“Кад смо се већ развели, нека она буде несрећна”

  

Један млади човек био је принуђен да се разведе од своје супруге, али његова љубав према њој никада није ишчезла. Говорио је: „Желим јој срећу, где год да је и са ким год да је. Нека буде срећна! Она то заслужује. Заиста је волим и желим да буде срећна.“ 

А други човек, који се недавно такође развео од жене, био је много гневан и увређено је говорио: „Кад смо се већ развели, нека она више никада и ни са ким не буде срећна! Нека прође кроз све оно што сам ја проживљавао због ње!“ И неко му је рекао: „Чекај! Ти си је заиста много волео, говорио си о њој предивне речи! Шта се догодило? Када је твоја љубав успела да се претвори у мржњу, злурадост, осећај освете? Где је нестала?“ 

Видите како се то десило. Ми волимо док нас воле. Када је све потчињено нашим условима, нашим жељама и прохтевима. Волимо, док нам тај човек одговара, док је он само наш. Односно, ми се вртимо око сопственог "ја". Лако је волети, кад те воле. 

Ја на пример, не могу да кажем да те истински волим. Знаш ли зашто? Зато што се одмах посвађамо, кад између нас дође до неког неспоразума, и кад ми ти кажеш нешто непријатно.

И само ако се будем трудио да у овој ситуацији препознам Божију промисао - да је Бог допустио овај неспоразум зарад нашег смирења и спасења, ако се будем сећао да је твоја душа прекрасна, упркос твојим речима и поступцима, ако не престанем да те волим после свега овога, тек тада могу да кажем да те волим. Љубав је подвиг у коме се не истрајава лако, али његов резултат можеш у тренутку да изгубиш. 

Права љубав је неправедна

 

Не можемо волети само оне који нас воле и испуњавају све наше прохтеве. То је људска љубав, љубав „ти мени - ја теби“, равноправна љубав. Али права љубав је неправедна. Неправедна је, јер ти показујеш великодушност према човеку који ти је учинио зло. Али ово је могуће само ако долази из наше унутрашњости. 

Ако није тако, онда на површину испливава нешто друго: нервоза, озлојеђеност, проклињање, викање, псовање. Међутим, ако обратите пажњу на ово, онда се можете помолити и рећи: „Господе, захваљујући искушењу које си ми послао, ја сам боље упознао себе, и схватио сам да не живим онако како би требало да живим. Зато што сам се гневио, када бих чуо критике које су мени упућене. А када су са мном поступали неправедно, срдио сам се. Када су ме грдили, почео бих да негодујем.“ 

Господ нас учи: „Љубите своје непријатеље“ (Мт. 5,44). Па ми нисмо у стању да волимо ни своје ближње, а како ћемо тек непријатеље волети... То је веома тешко, и ако неко од вас може да каже да поседује такву љубав, нека се моли за све нас, који не умемо тако да волимо. И у том случају је могуће да и ми некад научимо истински да волимо, јер заправо, то и није тако сложено, ако посматрамо ситуацију очима Господа. 

У овом случају нас љубав може спасити у последњем тренутку, када изненада схватимо како смо некад били глупа деца. 

Дакле, неко те мрзи. Па шта? Покушај да заволиш тог човека! Шта губиш тиме? Ништа. Напротив, исцелићеш своју душу. 

И ништа ти се лоше неће десити. Чак ћеш спавати боље, ако истински заволиш. 

„Мрзи, буди осветољубив и немој да се чудиш што ти је притисак повишен“

 

Једном свештенику долазио је човек, који никако није желео да се сложи са оваквим аргументима. И свештеник је коначно рекао: „Добро, дете моје. Нећемо се расправљати. Ради како знаш. Немој да волиш. Мрзи. Буди осветољубив. И видећеш како ћеш спавати ноћу. А ако притисак расте, не питај због чега се то догодило. На крају крајева, ти сам не желиш да волиш, да прашташ, да прихваташ људе онаквима какви јесу, не желиш да их разумеш. 

Само нас љубав може спасити. Она је плод Духа Светога. Тачније, у души се појављује дах Утешитеља, ветар мења правац, и тако ми учимо да волимо. То није лако. Али Господ нас је на то призвао. 

Треба да се трудимо да волимо, и онда после много година, када нас више не буде у овом свету, у нашој породици, у нашој улици, у нашем манастиру, можда ће се чути: „Умро је, а био је тако диван човек! Све је волео...“ 

Ако нас буду памтили, на пример, као велике испоснике, и то је, наравно добро. Али и пост треба да вршимо из љубави. Ми постимо зато што веома волимо Господа. Исто важи и за милостињу, и за уздржање - све треба да радимо из љубави. Постоји изрека: „Љубав се побеђује љубављу“ односно, да би се превазишао земаљски, чулни осећај љубави (обична људска љубав, о којој сам говорио раније), треба да заволимо Господа. И ради Њега да оставимо пређашњу земаљску љубав. 

Воли и не брини, ако ти љубав није узвраћена

 

Љубав у себи обједињује све друге врлине. Шта год да радимо, ако је без љубави, онда нема смисла, говори нам апостол Павле. О врлинама се говорило и у разним философским учењима, чији су следбеници постили, уздржавали се, подвизавали. Али то не значи да су они знали да воле на прави начин. 

Воли. Нека твоју љубав виде они који су у твом окружењу. Блистај љубављу. Онда ће те са љубављу спомињати и људи, који буду долазили на твој гроб, говорећи: „Какву је љубав и благодат носио у себи овај човек! Никога није осуђивао, ни са ким се није свађао, није био злопамтљив! Свима је помагао, свакога је тешио! И ми треба да постанемо такви!“. Свети апостол Павле каже да постоје три врлине – вера, нада и љубав. Али љубав је најважнија.

Направи корак, да би обогатио своју душу. Немој туговати ако те неко не воли. Не размишљај о томе, боље ти сам покушај да заволиш. 

Покушај да не узимаш, него да дајеш, следећи пример Господа. Потруди се да постанеш светлост света за људе. И не брини, ако ти љубав није узвраћена. То није ништа страшно. На крају крајева, ни ти не волиш све људе. 

Ако научиш да волиш, волећеш све људе, али на овом путу, биће још много погрешака. Зато, не очекујте много од других, не тражи љубав. Насићуј се оним што живи у твојој души. И ако на твоју љубав, други човек одговори љубављу, то је веома добро. Ако не одговори, то није страшно, немој да будеш повређен, јер у супротном, то добро које си учинио за тог човека, распршиће се по ваздуху, и од њега неће остати готово ништа. 

Воли. Воли свим срцем, и говори речи љубави својој деци, родбини, свима онима, којима још ниси успео да кажеш, јер није било прилике. Једноставно кажи: „Волим те!“ и ако ти се та особа почне смејати, немој да те то смути, већ једноставно реци: „Хвала ти за све што си учинио за мене. Хвала ти што постојиш, хвала ти што ми помажеш, што ме подржаваш и што ме снажиш. И за ово зло које си ми учинио, посебно сам ти захвалан. Захваљујући томе, ја учим да трпим и да праштам, а све то са љубављу.“

Архимандрит Андреј (Конанос)

С руског Весна Ивковић

извор Православие ру