дански хроничар Саксо Граматик бележи:

„Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава, у десној руци држи мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је дебљи но у човека. Био је толико висок да му је владика Абсалон, дижићи се на прсте, једва могао дотаћи браду својом секирицом, коју обично уза се носаше.“

Седмоглави кип овог божанства говори нам да је Јарило соларно божанство повезано са седам летњих месеци који почињу на пролеће лажитравом (априлом), а завршавају се на јесен шумопадом (октобром).
Одмах поред Јариловог (Рујевитовог) налазило се и Поревитово светилиште. Поревитов кип имао је пет глава које би могле да симболишу пет зимских месеци, што значи да је Поревит био хтонско божанство, супротност Јарилу.
Јарилов дан некада је обележеван управо у пролеће у месецу лажитрави (априлу). Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за св. Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај).
У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, а Јарило је у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Међутим, постоје веровања да ратнички карактер бога Јарила није остао запамћен само на Балтику него и код нас. О томе сведоче народне песме из 19. века:

„Лази лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Пригрнуто пребело,
Да му буде невино.“

У пролеће или почетком лета у многим словенским земљама чак до 19. века одржаване су веома разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи. Прављене су лутке од сламе које су представљале Јарила и кићене су венцима од зеленог грања и пољског цвећа. Остало је запамћено много различитих обичаја и веровања везаних за Јарилов дан. Венцима од зелених гранчица, набраним вече пре празника, кићени су врата и прозори на кућама и остајали су ту до следеће године. Велику важност има и купање у реци пре изласка сунца као и спуштање лутке Јарила у реку у нади да ће обезбедити родну и успешну годину. Сматра се да на овај дан делују разне зле силе па су паљене велике ватре како би се отерало зло, а правиле су се и бразде кружног облика око имања које су штитиле од свега лошег.

Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког са хришћанством већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника. 

Данас се први пут користе биљке које су убране на Биљни петак. Вече пре празника у посуду са водом потапа се разно пролећно цвеће (здравац, дрен, грабеж...), оставља се да одстоји испод ружиног грма, а сутрадан, рано ујутру, водом се умивају укућани да би били здрави, деца јака као дрен, девојке да би се мушкарци грабили око њих... Данас је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо. Празник се, некада, обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле, а млади су дували у „дудуке“ и обилазили село:

„Кад сви задувају у дудуке подигне се такав урлек, писак, врисак, мумлање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав, да је страх божији то слушати. Све каламуње вашке, кучићи, пси, чпире, рундови, вижле итд. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овога заурлају; каокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште итд. да се не може преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајући обиђу девет пута око села...“

У наставку текста добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила:
„Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће и старци, вади сво оружје и чисти, а бело оштри.
Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“

23.4. Јарилов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“ „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

Старославци