уторак, 17. април 2018.

NEKA VAM OVO BUDE UZREČICA OD DANAS: Valja je IZGOVARATI baš svaki dan!


Bejaše u Carigradu neki zlatar koji pravljaše satove, prstene, narukvice i stvari za svetu Crkvu: putire, Jevanđelja, diskose, sasude za Sveti Presto, bilo šta. I bejaše veoma pobožan. On je imao uzrečicu: „Veliki je Bog!“ A žena njegova ga prekoravaše što suviše često govoraše tako. On, uz svaku reč kazivaše: „Veliki je Bog!“ 

Kad bi mu neko rekao štogod, on govoraše: “ Da, hrišćane, veliki je Bog!“ Drugi bi mu rekao da će što nastradati, on govoraše: „Ništa, jer veliki je Bog!“ Drugi bi ga koreo, a on govoraše: „Ništa, jer veliki je Bog!“ Toliko je često kazivao ovu reč, da svi govorahu: „Kod onog zlatara što kazuje da veliki je Bog“. I veoma mnogi dolažahu kod njega.

„Brate, da mi napraviš prsten“ – „Napraviću, brate, jer veliki je Bog!“. „Hoćeš li mi kalajisati putir?“ – „Kalajisaću, jer veliki je Bog!“. „Hoćeš li mi okovati Jevanđelje?“ – „Okovaću, jer veliki je Bog!“. „Hoćeš li mi napraviti narukvicu?“ – „Napraviću, brate, jer veliki je Bog!“

Dočuo je i car Lav Mudri – jer beše za njegovo vreme – da ima neki zlatar koji uz svaku reč kazuje: „Veliki je Bog!“. I reče: „Iskušaću ga, da vidimo govori li iz vere ili se navikao da kazuje tako!“ Car se prerušio, obukao se građanski i otišao je kod tog zlatara sa vrlo skupim prstenom. Na prstenu imađaše kamen što se naziva „kamen ostrige“, najskupoceniji kamen, što se veoma teško nalazi. Ima jedna ribica što prebiva na dnu mora. Kako se teško nalazi ova ribica! Ali se u njoj nalazi ovaj kamen, zvani „ostriga“. Koliko je traže ronioci i mornari! „Hej, nađemo li kamen ostrige, kupićemo toliko dvoraca!“ Toliko je skupocen. Dolikovalo je da car ima kamen ostrige. Odakle li ga je on primio u nasledstvo?! I kamen beše velik i ugrađen u prsten.

Odlazi prerušen car kod ovog zlatara:

– Dobar dan, majstore!

– Dobar dan, brate, jer veliki je Bog!

– Možeš li da mi popraviš prsten?

– Popraviću, gospodine, jer veliki je Bog! Gde je prsten?

– Evo, ovde je zapakovan!

– Stavri ga tamo, gospodine, na policu, jer ima tamo još neko prstenje!

– Pazi, jer moj prsten ima dragi kamen!

Ali car beše uzeo kamen.

– Ostavi ga, gospodine, jer veliki je Bog! Stavi ga u onu kutiju!

Nije ga ni pogledao, jer beše veoma zauzet.

– Hej, ali neka ti bude na pameti, da kojim slučajem ne nestane moj kamen! Ovo je skupoceni kamen.

Ali mu nije tačno rekao kakav kamen ima.

– Brate, neće nestati, jer veliki je Bog!

– Kada da dođem? Kad će biti gotov prsten?

– Dođi za osam dana! Jer imam još posla na nekim Svetim sasudima, pa ću očistiti i ono prstenje, jer ih se više sakupilo.

– A tada će biti gotov?

– Gotov, gospodine, jer veliki je Bog!

– Zbogom!

– Zbogom, jer veliki je Bog!

Ali car beše uzeo kamen sa prstena, i kako Carigrad beše na obali mora, bacio je kamen u more. Ovo je rekao: „Izgubiću ga! Ali ćemo videti da li onaj što veli da veliki je Bog, da vidimo da li će ga Bog izbaviti iz mora?“. I baci ga u more.

Nakon osam dana dolazi kod njega car, takođe prerušen.

– Poznaješ li me, brate?

– Poznajem te, gospodine, jer veliki je Bog! Dao si mi prsten na opravku.

– A jesi li ga opravio?

– Jesam!

