LETNJE VEČE

Mirjana Bobić Mojsilović

Ne bih da zvučim džangrizavo, ali nekako, mislim – došlo je do nokata. Ne znam da li primećujete, ali društvene mreže na internetu izgleda da su nam nekako uzele živote. Nekadašnje crne futurističke slutnje iz naučnofantastičnih romana se obistinjuju. Više se ne gledamo, sve manje razgovaramo, sve je manje stvarne komunikacije, a sve više sumanutog brojanja imaginarnih prijatelja i „lajkova“. Nije ni čudo onda što su nam deca poludela i jurcaju za Pokemonima, kada im roditelji u slobodno vreme tvituju, slikaju se za instagram ili prate šta se događa na fejsbuku. 

Istina je da je u pitanju jeftina zabava (ako ne računamo mobilni telefon i internet), i istina je da uopšte više ne mora da se izađe iz kuće da bi se prisustvovalo virtuelnom korzou, ali radi se upravo o tome da je Velikom Bratu i bio cilj da nas učini nekako nepokretnima i lenjima, vezanima za ekran, bez obzira da li se radi o televizoru ili mobilnom telefonu. Život se, kad se malo izmaknemo, sveo na slikanje života, a ne na njegovo življenje. Od same stvarnosti, ispalo je nekako važnije, kakav smo jednodnevni trag o toj stvarnosti (jer „život“ na mrežama traje svega nekoliko sati, pa zato neprestano moramo da se „oživljavamo“ i stavljamo nove dokaze da postojimo) ostavili u ogromnoj i anonimnoj supi interneta.

Pre neko veče gledala sam u jednoj kafani veće društvo – jeli su i pili, i neprestano su se slikali. A onda su i mladići i devojke postavljali te svoje dokaze o tome da se ludo provode, na društvene mreže. Cele večeri su se slikali, onda su postavljali slike, onda su brojali koliko su lajkova dobili, a uz to su se zabavljali i otkrivanjem kako se drugi, poznati i nepoznati ljudi, provode te večeri. Jedina tema bili su im lajkovi, fotošop, filteri, i postovi, a to su im bile i najčešće upotrebljene reči. 

Za to vreme mesec je bio pun, kao dukat, nebo je bilo letnje očaravajuće, i mogli su se čuti cvrčci sa obližnjeg drveta, i mirisalo je na život i stvarnost, i sve je to bilo bez fotošopa i filtera, i bez vidljivih lajkova, ako ne računamo ono dvoje zaljubljenih koji su se uzajamno umrežili prstima na rukama, i , ne mareći za ludilo sveta i svetlucavost ekrana koji je od miliona ljudi učinio robove i pregalnike sopstvenog ropstva, prošli pored ovog svakodnevnog vašara taštine, ne primećujući ga. 

Jer, oni su ukapirali da je život negde drugde, samo ako mu dopustimo da pored nas protutnji. I, da je jedini pravi, dobar, život onaj sa kojim možeš da prepleteš prste, i voliš ga – bez filtera.