ЈАРИЛО

   

23. лажитраве (априла) слави се Јарилов дан. Ово је један од битнијих родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела.
Тешко је тачно дефинисати изглед и особине бога Јарила. Јарило се данас повезује са балтичко-словен

ским богом Рујевитом (Руђевидом), али и са Јаровитом (Геровитом). Геровит је био ратничко божанство, као и већина богова балтичко-словенског пантеона. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима. Атрибут Геровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Геровит би могао имати и седам глава, као Рујевит, и могле би му, као и Рујевиту, приписати функције бога рата, срџбе, јарости, љутње. Међутим, он је истовремено и бог пролећа, лета и плодности.
Корен „јар“ у Јариловом имену означава ватру, жестину и гнев. У граду Кореници на острву Рујан постојало је светилиште овог божанства, у коме се налазио огроман кип. Дански хроничар Саксо Граматик бележи:
„Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава, у десној руци држаше мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је дебљи но у човека. Био је толико висок, да му је владика Абсалон, дижући се на прсте, једва могао дотаћи браду својом секирицом коју обично уза се носаше.“
Седмоглави кип овог божанства показује да је Јарило соларно божанство повезано са седам летњих месеци, који на пролеће почињу лажитравом (априлом), а завршавају се на јесен шумопадом (октобром). Одмах поред Јариловог (Рујевитовог) светилишта налазило се Поревитово. Поревитов кип имао је пет глава које би могле да симболизују пет зимских месеци. Ово значи да је Поревит био хтонско божанство, насупрот Јарилу. Јарилов дан некад је обележаван управо у пролеће у месецу лажитрави. Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за светог Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај).
У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, и они су у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Међутим, постоји веровање да ратнички карактер Јарила није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. О томе сведоче народне песме из 19. века:
„ Ој, Јарило, божило!
Наш престрашни (х)рабрило!
Војска ти се готови
у грмове, лугове,
у грмове, лугове,
у Драшкове ограње!
Силна војска велика,
обучена црвено,
обучена црвено,
светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
тврдом ветком дубовом,
тврдом граном и светом,
да побједи душмана.
Огрнута плаветно,
да му буде стасито,
тврдо, јако, стасито,
свето, красно и стално.
Пригрнуто, пребело,
да му буде невино“.
У пролеће или почетком лета у многим словенским земљама чак до 19. века одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи. Прављене су лутке од сламе које су представљале Јарила и кићене венцима од зеленог грања и пољског цвећа. Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за Јарилов дан. Венцима од зелених гранчица набраних вече пред празник кићени су врата и прозори на кућама и остајали су до следеће године. Велику важност има купање у реци пре изласка сунца као и спуштање лутке Јарила у реку у нади да ће обезбедити плодну и успешну годину. Сматра се да на овај дан делују разне зле силе, па су паљене велике ватре да би се отерало зло, а у исте сврхе правиле су се и велике бразде кружног облика око имања.
Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког за хришћанством, већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника. Вече пре Јариловдана изводе се разна девојачка гатања, о томе пише Саватије М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји среза бољевачког“:
„Чим сунце зађе, девојке узимају свака по једну зелену каленицу, напуне је водом, па у воду спусте: једно црвено јаје, прстен, огледало, огрлицу, здравац, омиљен, или друго које цвеће, па то оставе да у градини, испод руже, преноћи. Кад то остављају нарочито пазе, да ко не види, а нарочито момци, јер они знају, да то девојке раде, па ноћу иду и траже, да им то украду. Девојке преко ноћи обилазе и чувају да ко то не украде, а нарочито то пазе мајке девојачке. Кад буде у јутру, пре сунца, девојке узму ону воду из каленице и умију се њоме или је помешају са другом водом па се окупају. Девојке то раде да би их волели момци.“
Ујутру настављају са гатањима и „магијским“ радњама:
„Девојке овога јутра, док још сунце није изгрејало, иду те обирају росу. То се ради овако: Изађу у поље где је посејано жито, па марамом купе росу. Кад се марама добро окваси од росе, оне је исцеде у један чанак, и тако је даље купе и цеде док не накупе нешто росе. Кад је свака девојка у свој чанак накупила колико толико росе, враћају се кући, па том росом замесе од пшеничног брашна један мали округли и на средини шупљи колачић, па кроз њега погледају прво у сунце, па у онога момка, кога воле. То чине да би момци, које погледају, за њима лудовали и да би их узели за жене. Девојке тај колач увек носе са собом.“
Рано ујутру на Јарилов дан, негде чак и пре него што сване, људи су одлазили на реке и језера и купали се. После купања китили су се врбиним гранчицама и копривом па би тако окићени одлазили кућама. На овај дан се први пут користе биљке убране на Биљни петак, о коме је већ било речи. Вече пре празника у посуду са водом потапа се разно пролећно цвеће (здравац, дрен, грабеж...) и оставља се да одстоји испод ружиног грма. Сутрадан, рано ујутру, водом се умивају укућани да би били здрави, деца, да би била јака као дрен, а девојке да би се момци грабили око њих. Ово је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо.
Јарилов дан био је познат као празник сточара. Сточари, као и чобани, имали су посебне обреде којима су обезбеђивали здравље својих животиња као и већи плодност. Један од обичаја је и закоповање јајета у мравињак - да би се стока патила (множила) као мрави. Уз јаје закопаван је и грумен соли. То се радило вече пре празника. Сутра ујутру, на дан празника, иде се поново до места где је закопано јаје са сољу:
„Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ночио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Биљани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.“
Веома је битно и једење јагњећег меса на Јарилов дан, које је имало обредни карактер и вероватно је, још од старих времена, представљало жртву Јарилу:
„...сваки, па и најсиромашнији, коље јагње, које се на ражњу пече. Тога дана руча сва чељад заједнички, било онде где је вршен промуз, било код куће. За време ручка прво се пререже летургија, па се затим изломи онај колач, што је био на ведрици и поједе се. Кад се сврши ручак кости се од јагњета покупе и закопају у мравињак, да би се овце патиле (множиле) као мрави.“
Саватије М.Грбић „Српски народни обичаји среза бољевачког“
Празник се некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле, а млади дували у „дудуке“ и обилазили село. О овоме пише Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“:
„Када сви задувају у дудуке, подигне се такав урлек, писак, врисак, мумлање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав да је страх божији то слушати. Све каламуре вашке, кучићи, пси, чпире, рундови, вижле итд. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овога заурлају; кокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште итд. Да се не може преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајући обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села које рачунају као да су обишли цео атар тог свог села.“
У наставку текста добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила:
„Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“.
Позната су и гатања о времену на Јарилов дан:
ако је време облачно - доста ће падати град у току године; ако је ведро - биће кишна и родна година; ако пада киша - биће гладна година;
23.4. Јарилов дан славе следеће родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, "Savez hrvatskih rodnovjeraca“ и др.
„Старославци“ ће такође ове године прославити Јарилов дан.
Слава Јарилу!

 

Старославци