– A da li još ima kamen?

– Gospodine, reče zlatar, ja sam popravio prsten, ali nisam našao kamen na njemu!

– Oho! Znaš li ti s kim govoriš? Ja sam car Lav!

Sklonio je na stranu haljine i pokaza mu carske oznake.

– I šta ako si car?

– Ako mi ne daš kamen, glava ode!

– Ništa, veličanstvo, jer veliki je Bog!

– Je l’ tako? Pokazaću ja tebi koliko je velik! Ako mi za tri dana ne vratiš kamen na prsten, pogubiću te.

– Veličanstvo, ako me ostaviš tri dana, veliki je Bog, mislim da ću ti ga vratiti!

– Ali otkud da vratiš ti onakav kamen? Videću te ja! Evo imaš tri dana, i za tri dana da postaviš kamen na mesto!

A žena počela plakati:

– Teško meni, izgubio si kamen sa carevog prstena!

– Hej, ženo, ćuti, jer veliki je Bog!

– Čoveče, kaže ona, pa car će ti za tri dana odseći glavu! Ali će i meni odseći glavu, i svima! Čuješ li da je imao dragi kamen, kamen ostrige.

– Ženo, ćuti, jer veliki je Bog!

– Ta vidi ga, more, šta govori!

I počela ga je prekoravati, ali on je imao veru u Boga. Žena, budući ogorčena toga dana, otišla je na pijacu da kupi neku ribu i mislila je: „Teško meni, sad će mu odseći glavu! Ovo je car bio! I čuješ kakav je dragi kamen imao?“.

Deca isto tako govorahu:

– Teško nama, tatice!

– Hej, dečaci, veliki je Bog! Gledajte svoja posla.

Kada je došla žena kući, imala je velike ribe, kupila je na pijaci, i kad raspori prvu ribu, nađe u njenom stomaku kamenčić, ali ga ona ne poznavaše. Lep; veoma jako sijaše.

– Vidi, more čoveče, šta je ovo? Kada sam sekla ribu, našla sam ga ovde.
Pogleda ga on.

– Hej, ženo, ovo je kamen sa carevog prstena! Rekao sam ti da je veliki Bog!

– Šta govoriš?

– Da ga ja sad operem. I kad ga je vatio u prsten, za čudo se uklopio. Ehe, neka, očistiću ga ja dobro i postaviti mu ga! Ćuti! Vidiš da veliki je Bog!

Uze on prsten, dobro ga očisti, očisti i kamen i postavi ga na mesto. Car dođe za tri dana, ovoga puta obučen u uniformu.

– Poznaješ li me?

– Poznajem te, veličanstvo, jer veliki je Bog!

– Je li gotov prsten?

– Gotov je, veličanstvo, jer veliki je Bog!

– Jesi li kamen postavio?

– Postavio sam ga, veličanstvo, jer veliki je Bog!

– Videću te ja koliko je veliki! Daj prsten ovamo!

Dođe car, i kad pogleda prsten, zagleda ga dobro, obrne ga na sve strane i kaže:

– Hej, čoveče, ako sam ja ovaj kamen izvadio odavde i bacio ga u more, pa ga vidim ovde natrag, zaista i ja onda velim da veliki je Bog! Kako si ga našao? Ko ti ga je doneo? Gde se mogao naći ovakav kamen, vredan koliko i carstvo?

– Veličanstvo, veliki je Bog! Eto žena je donela ribu sa pijace i našla ga je u stomaku jedne ribe.

Tada je car rekao:

– Od danas si moj savetnik, i držaću te uz sebe celoga života, jer sam spoznao da ti ne kazuješ „veliki je Bog“ samo ustima. Ti, kad kazuješ ovu reč, kazuješ je iz dubine srca i imaš veru u Boga vaistinu delatnu, postojanu i stamenu veru u moć Božiju. Ti imaš tako snažnu veru, da u svemu uspevaš, jer je Bog s tobom, jer ti ne samo što govoriš jezikom, nego veruješ od srca. Pravi si vernik!
Od toga dana uzeo ga je za savetnika na dvoru. I tako je toga zlatara sa verom njegovom da „je veliki Bog“ učinio Bog velikim na zemlji i sigurno i na nebu, posle njegove smrti.

Izvor Beogradskiportal.rs

Нема коментара:

Постави коментар